Benvenuto, care signorine e signori, al mio mondo di immaginazione. Siediti, rilassati e divertiti a leggere le lettere di questo fantasma. Ti prometto che non ti farò spaventare.

. . .

Ovaj random sam započela zapravo da bih pronašla neke nove ljude sličnog mišljenja. Primećujem da ovde ima gosta gotivnih, al eto, ubiće me ta asocijalnost i nesposobnost da započnem normalan razgovor, iako uživo nisam takva. Zato, javljajte mi se ukoliko želite da pričamo, da vam udelim neke smernice za pisanje ili pak kritiku. Moj dm je otvoren :)

Zamislila sam da se sastoji od moje besede o određenoj temi na početku i na kraju sa pitanjima za vas o istoj u svakom poglavlju. Ne želim da vas zamaram svojim dosadnim životom, iako ću pominjati neke stvari kad se dotaknem određene teme. Koga bi uopšte zanimalo da čita dnevnik devojke koja samo sedi sa strane i posmatra šta se radi, dok živi sasvim drugi život u svojoj glavi?

Mogla bih da se predstavim?
Na raznim društvenim mrežama koje ne koristim u privatne svrhe poznata sam pod pseudonimom Avetinja, kao Anchee (ili ti Anči) a pravo ime mi je Ana. Jednostavno, sa jednim n zbog kojeg me stranci ubijaju u pojam.
Neću vam reći koliko imam godina, pokušajte da pogodite (vi koji znate shh!). Obavestiću vas da pohađam elitnu gimnaziju molim lepo i da ću raditi na trafici kad je završim jer nemam ništa, što će biti ironično lepo.

Pa, što sam avetinja?
Recimo da je sve započelo mojom fascinacijom s natprirodnim bićima, posebno vampirima, koja je posledica gledanja Sumraka i kasnije Vampirskih dnevnika (ah Klaus). Moram reći da Sumrak po meni nije toliko loš serijal filmova, iako mi je jako smešno kako se lome međusobno kao porcelansko posuđe i svetluckaju na suncu. I da, Bela je retardirana izvan granica. Mislim i Elena iz serije je iritantna i cmizdrava, ali ipak tolerantnija.
Usvojila sam taj naziv uglavnom jer ne vidim svetlost dana, bežim od sunca kao ludača i smrtno sam bleda. Često me pitaju jesam li dobro, da li sam bolesna, što sam tako rumena u licu a opet tako bela? Tačno možete da me uočite na bilo kojoj slici. Osoba koja izgleda kao da je polu-providna, neka tamo aristokratkinja prefinjena što je čuvaju od opekotina ili mrtvac kog su pridigli da se slika jer je umro uoči porodičnog veselja? Ta sam! Zapravo sam bila na pragu anemije u jednom momentu ali kasnije se situacija popravila.
Avetinja je natrirodno biće koje sam izmislila za jednu priču (jer ne znam šta se tačno pozdrazumeva pod avet, a stranci nemaju sličnu reč), ili ono što prethodi "Posveti", čitajući slovensku mitologiju (iskreno naša mitologija je full, nije što je naša ali). I tako, avetinja predstavlja dušu odvojenu od tela koja je osuđena da tumara unaokolo čitav vek za kaznu, dok joj neko ne pronađe skriveno telo i reši se kletve. 21. vek i Srbija su moja kazna.
Nemojte me pogrešno shvatiti, volim ja i svoj grad i svoju zemlju i ljude tu, ali činjenica je da se krećemo nizbrdo, ali to je tema za drugi put.

. . .

Zamisli me kao visoku devojku, prebledelu, tamne kose i očiju, oštrog zamišljenog pogleda. U snežnobeloj dugoj haljini, bosu, s knjigom u ruci i okovima u šaci, koje vučem za sobom. Pokušaj da vidiš kako sedim sa tobom, u staroj prostoriji nekog oronulog zamka na koju je vreme ostavilo trag.
Otvaram knjigu lancem obavijenu i započinjem da ti pričam,
o avetinji i biblioteci duhova.