Volimo da bežimo od stvarnog sveta, od drugih ljudi. Od neizvesnosti.

Taj dan, bojali smo se stvarnosti više nego inače. Nismo znali šta sutra donosi. Gde ćeš sutra biti. I pričali smo o životu, sreći, prirodi, knjigama. O filmovima, gradovima koje smo posetili, tuzi, o smrti. O svemu, samo da bismo se još bolje upoznali.

Samo nismo pričali o nama, o ljubavi. A želela sam, toliko sam želela, da te pitam šta planiraš za nas. Znala sam šta ja želim.

Čitav dan je padala kiša. Dobovala je po krovovima, kvasila zemlju. Kao da je nagovestila našu budućnost. Samo u jednom trenutku, sunce se promolilo kroz teške sive olujne oblake i obasjalo nas. Još uvek se držim za te zrake sunca kao za slamku spasa.

I kada smo izašli iz škole padala je kiša. Otrčala sam ka kolima koja su me čekala, kratko te zagrlivši u znak pozdrava. Otišao si sa prijateljima niz morku ulicu, pokisao u potpunosti. I taj dan smo se rastali.

Razgovori su zamrli. Izvori tema za razgovore su presušili.
Ostali su nam samo osmesi i pogledi.

Tu noć sam izašla sama napolje, iskravši se iz stana. Stajala sam tako na ledenoj kiši, sama, i gledala u noćno nebo puno oblaka. Lice mi je bilo mokro od kiše. Ili su to ipak bile suze.