„Planiraš li ikada skinuti tu hudicu?" dobacuje mi Tamara dok sjedimo i jedemo sendviče iz pekare. Pauza nam je. Ne znam samo kako dosad nisam dobila makar pet kila, nekad živimo samo na sendvičima. Grozota.
„Ne, sahranit će me u njoj." sarkastično joj odgovorim, iako sam to ozbiljno mislila.

„Haha. Nema baš posla danas?"
„Nema, imam još jednu gospođicu i gotova sam. Mislila sam da će navaliti jer nismo radile par dana i svima smo otkazale." govorim joj dok trpam posljednji komad sendviča u usta i ustajem sa stolice
„Ajoj, ja još petero. Tko ti dolazi?" upita

„A ona, Anastasija." Tamarino lice se uozbilji na sekund, a onda slegne ramenima i kaže da se ne sjeća tko je ta.

„Nebitno, hvala na sendviču. Vidimo se." odlepršam do svog ureda kako bi pripremila plan koji sam napisala za Anastasiju. Čim sam namjestila sve, začujem zvono na vratima. Ustanem se sa stolice i krenem prema ulazu i ondje zateknem nju, obučenu u crnu usku haljinu. Njen trbuh mi odmah upadne u oči. Nazirao se mali trudnički trbušćić. Nasmijem se, a onda ju pustim u ured.

Tamara

Izlazim iz ureda skupa s gospodinom klijentom i zateknem Marinu kako stoji i razgovara s Anastasijom na ulazu. „Stomak joj se nazire, sigurno nije mjesec dana trudna." - izgovorim u sebi. Skrenula sam pogled s njih, ne želim zuriti. Kada su Anastasija i moj klijent izašli, Marina se vratila u ured kako bi pokupila svoje stvari. Smjena joj je gotova, baš se žurila.

„Ideš negdje sad?" upitam
„Do Ante, što?"
„Pitam." htjela sam još nešto reći, ali me zvono prekinulo

„Anastasija je trudna. Vidi joj se trbuh." Marina mi je dobacila kada sam krenula otvoriti vrata. Spremala se da izađe. Prvo sam kratko šutjela i smišljala odgovor
„Džabe mi govoriš kad ju ne poznajem." Slagala sam, itekako ju dobro poznajem. Mislim da ne postoji osoba u ovom gradu koja ne poznaje Anastasiju Martinović.

„E pa ja ju poznajem, nije baš..hmm, kako bih objasnila, a da ne budem gruba; moralna?"
„Kako misliš?" upitam
„Tko zna čije je to dijete, ta je spavala s čitavim gradom." Eh pile moje, da znaš ono što ja znam.-pomislim. Slegnem ramenima na njene riječi, pa otvorim vrata na ponavljajući zvuk zvona.
„Dobar dan, gospodine Mariću." Marina ga pozdravi i nestane iz mog vidika.
„Izvolite, uđite." preusmjerim ga u svoj ured, ponudim ga pićem, pa mu kažem da moram izaći na sekundu.

„Sačekajte me, moram obavit jedan poziv." Vratim se u hodnik i zatvorim vrata pa posegnem za mobitelom i nazovem Ivana jer ću puknuti ako mu ne kažem što sam upravo vidjela.

„Hej, u gužvi sam, pričaj brzo." rekao je čim se javio, pa sam odmah prešla na stvar
„Anastasija je upravo bila."
„Dobro?"
„Ima trbuh već."
„Zezaš?"
„Ne."

„Jesi šta rekla Marini?" pitao me, a ja sam preokrenula očima.
„Ne, Isuse, ali nek taj Ante malo požuri. Inače ću popizdit ako ova nastavi dolaziti."
„Razgovarat ću s njim." poklopio je, a nisam uspjela ništa ni reći na to. Puhnula sam pa sam spremila mobitel u džep i vratila se u ured.

„Evo me, jeste me dugo čekali?"

Marina

Stajala sam pred Antinim ulaznim vratila i krenula sam tipkati šifru za ulazak, ali vrata su se iznenada otvorila. Ispred mene stajalo je meni vrlo poznato lice.

„Hej, Marina otkud ti tu?"
„Hej, kakva slučajnost! Ovo nam je drugi put danas, još jednom i plaćaš kavu." nasmije se „Ti živiš ovdje ili?" upitam, a ona pomakne glavu lijevo-desno kao odgovor.
„Ma ne, kod dečka sam bila. Tj., bivšeg dečka. Zapravo komplicirano je, a ti?"

„Isto." Pogleda me čudno „Mislim, idem kod dečka." počešem se po zatiljku
„Aha, kako to da te nisam prije srela?"
„Nismo baš dugo u vezi." kažem joj
„Aha, pa dobro. Možda ćemo se sad češće viđati." Nadam se da ne – pomislim. Ne sviđa mi se baš nešto njena ličnost, previše je umišljena za moj ukus. Mislim za prijateljicu, da se razumijemo.

„Možda." Ona se nasmije, pa se pozdravimo, a ja konačno uđem u zgradu.

Pozvonim na Antina vrata, ubrzo otvori i krene glasno gunđati
„Reka san da... eej, pa ti si, uđi."

