"Leti, hoćeš li uskoro biti spremna?" čula sam majku kako dovikuje.

"Stižem, samo da uzmem kartu." odgovorila sam i brzo pokupila kofer i torbu.

Strčala sam niz stepenice koliko mi je to dozvoljavala težina kofera.

"Da li si uzela sve što ti je potrebno?" majka me je pitala po deseti put.

Klimnula sam glavom.

"Uzela si i ono pismo što si.."

"Da mama, ne brini sve sam uzela. Odneću ga direktoru čim se smestim." nasmejala sam se.

Majka me je zagrlila sa suzama u očima, što je isto i otac uradio. Naravno da će biti tužni, šalju svoju jedinicu ne u drugu državu nego na drugi kontinent.

Trenutno se spremam za put u Koreju, zemlju mojih snova. Tamo ću da nastavim studije i da dosegnem svoje snove, biću kpop idol. Do danas sam živela u Australiji, a od sutra u Koreji.

Izašla sam iz kuće, možda neću doći u narednih tri godine...

Dvospratna, bela kućica, kada je pogledam u ovom trenutku mogu da se setim samo lepih trenutaka, igranjetu dvorištu aa društvom, gađanju prolaznika a potom sakrivanje u žbunje..

Poslednji put sam se okrenula ka kući pre nego što sam ušla u taksi i krenula ka aerodromu.

Naše komšije, jako divni ljudi koje znam od malena mahnuli su mi nasmejani, ali i pomalo tužni. Nasmejala sam im se. Oduvek su me jako voleli, ako tako smem da kažem. Njihova deca i ja smo bukvalno odrasli zajedno, kao da smo jedna porodica.

Mahnula sam im i pogledala napred na put. Velika torba je bila pored mene, u gepeku dva kofera. Ko zna kada ću se vratiti...
Svakako želim da se vratim da vidim svoju porodicu, ali prvo da dosegnem svoje snove.

"Stigli smo." rekao mi je taksista i izašao iz kola.

Pomogao mi je oko kofera i ubrzo otišao.
Posle mukotrpnih sat vremena čekanja, čula sam poziv za let za Koreju.

Ukrcala sam se u avion. Pogledala sam kroz prozor dok mi se niz obraz lagano spuštala kap suze. Obrisala sam je i sklopila oči.

"Gospođice?" prodrmala me je stjuardesa.

"A da, oprostite." pogledala sam je i shvatila da je avion poluprazan.

Rekla mi je da smo stigli i da treba da se iskrcamo. Zahvalila sam joj i izašla iz aviona.
Čekala sam svoje kofere, koji nikako nisu stizali. Postala sam nestrpljiva, ne želim da zakasnim na intervju.

"Samo maloo." momak pored mene se progurao i uzeo svoj kofer.

Konačno stigli su i moji, uzela sam ih i krenula ka izlasku. Ugledala sam momka od malopre, imao je kačket i masku.

Iz auta na kom je on bio naget izašao je čovek, srednjih godina.

"Ti si Violet zar ne? Ovde smo da te pokupimo i vozimo u kompaniju." nasmejao se.

Klimnula sam glavom. Uzeo mi je kofere iz ruku. Krenula sam ka autu i baš kada sam htela da otvorim vrata da sednem pozadi momak koji je stajao pored kola je ušao i pokazao mi da sednem napred.

Uzdahnula sam i ipak sela na suvozačevo mesto. Pogledala sam u retrovizor i shvatila da me taj momak već gleda. Vožnja nije bila duga, ali je bilo veoma napeto.

Ušli smo u kompaniju gde ću trenirati i nadam se postati kpop idol. Kako smo ušli dočekale su nas dve žene.

Jedna je otišla sa momkom, a druga se predstavila meni i rekla mi da treba da se popnemo do naših soba.

Posle raspakivanja sam sišla u salu, gde su bile još tri devojke, čudno očekivala sam da će nas biti mnogo više.

JYP direktor ove kompanije je ušao zajedno sa dva momka i seo za veliki sto ispred nas.

"Dakleee, kakvo biste ime za grupu odabrale?" pitao nas je nasmejan.