Kako su dani prolazili, a maj se bližio kraju, sunce poče sve vrelije da peče svojim zlatnim sjajem. Dunavom su se kupali vojnici. Na sve načine pokušavali su da se rashlade.

Jedan Nemac, mlad, mršav i bledunjav, sa sobom je poveo psa i par štenaca. Zvali su ga Betoven, recimo da mu je klavir bio jača strana. Jer vojska nije. Njegovi tanki prsti izgledali su tako kao da se svakog trenutka mogu prelomiti. Posebno kad okida pušku. Ali hvala Bogu, to je retko radio. Sedeo je pored reke i gledao veselu družinu kako se prska, još uvek hladnom, beogradskom vodom. Tregeri spušteni, a košulja raskopčana. Jedino što je sapun zaboravio.

Štenci mu se vrmzaju oko nogu. Još uvek su mali, uši im se krive i previše su crni za nemačkog ovčara, reklo bi se na oko. A brižljiva majka ih posmatra, poslušno sedeći do gazde.

- Vojniče! – začu se od iza, pa ovaj skoči na noge.

Mladi potpukovnik gledao je u štence. Retko ko zna da je veliki ljubitelj životinja.

- Hail Hitler! – poče saludirati ukočeno.

Joahim samo podiže ruku malo u laktu. Smešio se slatkim kučenčićima. Taman kada se savio da uhvati jedno, stara kučka zareža.

- Mirna, Ada! – strogo viknu bledunjavi.

- Jesu li mešanci?

- Nisu, gospodine potpukovniče. Čistokrvni ovčari, majka im je bila dve godine prvakinja uzastopno.

- Imaju pedigre?

- Naravno.

- Doveo si ih ovde čak iz otadžbine?

- Doveo sam samo Adu. Bila je skotna.

- I ja volim pse – konačno se savi i uhvati najbuckastije kučence – Mada više volim lovačke. Terijere...

Štene je zevalo, ušuškano u oficirevom naručju. Ostatak ekipe bio je u vodi, smireniji sada kada je potpukovnik na obali.

- Prodaješ li ih? – upita naposletku, tužno što bi se morao rastati sa ovim umiljatim, buckastim kučencetom.

- Poklanjam vam tog štenca, gospodine potpukovniče.

I tako Joahim krenu ka vili, u rukama držeći pospano mladunče. Znao je da to nije dobra ideja. Gde će ga sad sa sobom. No, već je kraj. Uzeo ga je. Mališan nije cvileo za majkom. Barem ne još uvek. Da li će Kosti smetati pas u kući, pitao se ulazeći u vilu.

Gore, na spratu, Milica je već duže vreme imala peripetije sama sa sobom. Misli o njemu su je izluđivale, zajedno sa celom njegovom uobraženošću. Je l' je zaista toliko hladnokrvna kao što izgleda? Osim te peripetije, imala je i onu vezanu za Anu Karenjinu. Kako beše glase one reči iz poslanice Rimljanima apostola Pavla, pitala se. Završila je drugi deo. Anu je odneo voz, a nju strašno zanima početka koji nije sasvim jasno shvatila. Želi da ga prouči.

Ali prvi deo romana nije kod nje. Kod njega je.

Izlazi iz svoje sobe, pa par sekundi stoji ispred njegovih vrata. Ništa se ne čuje. Verovatno nije tu. Polako spušta bravu, vrata se otvaraju, iako je bila sigurna da su zaključana. Valjda to ne znači da je unutra. Ipak, sobu zatiče praznu. Srce joj udara najbrže što može. Bilo bi strašno da je zatekne kako mu traga po sobi. Pomislio bi da je partizanka, misli u sebi. Zato brzo ulazi i traga za knjigom. Nije na policama. Sve je sređeno, ali nigde ni traga od njene knjige. Možda ju je poneo sa sobom? Mahinalno prelazi pogledom preko radnog stola. Učinilo joj se da vidi tamnoljubičaste ukoričene korice. Takva je i njena Ana Karenjina. Prilazi stolu i hvata se za knjigu. Čim je malo bolje pogledala, shvatila je da je to zapravo sveska. Ima čak i kanap koja viri negde u sredini. Baš je slična njenoj knjizi. Svakog trenutka može naići...

Ne zna zašto, ali nešto je tera da otvori svesku.

Poznato odzvanjanje bata čizama. Ostavlja svesku, pa brzo i tiho napušta sobu. Više neće misliti o Ani Karenjinoj. Sada će misliti o tamnoljubičastoj svesci.

Tiho je zatvorila vrata i taman u pravi čas pobegla u svoju sobu.

Nemac se popeo na sprat, nespretno držeći kučence koje se sve više otimalo. Da štenca nije bilo, verovatno da bi primetio da je neko bio u sobi. Ali njegova cela koncentracija sada se svodila na novog kućnog ljubimca, sa kojim ni ne zna šta će. Ostavio ga je pored kreveta, dok je svukao uniformu i ostao u potkošulji. Spustio je tregere i izuo čizme.

