Znam da je ovo više kao neka vrsta ispovesti i da je možda bilo prigodnije napisati sve ovo u random knjizi, ali prosto mi je trebalo nešto posebno da sve stavim na papir. Izvinjavam se ako sve ovo nema ni trunke smisla (što verovatno i jeste slučaj), ali sam imala potrebu da sve izbacim iz sebe i ispričam nekome, makar i nepoznatoj osobi. Ukoliko ste u redu s time, nastavite sa čitanjem i uživajte :)

***

Vraćali smo se laganim korakom uz pustu ulicu. Sva svetla su već odavno bila pogašena, a ljudi su uveliko spavali. Bilo nas je petoro, ne previše da bi se reklo da je neka velika grupa, ali ni toliko malo da se osećaš usamljeno. Ili ipak... Kada si ja, te stvari oko usamljenosti idu malo drugačije. Često mi se dešavalo da se u sobi krcatoj ljudskim bićima osećam kao da sam jedina osoba na ovom svetu, a svi ostali bezlične sene koje beže, nestaju, stapaju se s tamom. Za divno čudo (i nadam se da ste shvatili da sam bila sarkastična) ni sad nije bilo baš drugačije. Svi hodaju, smeju se, sabiraju utiske sa večerašnjeg provoda, a ja? Ja hodam kao utvara, gledajući bledo ispred sebe, trudeći se da glumim zamišljenog sanjara za kog me svi smatraju.

Sanjara? Ne bih rekla. Pre veoma tužnu i usamljenu osobu.

Naravno, nije tako uvek, u suprotnom bih ubrzo potražila stručnu pomoć jer tad očigledno nešto ne bi bilo u redu sa mnom. Ovako... Samo mi prosto dodju takvi trenuci, takvi dani, kada se osetim neku prazninu u sebi. 

U jednom trenutku, moje duboko more misli uzburkao je glasan prasak na koji smo svi naglo okrenuli ka mestu odakle je došao i već u sledećem momentu je tamno, oblačno nebo obasjalo hiljade iskrica raznih boja. Vatromet, kao i svake godine u ovo vreme. Oči su mi poprimile sjaj iskrica koje kao da su padale na nas poput zvezdane prašine, podsetivši me još jednom koliko zapravo volim vatromete. Detinjasto, zar ne? Možda, ali je to bila jedna od ono malo stvari koje su mi barem na par momenata dozvoljavale da osetim neku vrstu ekstaze, činile su da imam osmeh od uha do uha, da na tren osetim onu ispunjenost koja i nije bila baš česta. Nažalost, takvi mometi su bili retki, čak i previše, tako da sam se trudila da na makar tih nekoliko minuta osetim nešto... Lepo? Zadovoljavajuće? Ili samo oslobađajuće, nešto što će me osloboditi od svega i svakog? To je već nešto na šta ne znam odgovor.

Ipak, ovaj put me čak ni to nije previše usrećilo. Zapravo, ni malo. Gledala sam u daljinu, iza redova kuća i drveća, ka vatrenom spektaklu tako daleko od nas, a koji je ipak delovao kao da ga možeš dotaći rukom, tek tako i polako, ali sigurno osetila kako se malopređašnja praznina ponovo navraća, ovaj put mnogo jačim intenzitetom. Nije bilo potrebe za tim, zar ne? Ipak, dešavalo se. Zasigurno sam osećala kako se nešto mračno širi u meni, neka vrsta... Čežnje, možda? Da, to je prava reč. Duboka čežnja za nečim čega nema, niti će ga biti, barem po mom veoma glupom mišljenju. Čežnja za onom jednom posebnom osobom koja će bez reči da me zagrli, dozvoliti da se naslonim na njegovo rame i da zajedno, u potpunoj tišini, podelimo taj momenat koji me toliko ispunjuje. U tom momentu, shvativši prazninu u sebi, shvatila sam koliko sam ja zapravo usamljena i tužna osoba.

Zaista je žalosno, čak i pomalo depresivno kada na svet gledaš kao ja. Možda će se to većini osoba učiniti kao gest dobre osobe, osobe koja sve čini za nekog koga voli. Ja to smatram naivnošću. Da, smatram sebe naivnom osobom, koliko god ne izgledala tako kad me gledaš spolja, koliko god se ja pretvarala da sam nedodirljiva, hladna. Nekako sam oduvek imala taj poriv, iskonski nagon da ljudi oko mene budu srećni... Čak i po cenu da ja ne budem.

Upravo to je moj problem, to je razlog zašto svi ovi dani polako postaju sve gori i gori za mene, svaki novi dan se čini kao najgori u životu. Jednostavno... Jednostavno jednom za svagda treba da naučim da prestanem da razmišljam toliko, da ne analiziram, ne nadam se. Ljudi odlaze i dolaze. Drugarica mi je skoro rekla da je isto sa busevima, jedna osoba dodje, druga prođe, a ti ne trčiš za onim prethodnim. Nažalost, spadam u onu grupu osoba koja baš trče za njima, trče do iznemoglosti, sve dok ne dosegnu taj cilj. Uporna sam, to je prosto deo mene.

