Toliko sam se obradovao kada sam shvatio da ćemo Marina i ja provesti nekoliko dana sami. Ali, u realnost me vratila jedna stvar. Anastasija.
Moram je se riješiti. Znao sam da će me zivkati i slati mi poruke, a ako ju blokiram bit će još gore. Toliko je opsjednuta sa mnom da mislim da bi podigla cijeli grad na noge da me pronađe. Stoga, odlučio sam ju nazvati i reći kako mi treba odmora od svega nekoliko dana i da ću joj se javiti kad budem bio raspoložen za druženje.

Kada sam joj to rekao, nije histerizirala, što je čudo, ali je rekla kako joj nedostajem. Volio bih kada joj mogao to reći jednako kako i ona i meni, ali jednostavno ne mogu. Marina mi je neprestano bila u glavi. Ali neprestano. Što god radio, gdje god bio, ona je bila tu. U mojoj glavi, sa mnom u svemu. Nekada je to bila Anastasija, ali sada više nije.

Jedva sam čekao da stigne večer kako bi konačno mogao otići kod Marine, ali imao sam još puno toga što trebam obaviti prije odlaska kod nje. To mi je zapravo i ubrzalo vrijeme.

Tuširao sam se kada mi je zazvonio mobitel. Ogrnio sam se ručnikom i dohvatio sam ga.

"Molim?"
"Ante, jesi ti ispred mog stana?" Marina mi je rekla uplašeno, šaptala je u slušalicu.
"Ne, taman sam izašao iz tuša. Zašto?"

Marina

Osušila sam kosu i otišla u kuhinju provjeriti večeru koja se pekla u pećnici. Hodala sam stanom u kojem je vladala tišina, a onda sam čula čudan zvuk. Kao da je netko pritiskao kvaku od ulaznih vrata. Prvo sam pomislila da mi se učinilo. Provirila sam glavom iz kuhinje u hodnik i zvuk se ponovio. Ovaj put mogla sam i vidjeti pomicanje kvake.

Pomislila sam da je Ante, ali uvjerena sam da bi mi pozvonio ili mi javio da je tu. Tihim koracima vratila sam se u kuhinju i brzo pronašla njegov kontakt u mobitelu.

Nazvala sam ga i bila sam poprilično nervozna i nisam mogla dočekati da se javi.

Nekoliko sekundi kasnije, začula sam njegov glas.
"Ante jesi ti ispred moga stana?" prošaptala sam
"Ne, upravo sam izašao iz tuša. Zašto?" Kada je to rekao, doslovno me presjeklo. Noge su mi se oduzele. Inače sam jako plašljiva i bojim se svega. Bezbroj puta sam se uplašila svoje sjene. Ne zezam se.

"Zato što mi netko pokušava ući u stan,  bojim se." I dalje sam šaptala. Ruke su mi se tresle. Moje tijelo obuzeo je strah dok sam stajala u kutu kuhinje i samo čekala kako će netko uletjeti u stan kao manijak.

"Prvo smiri se, čujem da ubrzano dišeš. Drugo, ne mrdaj nikud. Dolazim najbrže što mogu, samo da pokupim stvari. Okej?" bio je poprilično smiren, a ja sam umirala od straha. Samo sam htjela da što prije dođe.

"Okej."
"Stižem, nazovi me ako se dogodi još nešto."
"Hoću." poklopila sam. Čučnula sam u kutu kuhinje i samo čekala da Ante nazove. Ugasila sam lazanje koje su se pekle u pećnici, uvjerena sam da su se već i prepekle.  Vratila sam se ponovo u kut i sjedila ondje punih petanaest minuta u strahu dok mi mobitel nije zavibrirao. U stanu je bila tolika tišina da sam se uplašila i te vibracije.

"Ispred vrata sam." rekao je Ante, a ja sam samo poklopila kad sam to čula. Toliko brzo sam se ustala da mi se čak zavrtilo u glavi i pojurila sam prema hodniku. Otključala sam vrata, a ondje je stajao Ante s ruksakom u ruci. Povukla sam ga unutra i brzo zatvorila vrata i ponovo zaključala.

Zagrlila sam ga, a on me stisnuo uz sebe.
"Sve je okej, tu sam." poljubio me u glavu
"Koliko sam se uplašila, nemaš pojma." mrmljala sam u njegovom čvrstom zagrljaju
"Znam, sve je okej sad."
"Najgore je što sam par puta znala zaboraviti zaključati vrata, hvala Bogu da ovaj puta jesam. Zbog tog sam se najviše i uplašila." nasmijala sam se samoj sebi.
"Smoto mali." poljubio me ponovo u čelo, a ja sam se odmaknila od njega i spojila sam nam usne na kratko.

"Šta to fino miriši?" rekao je spustivši torbu na pod.
"Lazanje, jesi gladan?"
"Jesam."
"Super, dođi." uhvatila sam ga za ruku i povukla prema kuhinji.

