Toliko puta rekla sam da je došao kraj. Kraj mojim lažima, kraj izmišljenim svetovima, kraj pričama bez početka.

I svaki put, vratila sam se nazad. Pokušala da ispravim greške koje nisu moje, pokušala da verujem u iste laži. Uporno sam verovala u nemoguće događaje, nastale u mojoj glavi.

Bilo bi pristojno reći zbogom.
Ne zbog tebe.
Zbog mene. Zbog toga što ne želim da izdam osobu koja sam nekada bila.

Pokazao si mi sasvim drugačiji svet. Svet u kojem nisam imala snage da budem. Svaki put kada bih rekla nekome, ili samo pomislila, da je gotovo, znao bi. Privukao bi me nazad, a ja, uvek sam bila toliko nemoćna da se oduprem tom osećaju. Osećaju sigurnosti. Osećaju voljenosti.

Konačno, shvatila sam da ovo nije dobro za tebe, a naročito ne za mene.

Za tebe bila sam samo izazov, samo misija za koju ljudi iz starog života nisu trebali da saznaju. I ne verujem da su. Osećali su nešto, neku promenu, ali nestala sam pre nego što su stigli ozbiljnije da posumnjaju.

Za mene bio si samo pokušaj, pokušaj da se opustim i da postanem stvarna. Verujem da je na kraju postalo jasno da sva blagonakolnost koju sam ti pokazivala nije bila zbog tebe već zbog pažnje kojom si me nesebično obasipao.

Verujem da smo na kraju nekako pomogli jedno drugom - ja sam, donekle, postala stvarnija nego što sam bila pre tebe, a ti, ti si shvatio da je ono što si imao pre mene bilo ono što ti je trebalo. Bar se nadam.

Nestala sam naglo, ali ne fizički, ostala sam tu da te stalno sebično podsećam na sebe. Nestala je sva moja naklonost i nastupila je samo hladnoća i povremeno prevrtanje očima.

Ali pretpostavljam da je to u redu. Tako je bilo i na samom početku, nije li?