Ipak, ovih dana prosto kao da iz mene isparava ta upornost i tvrdoglavost. Mislim... Čemu? Već duže vreme osećam se kao da svaki dan čekam nešto, da se radujem nečemu što se uopšte neće desiti. Tužno, zar ne? Kako god, ne treba mi sažaljenje, koliko god to grubo zvučalo.

Svi su primetili moju donekle naglu promenu raspoloženja, moj ,,depresivni vajb", kako to volim da kažem. Ne, nisam u depresiji, samo... Osećam se loše. Jednostavno loše. Ona praznina koju sam pomenula na početku je prevelika da bi iko normalan mogao da bude presrećan i nasmejan sve vreme. Priznajte, svi vi koji čitte imate onaj jedan momenat kada prosto pokleknete, kada stojite ispred ogledala, plačnih očiju,  i molite same sebe da izdržite samo još malo. E to je prava bol i najiskrenije saosećam sa vama. Zašto? Jer sam osetila isto. Previše promena se desilo u poslednje vreme da bih mogla da ostanem jaka sve vreme. Naravno, većinu vremena sam ona nasmejana curica sa krupnim očima koju svi znate i trudim se da to stanje potraje što duže, ali... Eto, prosto dođe vreme kada budem ta osoba koja se gleda u ogledalo i prosto poželi da sve nestane, da je sve samo ružan san i da će sve biti u redu kad se probudiš. Slomiću ti nade, ali se to neće desiti, koliko god to ti hteo. Neće se desiti nikad. Jedini način da se izboriš sa nečime je da naučiš da živiš s time, ne da živiš u zabludi kako će se sve odjednom vratiti u normalu. Neće.

Evo, već sad se pitam zašto ovo uopšte i pišem. Tri sata je posle ponoći, svi spavaju, a ja se ovde borimm sama sa sobom u tišini koju prekidaju na trenutke samo moji prsti koji klize preko tastature. Možda (ali samo možda) želim da ubedim sebe da je sve ovo istina i da treba biti borac u životu, ali sve jedno znam da ću se, za par minuta od prilike, zavući pod toplo ćebe, skoro kao na prstima otići u svoj mali zamišljeni svet i živeti svoju malu fantaziju za koju niko nikad neće u potpunosti saznati. Živeću tamo gde svaka moja dilema lagano ispari, gde su svi oni koji toliko fale tu, tik pored mene, skoro da mogu da osetim njihov dodir, miris. Tužno je, znam. Tužno je koliko neko mora biti usamljen da jedva čeka da ponovo zaspi i proživi par sati iluzije.

Sigurna sam da već sebi postavljate mnogo pitanja, a jedno od njih je sigurno: ,,Zašto baš plavo?". Nigde do sad nisam spomenula plavo, zar ne? I da, odmah zaboravite na neku romantičnu pričicu da neko poseban meni ima plave oči. Možda je i imao jednom, ali to više nije slučaj. Poenta je da mi je plava jednostavno omiljena boja, a ipak je ona u isto vreme simbol tuge i slobode, dubine neistraženih okeana i nebeska prostranstva, sve ono što se trenutno bori u meni: želja za potpunim oslobođenjem od svega i želja da jednostavno priznam da nemam više kud, da sam otišla preduboko da bih isplivala na površinu.

Pitate se možda i zašto ovo nije pisano u nekoj random knjizi, kao neka vrsta ispovesti. Zato što to uopšte i nije. Možda osoba o kojoj se ovde piše uopšte nisam ja, možda je to neko na skroz drugom kraju sveta, možda si to i ti koji čitaš, nikad se ne zna. Možda je ovo neka vrsta minijaturnog romana napisanog  u želji da se pomogne nekome? Ili ipak da se pomogne samom sebi. Sve u svemu, kažu da nema dobre književnosti dok se bukvalno ne stavi srce na papir (ili u mom slučaju ekran), pa eto. Čista emocija u hiljadu i po reči.

Želim samo da znaš da nisi sam, da znaš da barem ovde, iza ovog ekrana imaš osobu koja će uvek biti uz tebe, makar ne bila tu fizički. 

A za vas koji možda još ne razumete sve ovo i koji još imate pogrešno mišljenje o svemu što mi se dešava, želim reći samo jedno: ne, niti sam počela da pušim i drogiram se, niti sam postala depresivna i suicidna. Ne želim da naudim sebi, previše volim svoj život za takvo nešto, samo... Eto, prosto naiđu takvi dani da ne mogu podnetite reči ,,utehe" i ,,podrške" koje sam čula milion puta i očekivanja da ću zbog svega toga postati najsrećnija osoba na svetu. 

Zapitate li se ponekad da mi je nekad samo potreban čvrst zagrljaj nekoga ko će jednostavno tiho da mi šapne da će sve biti dobro i da ne treba da brinem?

Zapitajte se malo ponekad, makar samo na trenutak pre nego sklopite oči pred spavanje jer nekad to malo vaše brige nekome može značiti ceo svet.