„Ja sam da." nasmijem se, pa se popnem na prste kako bi ga poljubila u obraz. Višlji je od mene i uvijek mi je teško poljubiti ga kad stojimo. „Kome si to govorio?"

„Ma susjed mi je dolazio za neke gluposti stalno, ovaj, nego, otkud ti?" smrknula sam se jer smo se dogovorili da ću doći nakon posla, a on je izgleda zaboravio.
„Pa dogovorili smo se da ću.." prekine me „Aa, da, sorry, zaboravio sam."

„Kako si to mogao zaboraviti?" približavam mu se dok stojimo na pola dnevnog boravka. Obgrlim njegov struk i bradu naslonim na njegova prsa i pogledam gore, prema njemu. On se nasmije na moj postupak, pa me zagrli i pritisne uz sebe. „Oprosti, zvali su me iz kluba malo prije. Saznao sam da se moram vratiti ranije nego što je planirano." poljubio me u čelo

„Kad ideš?"
„Preksutra." odvojim se od njegovog tijela i složim tužnu facu, time mu izmamim osmijeh. Razočarala sam se jer smo imali još nekoliko dana vremena da budemo skupa, a sada ipak nećemo moći.

„A daaj." Oči su mi zasuzile, pa sam ga zagrlila kako ne bi vidio. Navikla sam na njega, neočekivano, svaki dan smo bili zajedno i sad kad zamislim da će otići, da ćemo se vidjeti tko zna kad, dođe mi da plačem. –

„Već mi fališ." Šapnem
„Mazo, vratit ću se vrlo brzo. Čim budem mogao." ruke je tada stavio na moja ramena i odmaknuo me od svoga tijela, brzo sam treptala kako ne bi vidio moje suze, ali svejedno je primjetio da su mi oči suzne.
„Heeej, nemoj mi plakat sad, jesi čula? Sad sam tu." kimnula sam glavom „Dođi." namjesti svoje dlanove na moje obraze i krene me ljubiti kada se ja približim za jedan korak.

„Mmm sjetio sam se, imam nešto što ti voliš." odmakne se od mene i ode u kuhinju. Krene prema frižideru i iz njega izvadi puding od čokolade za šlagom. „Evo da te oraspoloži." Otvori mi puding i pruži mi malu žlicu.

„Kako si sladak." hvalim ga dok grabim puding i prvo dajem njemu, a onda zagrabim za sebe.

„Reci mi nešto što ne znam."
„Želim spavati ovdje večeras i sutra."

„Nikad nije bilo zabranjeno, tako da – samo izvoli."
„Morat ću opet ukrasti nešto tvoje." nasmijem se podlo, a on me razbaruši kosu svojim rukama

„Čemu to?!"
„Jer si zločesta."
„Nemoj da stvarno budem zločesta." zaprijetim mu žlicom
„Pa ja volim kad si ti zločesta, mislim, znamo oboje u kojem smislu, jelda?"

Ante

Ležimo u mojoj spavaćoj sobi i gledamo neki sranje film na Netflixu. Ionako nismo obraćali previše pozornosti na njega jer smo neprestano gnjavili jedno drugo.

„Jesi škakljiva?"
„Da, jako, nemoj me ni slučajno dirati."
„E hvala što si mi rekla jeeeer..." bacim se na nju i odmah ju krenem škakljati dok ona vrišti od smijeha i neprestano me udara po ruci da prestanem. Nisam planirao još, ali njen mobitel koji je stajao na noćnom ormariću, zasvijetlio je i prekinuo me. Iznenadio sam se kada sam vidio svoje lice na zaključanom zaslonu.

„Kretenu jedan, skoro sam udarila glavom od naslon kreveta." Udari me po bicepsu kada mi to kaže, a ja ju tada ozbiljno pogledam.
„Mala, ne igraj se sa mnom." ona me namjerno ponovo udari, a ja se tada bacim na nju i krenem ju ponovo škakljati. Kada me namolila da prestanem, prestao sam, a ona me ljuto pogledala i prekrižila je ruke na prsima.

„Baš si slatka kad si ljuta."
„Ma nemoj."
„Da." Nasmijao sam se, a ona mi se izbeljila.

„Usput, gdje si pronašla tu sliku?" skrenem pogled prema mobitelu, a ona pruži ruku da uzme mobitel.
„Samo upišeš Ante Rebić na google i voilà, eto slika."
„Samo se ti sprdaj, uostalom, ja imam boljih privatnih slika."
„Pa kad ne želiš poslati."
„Kad budeš zaslužila."
„Ok."

Vratim se u ležeći položaj, a Marina se nasloni na mene i nastavimo gledati film. Ruku sam zavukao u njenu kosu, dok je ona svoju držala pod mojom majicom. Dok smo tako ležali, razmišljao sam koja bi katastrofa nastala da su se susrele ona i Anastasija na mome pragu. Očito se radilo o sekundama jer je Marina stigla samo dvije minute nakon nje.

-----
Hajjj, nastavak je tu!

Kako podnosite ovu karantenu ljudi ja visw ne mogu 🙄🙄🙄🙄🙄🙄🙄