- Tajo,kako mi je drago da te vidim. - rekla je Helena  grleći svog oca.

- I meni Lenice,sunce moje,moja prva radosti. Jesu li mama i Ana kod kuće? Imamo da pričamo nešto važno. - reče  Andrija,Helenin tata. 

- Da,kod kuće su. Šta je to toliko važno? Nešto se desilo? - upita Helena.

- Ne mogu ti sad ništa reći,čućeš uskoro. - odgovori Andrija.

Došli su kući,Andrija se pozdravio sa ženom i mlađom ćerkom. Seli su da ručaju.

- Drage moje,desio se veliki preokret u mom životu a samim tim i u vašem. Dobio sam poslovnu ponudu koja se ne odbija,ali to uključuje i vas. Selimo se u Nemačku. - rekao je  Andrija.

- Šta? - izgovoriše Helena,Ana i Marija u istom momentu.

- Da,dobro ste čule. Dobio sam poslovnu ponudu ali mi treba porodična viza. - reče Andrija.

- Izvini tata,ja  ne mogu da idem. Znaš da sam tek upisala fakultet. Šta bih ja radila tamo? - tiho ali vidno uznemirena upita Helena.

- Niste mi ni dopustile sve da ispričam. Mislio sam na tebe Lenice. Imam papir sa kojim možeš biti upisana na fakultet u Berlinu. To je jako dobar i cenjen univerzitet. - odgovori Andrija.

- Ja ovde imam život,imam prijatelje,imam momka. Kako samo tako da odem od svega toliko daleko? - odgovori Helena skoro plačući iako je inače veoma smirena osoba.

- Imaš momka? Od kad? Ko je on? Da nije mali Stefa? - upita Andrija.

- Od juče. Nije Stefan,šta je svima koji vrag? Nisam nikad ništa imala sa Stefanom,on mi je samo drug. Zove se Luka. Iz Beograda je. - odgovori Helena već mnogo više uznemirena.

- Ti zbog nekog momka od juče odbijaš studiranje i život u jednoj tako razvijenoj zemlji? Ne razumem te Helena. - reče Andrija.

- Nije stvar u njemu. Ovde živim 19 godina,15 godina se družim sa Lorenom.  Svojim znanjem sam izborila 4. mesto na rang listi na medicinskom fakultetu što znaš da nije ni malo lako. I sad sve to treba da ostavim,da odem u tuđu državu,govorim strani jezik samo da bih rekla da imam diplomu sa Univerziteta u Berlinu.  Ja mogu i ovde postati dobar doktor i postaću. - reče Helena ustajući od stola i trčeći ka svojoj sobi.

- Ne,nećeš ostati ovde jer idemo u Nemačku. Ako sam ja tako rekao,tako će i biti. - čula je očev glas za sobom. Nije mogla da ga prepozna. Nikad nije bio takav.

Pisala je poruku Luki,zamolila ga je da je hitno pozove.

- Šta je bilo malena? Zašto si tako uznemirena? - začuo se Lukin glas sa druge strane.

- Lukaa,tata hoće da nas odvede u Nemačku . Hoće da živimo i da studiram u Berlinu. - rekla je Helena jecajući.