Čitav život strahujem od nečega.
Od tog ocenjivanja u školi, od toga šta će drugi reći o mojim postupcima, od stvari na koje u potpunosti ne mogu da utičem.

Razmišljam o svemu što me okružuje zatvorena u taj nevidljivi kavez, u kome sam potpuno sama.

I bojim se.
I borim se.
I preživljavam.

I na kraju ispada da je čitav život samo to: borba za preživljavanje. A svi ostali lepi momenti su tu samo kao male nagrade.

I potpuno sam sama. Izolovana od sveta. Nepostojeća. Kao i sve te prepreke, ograničenja.

Pokušaj da još nekog uvučem u svoj način života, po pravilu, ne prolazi dobro.

Tako, on me je napustio i živi bolji i srećniji život. Tako ćeš me i ti napustiti kada me bolje upoznaš.

Bojim se da budem u potpunosti ja pred tobom. Bojim se toga šta ćeš pomisliti o meni.

Bojim se da ti nije stalo, da sam ja sve umislila. Sve poglede, osmehe, sreću.

Ne verujem više ni samoj sebi i to me guši.

Ali opet, pokušavam. Dajem sve od sebe. Pokušavam da shvatim da li zaista postojimo mi. Da li smo stvarnost ili samo dva bića koja su vasionski daleko jedno od drugog.