Sjedio sam na kauču, glave zabijene u ruke. Mrzio sam sebe. Zato što sam je ponovno zvao. Zato što joj ne mogu odoljeti. Lara. Moje iskušenje, moja bol, moja propast.

Imam djevojku, Mariju. Već dvije godine. Voli me i divna je osoba, a ja... Ja ne mogu odoljeti Lari i njenim dodirima.

Od prvog dana, kad sam je upoznao na Pjacinu i Lucijinu vjenčanju, lud sam za njom. Tada je spavala sa mnom i poslije mi se više nije javljala, a ja sam bio očajan. Lud. Marija tada nije mogla ići sa mnom, djed joj je bio bolestan, upravo smo bili proslavili prvu godišnjicu veze, nije mi palo na pamet da bi je prevario. Ali kad sam ugledao Laru, zaboravio sam kako se zovem i gdje sam. Sljedeće čega sam bio svjestan je da smo završili u nekom sobičku, znojnih isprepletenih tijela.

Poslije toga,ponašala se kao da ne postojim. A ja sam se navukao na nju kao na najgoru vrstu droge.

Molio sam je da se nađemo, molio za mrvice njene pažnje. Gadio sam se sam sebi, ali nisam mogao prestati.

Prije mjesec dana sam napokon skupio hrabrost i rekao joj da želim vezu s njom. Pravu vezu. Da ću ostaviti Mariju.

Njen mi je pogled proparao dušu. Hladno mi je rekla da je ne zanima nikakva veza sa mnom. Niti s ikim. Ona spava s kim želi i kad to želi. Rekla mi je da ostanem sa svojom djevojkom. Nju više ne zanimam.

Od tada, nije mi se javljala, a ja sam očajan. Izgubio sam volju za životom, treninzi me nisu zanimali, prema Mariji sam bio odvratan, zanemario sam prijatelje. Propadao sam, fizički i psihički, u očaju sam je sinoć nazvao i skoro u suzama molio da se nađemo. Pristala je i u meni se pojavila slabašna nada da nije sve izgubljeno. Možda i ja njoj nedostajem? Bio sam spreman na sve, na sve ću pristati,samo da ostane u mom životu.

Začulo se zvono na vratima i ja sam se trgnuo.

Otvorio sam i ostao bez daha. Bila je prelijepa, do bola. Ušetala je unutra, a ja sam drhteći zatvorio vrata. Na sebi je imala bež kaput i crne duge čizme, gledala me je divljim pogledom, a ja sam stao kao ukopan. Polako je odvezala pojas kaputa, a ja sam se počeo tresti. Nema. Ništa. Ispod.

Dva sata kasnije, ispraćao sam je na vrata.

"Vrijedi dogovor za sutra?" - nesigurno sam upitao.

Pogledala me je ispod obrva, a meni je srce preskočilo otkucaj. Mazno se nasmiješila i kimnula, pa izašla kroz vrata.

Srušio sam se na kauč, iscrpljen. Kakav sam ja to čovjek?

Sat vremena kasnije, Marija je ušla sa kutijom moje omiljene pizze. Zagrlila me je, a ja sam se osjećao prljavo.

Kasnije te večeri, kad mi je zaspala u naručju, ležao sam budan i buljio u strop.

Ovisan sam. O ženi koja me ponižava. Sve bih odbacio za par njenih dodira. Sve jesam odbacio za par njenih dodira. Ovo više neće ići dugo ovako. Znao sam to.

Marija? Stalo mi je do nje, volim je.Ona me potiče da budem bolja osoba, nogometaš, sin, brat, prijatelj. Voli me svim srcem. Ali o Lari sam ovisan. Trenutci s njom moju dušu strmoglave u pakao. Ali ne želim prestati, ne mogu. Mjesec dana sam bio bez nje i to je bio pakao. Sad, kad se ponovno vratila u moj život, osjećam se nikad življe, a istovremeno nikad gore iznutra. Sam sam sebi odvratan. Trulež mi je u duši.

Ova situacija će se razriješiti, kad tad. Kao kod svake ovisnosti, ili ću se predozirati i umrijeti, ili se skinuti sa droge, milom ili silom. Bože oprosti mi. Pomozi mi.