---

Nakon večere, pospremila sam sve, a Ante me čekao na kauču. Rekla sam mu da pronađe nekakav film dok ja sve pospremim.

"Što si pronašao?" pitala sam ga kada sam se uvalila pokraj njega.
"Zove se The perfect match. Mislim da je dobar."
"Upali." naslonila sam se na naslonjač kauča i ispružila svoje noge na njegove.

Gledali smo film, iako sam ja u nekim trenutcima više gledala u njega nego u televizor. Pogotovo nakon što je skinio majicu. Privlačio me. Užasno.
Bilo mi je još gore kada bi se glumci u filmu poljubili jer sam ja tada željela poljubiti njega i to baš jako i ne samo po usnama, nego i po tom savršenom torzu. Željela sam ostaviti milion otisaka na njegovoj mirišljavoj koži.

Kada je film konačno završio (kažem konačno ne zato jer je bio dosadan već zato što me Ante strašno privlačio), sjela sam u njegovo krilo.

"Šta radiš to?" upitao me kada sam se migoljila u njegovom krilu. Pomislio je da se trljam, ali ovog puta nisam, samo sam se namještala. Zagrlila sam ga oko vrata i samo sam ga krenula ljubiti jer više nisam mogla izdržati niti sekunde bez njegovih usana. On je svoje ruke zavukao ispod moje majice i odmah mi je otkopčao grudnjak. Osjetila sam olakšanje jer me već počeo žuljati. Prelazila sam jednom rukom po njegovim mišićavim grudima pa sve do trbuha, dok mi je druga ruka bila na njegovom zatiljku. Ljubili smo se neprestano, dok je on pritiskao moje dupe.

"Mogao bi te do sutra ljubiti." izgovorio je između poljubaca. Nisam ništa govorila samo sam nastavila spajati naše usne. Ubrzo se to pretvorilo u nešto drugo, a nakon toga oboje smo ležali pokriveni ispod tanke deke na kauču.

----

Ante

"Mogli bi polako u krevet?" prošapćem joj na uho, a ona samo promrmlja potvrdno i ustane se iz mog zagrljaja. Dohvati daljinski koji je stajao na niskom stoliću ispred nas i ugasi televizor.

"Samo da popijem vode." izgovori gotovo šaptom i krene prema kuhinji, a ja krenem njenim putem i zastanem kod velikog bijelog stola. Pogledom pratim Marinu, pa kad krene prema meni, spustim pogled na stol i ugledam nešto zbog čega mi se noge doslovno oduzmu. Trepnuo sam nekoliko puta da vidim je li istina to što vidim na papiru. 
"Šta ti je ovo?"
"Papiri od klijenata, to bi kao trebala riješiti." izgovori pospano
"Aha." krenem prema spavaćoj sobi prateći Marinu dok mi u glavi odzvanja ime koje sam pročitao...

Anastasija Martinović

Mora li svijet biti baš toliko malen?

Legao sam u krevet i osjećao sam se pomalo čudno jer sam znao da tu spava i Tamara. Marina je bila tako dražesna pa mi je ponudila svoju stranu kreveta.

"Jesu li Tamara i Ivan spavali ovdje?" upitam dok ležimo okrenuti jedno prema drugome
"Vjerojatno."
"Super." sarkastičan sam, a Marina se samo nasmije. Iako je mrak u spavaćoj, pretpostavljam da je preokrenula očima.
"Nadam se da si promjenila posteljinu."
"Naravno da nisam, tko još mijenja posteljine?"
"Smiješan si, Ante." šapne
"Ma da?"
"Da. Dođi." ruku nasloni na moj struk i pokuša me privući, ali ne uspjeva. Približim joj se i otisnem joj nekoliko poljubaca na usne, a zatim na čelo pa se oboje namjestimo za spavanje. Naslonila se na moja prsa dok sam ju ja grlio jednom rukom. Ona je ubrzo zaspala, ali ja nisam mogao.

Nisam mogao jer su mi glavom strujale razne misli. Krajičkom oka bi ju pogledao kako leži mirno na meni i spava i poželio bi ju zauvijek kraj sebe, a onda bi mi ispred očiju bljesnula stvarnost i više nisam znao što želim. S Anastasijom nešto imam već pune tri godine. Kažem 'nešto' jer to ne mogu nazvati vezom. Uvjeravao sam se da to nije ništa ozbiljno, dok su svi oko mene vidjeli da je to nešto više. Anastasija mi je bila najveći oslonac u životu u jednom periodu, bila je tu kad nije bilo nikoga. Bezobzira na njenu narav, volio sam biti s njom. Onda se pojavila Marina i sve to s Anastasijom je pomaknula u stranu...

----
Novi nastavak je tu, nadam se da vam se svidio.

Hvala što čitate! ❤