"Danči, nemoj. Udana je. Ima dijete ." - u uhu mi odzvanja glas najboljeg prijatelja Domagoja.

U klubu smo, moj se pogled zaustavio prije sat vremena na prekrasnoj zeleonokoj crnki. Svlačim je pogledom, odmjeravam od glave do pete, primjetila me je prije nekoliko minuta i uzvratila mi pogled.

Napaljen sam do bola već od samog gledanja u to savršeno tijelo u crvenoj haljini. Bit će moja, znam to.

"Ne mislim je ženiti" - odvratim Domagoju i iskapim čašu do kraja.

"Koje si ti đubre. Rekao sam ti da je udana, ima malog sina. Muž joj je na brodu. Živi s njegovim roditeljima. Kloni je se" - Domagoj nije od ustajao.

"Nisam mu ja kriv što ostavlja ovakvu ljepoticu samu. Daj skini mi se s neke stvari" - odmahnuo sam rukom.

Nisam lažno moralna osoba. Nikad nisam bio. Žene su za mene sredstva za uživanje, ništa više. Nikad se ni u jednu nisam zaljubio, ne nakon... Stresem se i okrenem leđa ljepotici i naručim još jedno piće. Ne treba mi to sada, jebem mu. Ne želim je se sad prisjećati.

"Bok, Domagoj. Prijatelj ti ne zna da nije pristojno dami okrenuti leđa?" - začuo sam senzualan glas iza sebe i okrenuo se.

"Leona" - pružila mi je ruku, a mene je struja stresla od njenog dodira.

"Danijel" - kratko sam uzvratio i sljedeća dva sata smo se nastavili dodirivati pogledima. Saznao sam dosta o njenom životu, tuzi koji je nosila u sebi, ja joj nisam puno govorio o sebi, znala je što se dogodilo kao i većina ljudi, ali nisam dalje govorio.

Društvo se počelo razilaziti, Leona i ja smo odlučili podijeliti taksi, pošto smo oboje popili. Domagoj me je prijekorno pogledao kad smo se pozdravljali, što sam ja ignorirao. Klub je bio poprilično udaljen od centra grada gdje smo oboje izgleda živjeli, tako da je vožnja trebala potrajati nekih pola sata.

Šutjeli smo oboje, a ja sam se borio sam sa sobom. Želim je. Briga me za ikoga i išta. Mora biti moja. S tim mislima, stavio sam joj ruku na koljeno i lagano je povukao prema gore. Trgla se, ali me nije zaustavila. Čekao sam da mi makne ruku, pljusne me, ali nije uradila ništa od toga.

Ruku sam joj zavukao ispod haljine, u gaćice i ona je zagrizla usnu. Stavila je ruku na moju i teško dišući prošaputala :"Udana sam. Ne smijem." - počeo sam je dodirivati i ona je još jače zagrizla usnu.

Rekao sam taksistu da stane ispred moje zgrade i povukao je van sa sobom. Bilo je oko 3 i 30 ujutro i nikoga nije bilo u liftu, zaustavio sam ga i pritisnuo je uza zid, podigao joj haljinu, spustio gaćice, obavila me je nogama oko struka i zaronio sam u nju, strastveno , divlje, grubo. Uzeo sam je još nekoliko puta u stanu u ostatku te noći, bilo je je fantastično. Pred zoru je otišla doma, a ja sam klonuo iscrpljen na krevet.

Nastavili smo se viđati, ignorirajući upozorenja Domagoja i njene prijateljice Kristine, koji su jedini znali za našu aferu.

Bio sam sebično govno, znao sam to. Ja sam bio sam i nikom nisam polagao račune, ali ona je imala obitelj. Imala je toliko toga za izgubiti, ali mene to nije bilo briga.Bila mi je draga, uživao sam u seksu s njom kao ni s jednom do tada, ali ništa više od toga. A ona se počela zaljubljivati u mene.

Kad sam to shvatio, odlučio sam prekinuti. Ne želim još veće sranje od ovoga u kojem već jesmo. Ali bilo je kasno.

Kad sam joj to večer rekao da je gotovo, gledala me je očajnim pogledom. Nije se bunila. Niti vikala. Ni radila scenu. Samo sam joj u pogledu vidio koliko se raspada iznutra. Okrenula se i otišla bez riječi, a ja sam se osjećao kao najveći kreten na svijetu. I bio sam. Smeće od čovjeka.

Koliko sam smeće bio, saznao sam drugi dan. Leona je brzo vozila i nije vidjela dijete koje je istrčalo na cestu. Uspjela je okrenuti volan i izbjeći da udari u djevojčicu, ali je udarila u željeznu ogradu i poginula na mjestu.

Kristina me je posjetila dva dana nakon sprovoda i donijela mi bijelu kuvertu,bez riječi se okrenula i otišla.
U kuverti se nalazio Leonin ginekološki nalaz. Bila je 5 tjedana trudna u trenutku pogibije. S njom je umrlo i naše dijete. Ja sam najveće smeće koje postoji. Ja sam zaslužio smrt, a ne ona. Ja sam zaslužio patiti do kraja života. Ne nedužno dijete koje je nosila pod srcem, niti slatki dječak koji je ostao bez majke.

Smeće. Nisam zaslužio živjeti. No ipak sam nastavio. Četiri godine nakon Leonine smrti,spetljao sam se s Kristinom. Postupak je bio gotovo isti, zaljubila se u mene, ostala trudna, a ja ne želeći ponoviti istu grešku, zaprosio sam je. Imamo curicu koju obožavam i koja je moj jedini razlog za sreću. Iznutra sam prazan. Trudim se Kristini biti dobar muž, iako mi ne uspijeva baš. I dalje spavam povremeno sa strane, takav sam. Smeće.

_____autumn____ 💛💛💛