- Grimm. Das ist dein Name – rekao je, mazeći ga.

Pas kao da je razumeo šta njegov novi vlasnik govori. Smešio se, plezeći jezik, milovao se uz Joahimovu tanku, dugu šaku. Činilo se kao da je Grim srećan. Sve dok nije pala duboka noć. Potpukovnik je već usnio san, kada ga je cvilenje probudilo. Umorno je otvorio oči, gledajući kako Grmi grebe vrata svojim šapama.

- Grimm! – procedi nezadovoljno i lenjo ustane iz kreveta.

Mora da je gladan, mislio je. Kako glup potez. U sred rata i nevolja, našao sam da uzmem psa. Obučiće ga. Biće to pravi vojnik. Uhvatio ga je za debelu kožu na vratu i sišao dole. Nadao se da nikog neće zateći. Srećom, tako je i bilo. To ne dolikuje, dvoumio se, da upadne u kuhinju tek tako i uzme hranu za psa. On nikada nije ništa jeo u ovoj kući. Nikada nije krao. Vratio se natrag, noseći Grima. Izdržaće do jutra. Spustio je jastuk i tu namestio štenca. Osmotrio ga je i pomazio, pa se vratio u postelju. Zevnu, sklopi dva plava oka, ali Grim opet poče da cvili. Nedostaje li mu majka? Da li da ga vrati vojniku? Samo će praviti neprijatnosti sa malim psom.

Uzdigao se u sedeći položaj, upalio lampu, a imao je šta i da vidi. Laminat je bio mokar. Grim se upiškio.

- Scheisse... Grimm!

Nije se dugo dvomišljao. Navukao se u mantil, koji je retko koristio, sem ponekad iz pristojnosti, pa pokucao na vrata susedne sobe. Već sledećih minuta, Milica je počela sa brisanjem poda koji je pas uneredio.

- Stvarno se izvinjavam. Nisam želeo da te probudim. Sam bih se postarao o tome, ali ne želim da ovako kasno preturam po kući koja nije moja.

- Macht nichts – izgovorila je tiho, završivši sa brisanjem – I onako nisam spavala.

- I dalje te muči nesanica?

Zategao je mantil, sedajući na kožnu stolicu pokraj radnog stola. Prekrstio je gole, vitke noge, pa iz metalne paklice izvadio cigaru. Elegantno je zapalio upaljačem i uživajući ispustio prvi dim.

- Pa... više me ne muči, jer sam već naviknuta. Ali dosta manje nego pre.

Sela je na njegov krevet, mazeći psa. Pogled joj se krišom, a i mahinalno bacao na njega. Čak i kada se probudi iz sna, svaka dlaka u kosi mu je uredna.

- Da li još uvek imaš košmare?

- Dosta manje. Und du?

Namrštio se. Istresao je cigaru i popreko pogledao u nju.

- Nije to tvoja briga – hladno procedi.

Još otkako joj se onda, na neki način ispovedao, odmah posle toga se pokajao. Mislio je, zašto da on, jedan oficir, se pravda devojci, koja ga kad-tad može izdati i odati. Nema potpunog poverenja ni u svoje vojnike, a kamoli u nekog čiji je narod rođen da pravi probleme.

Spustila je pogled. Bi joj neprijatno. U isto vreme i tužno. Nemci su hladnokrvni, pomisli, čak je i Fridrih ponekad bio. Štene se igralo sa njenim prstima. Da li je vreme da se vrati svojoj sobi?

- Grimm – reče, želeći da nestane neprijatna tišina – Tako se zove – reče ljupkije, gaseći cigaru.

- Grim? Kao...

- Die Brüder Grimm – doda on sam, ustavši sa stolice – Voleo sam njihove bajke. Majka mi ih je stalno čitala dok sam bio mali – sede do nje, igrajući se sa Grimom. Oseti goričinu prema samom sebi. Opet joj priča o svom životu. Čudi se kako to ne može da obuzda. Reči same lete. To mu se inače ne dešava – Ne znam ni zašto sam uzeo psa. Nemam vremena za sebe, a kamoli za njega. Već je napravio sranje.

- Još uvek je mali, ne ljuti se na njega.

- Ne ljutim se. Moraću da ga dam na dresuru. Sada ne mogu ovakvog da ga vodim sa sobom.

- Ja ću ga čuvati dok nisu tu – brižljivo je rekla, dok se Grim gurkao uz njene noge. Kako ga je Joahim mazio, tako njegova hladna šaka slučajno dotače njenu golu nogu. Slatka jeza prolete joj venama. No, on se brzo pridigao i duboko je pogledao plavim očima. Ništa nije mogla da pročita.

- Ako ti tako želiš.

- Nije mi problem. Volim pse. Vidiš da mu se već sad dopadam.

- To je istina – protrlja psiću glavu – Ludak mali.

_______

Malo kraći nastavak, dok se ne vratim u formu. Obavezno pročitajte poslednje obaveštenje na mom profilu! Hvala!