„Marina!" čula sam Tamarin glas kako me doziva iz kuhinje, ustala sam se s kauča i krenula sam u kuhinju. Ona me čekala naslonjena na kuhinjske ormariće. „Molim?"

„Jel s tobom i Antom sve uredu?" lice joj je bilo ozbiljno, gledala me u oči i čekala je da odgovorim. Nije mi bilo jasno zašto me to pita.

„Da, zašto?" podigla sam jednu obrvu
„Neraspoložen je, od jučer otkako smo došli."
„I tebi je? Znači nisam jedina primjetila." Ispustila sam glasan izdah pa sam se naslonila pokraj Tamare na kuhinju. „Ispitivala sam ga i on mi tvrdi da je samo umoran i da je sve uredu." prošla sam rukom kroz kosu

„I ja sam pokušala razgovarati s njim, ali rekao mi je isto što i tebi. Ivan mi kaže da nije ništa primjetio. Možda je nama čudan jer ga ne poznajemo toliko koliko ga Ivan poznaje. Njemu je vjerojatno normalno." tvrdila je

„Ne znam, malo se brinem."
„Zašto?"
„Ne znam jel bi ti trebala ovo uopće govoriti, ali postoji jedna osoba koja mu neprestano šalje poruke i zove ga."
„Kao bivša ili?"
„Da."

„Dobro, nastavi."
„Neku večer ga je zvala i on je otišao k njoj jer je rekla da je nešto hitno, htjela sam ići s njim, al' mi nije dopustio. Što je logično...ali kad se vratio, od tada se čudno ponaša." počela sam gristi nokte od nervoze, pa me Tamara lupila po ruci kako bi prestala to raditi.

„Ne mogu vjerovati da je išao, očito je bilo nešto bitno da nije mogla reći preko telefona. Je li ti rekao zašto ga je zvala?" ispitivala je

„Da, rekao mi je da je njen tata imao srčani udar, a ona je jako vezana za njega i nije mogla biti sama pa je pozvala njega." Tamara je izbuljila oči
„Molim? To je hitno? Mislim je, ali nema nikakve veze s njim."

„Nisam ga htjela previše gnjaviti jer se vratio baš sjeban, kužiš, isprva sam povjerovala u to, al' sad kad ti prepričavam nekako više ne vjerujem."
„Naravno da ne vjeruješ, Marina!" izderala sam je, refleksno sam ju udarila po ramenu
„ššš, čut će te kozo."

„Sorry, ali ne možeš vjerovati u to. Nisi toliko glupa."

„Bio je skoro sat i pol kod nje." Ponovo sam počela gristi nokte, pa me Tamara prostrijelila pogledom i odmah sam prestala.

„Razgovarat ću s Ivanom, sigurno nešto zna. Probaj ponovo razgovarati s njim kad budete sami, ali vjerojatno će ti reći isto, budi uporna. Okej?" kimnula sam glavom
„I nemoj se brinuti." ponovo sam kimnula
„Ima još nešto." zaustavila sam ju
„Kada je zvala prvi put, ja sam se javila, trebala si čuti njen glas. Toliko mi je bio poznat, ne mogu se sjetiti odakle. Ti bi sigurno znala."

„Možda je netko od klijenata."
„Možda."

----

Nakon ručka, Ante je mene i sestru odbacio kući. Poslije razgovora s Tamarom, počela sam malo više promatrati Antu i primjetila sam da je cijelo vrijeme bio zamišljen. Jedva da je sudjelovao u razgovoru. Tijekom vožnje bio je poprilično tih. Sve to me počelo zabrinjavati, nisam znala o čemu je riječ i nisam znala kako bi mu pomogla. On, koji je uvijek nasmijan, osim kad je ljut i živčan, sada je bio potpuno tih.

„Evo ga, cure, stigle ste." Skinuo je naočale čim je parkirao jer sunca više nije bilo, Tamara se pozdravila s njim, a ja sam ostala još sjediti. Tijelo sam okrenula prema njemu, a on je gledao ispred sebe. U jednom trenu je spustio glavu, počešao se po dlanu, pa je pogled usmjerio na moj. Zamalo sam se izgubila u njegovim plavim očima, pa me njegov glas razdrmao.

„Šta?"

„Šta ti je, mišu?"
„Ništa, zašto me danas stalno ispitujete?" vratio je pogled na cestu

„Zato što si čudan, neraspoložen i izgubljen. Cijelo vrijeme govoriš da ti nije ništa, a nešto te brine. Očito je već. O čemu se radi?" šutio je, tapkao je prstima po volanu

„Hoćeš mi reći?"
„Neman ti šta reć, sve san ti reka!" povisio je ton i iznenadio me svojim naglaskom kojeg uvijek vješto skriva
„Volim kad tako pričaš." prošaptala sam, nasmijao se.

„Malo više tog osmijeha." pogledao me
„Nije moj dan, bit će bolje sutra."

„Sigurno? Rekla sam ti već da mi možeš sve r.." prekinuo me
„Marina, znam."
„Okej." Približila sam mu se kako bih ga poljubila, a on se približavao meni. Usne su nam se spojile i poljubac je potrajao nekoliko sekundi. Prije nego što sam izašla poljubila sam ga još jednom u obraz. Dok sam ulazila u stan, pod nosom sam osjetila njegov parfem jer sam nosila njegovu majicu s kapuljačom, koju vjerojatno više nikada neće dobiti nazad.

„I, jesi saznala što?" čim sam kročila nogom u stan, Tamara me krenula ispitivati. Od muke sam samo prevrnula očima. „Ne prevrći mi tu nego reci."

„Nisam."
„Kako nisi?"
„Lijepo, rekao je da nije njegov dan i da je to sve. Što god da je, reći će mi sam, kad-tad. Neću ga napadati."

„Kako god želiš."
„Ali to ne znači da nećeš razgovarati s Ivanom."
„Naravno, večeras dolazi."

„Znači moram van iz stana?" kimnula je glavom, a ja sam se nasmijala. Ušla sam u kupaonicu kako bi se otuširala i oprala kosu. Čim sam izašla iz tuša, uzela sam mobitel i javila sam se prijateljici Ivi da ju pitam želi li negdje večeras. Možda bi bilo dobro da izađemo, subota je, malo da se opustim jer u ponedjeljak ponovo startamo s poslom.

--------
Hajjjj!

Malo kraći nego inače!

Kako ste?? Kako podnosite coronu i izolaciju?

- ja super, imam konacno vremena za sve sto volim raditi, btw. online predavanja su prakticna i cak mi se svidjaju. (Lol nitko nije ni pitao hahaha)

Hvala sto citate, ljubicice moje! ❤❣❤❣