Začulo se kucanje. Tri puta, polako. Prvi put je mislila da joj se učinilo. Drugi put je zadrhtala. A treći put je iskočila iz kreveta.

Polako, tiho što tiše ne može, otvorila je vrata. Da ne daj Bože to ne čuju njeni roditelji. A ispred njih stojao je on. Elegantan i arogantan, kako u svakom momentu izgleda, čak i kad je najočajniji. Podigao je guste obrve u znak pozdrava. Htela je samo da mu pruži knjigu, zatvori vrata i vrati se na spavanje.

Ali on to nije hteo. Nije ga ni zanimalo šta ona hoće. Kao oficir, počasni arijevac i vođa, uvek se vodio instiktom. A večeras mu je taj instikt šapnuo da treba da uđe u njenu sobu. Samo je ušao, onako kao da je taj prostor upravo osvojio u bici. Odmeravao je svaki ćošak i na kraju se, gotovo svečano, spustio na njen krevet i seo.

- Jesam li te probudio? – tiho upita. Ovakvi razgovori usred noći moraju biti nečujni.

Odrično je klimnula glavom, zatvarajući vrata. I dalje joj je neprijatno da pred njim stoji u spavaćici. Ponovo oseća toplotu na sebi koju prouzrokuje njegov radoznao pogled. Uzima knjigu sa police i pruža mu.

- Danke – zahvaljuje se dok uzima knjigu i u mraku nazire rečenice na prvim stranama – Odakle ti ova knjiga? – pogleda na prazno mesto do sebe – Sedi.

Sela je do njega, slučajno dodirnuvši njegovo koleno svojom golom nogom. Elektricitet...

- Pradeda mi ih je poklonio pre nekoliko godina. Vor dem Krieg.

- Pradeda? Da li je još uvek živ?

- Ne. Umro je odmah nakon što mi se brat udavio.

- Od tuge?

- Tako nekako.

- Kako se zvao?

- Milan - Prošaputao je njegovo ime sebi u bradu. Voleo je da izgovara nove reči i tako uči druge jezike. Mada ovo nije zvučalo toliko nepoznato. Znao je za Milana Nedića – I gde je nabavljao knjige na nemačkom?

- Svuda. Često je išao u Budimpeštu, Beč, pa nekad čak i u Minhen. U Minhen je išao dok je bio mlad.

- Pretpostavljam da zbog njega ovako dobro znaš nemački.

- Moglo bi se reći. Bila sam baš mala kada me je vodio na časove nemačkog. A i on me je sam učio. Svako leto sam provela u Somboru. Uveče bismo seli pod trešnju, najčešće samo nas troje. I tad bi nam pričao o svemu i svačemu. Mladosti, pričama iz naroda, ili uopšte o životu. Ili bi nas učio nemački, ili pričao o književnosti, ili konjima.

- Vas troje?

- Bojko, pradeda Milan i ja.

- Voleo je konje?

- Više od svega. To je nasledio i njegov sin German, moj deda. Tatin otac.

- I ja volim konje. Pričao sam ti da sam želeo da budem u konjici. Stalno sam išao na hipodrom u jednom mestu do Berlina da jašem. Ne razumem... German, to mu je ime?

Klimnula je glavom.

- To je često ime kod Srba?

- Ne. Moj pradeda mu je dao to ime u čast jednog Nemca.

- Pričaj mi o tome – znatiželjno je načulio oči.

- Duga priča – odmahne rukom. Jelka joj je rekla da to ne sme nikome da priča, a ni sama ne zna što. Već se izlajala.

- I noć je duga.

- Noć je duga ako ne spavaš. A ja ne bih da sutra ceo dan provedem u krevetu, spavajući.

- Ja. Onda te neću uznemiravati – drsko ustade sa kreveta.

Krivica se sruši na Milicu. Ne želi da misli da joj smeta. Neka ostane. Lepo joj je dok je tu. Ko zna da li će ikada više s njim sedeti ovako kao sada.

- Ne uznemiravaš me! – stade pred njim.

Trudio se da ne spušta pogled. Zna koliko se tada oseća neprijatno.

- Zašto onda nećeš da mi kažeš zbog čega je tvoj pradeda dao sinu ime po Deutsche?

- Nisam rekla da neću, nego da je to duga priča.

Namrštio je obrve i stisnuo usne.

- Umoran sam. Idem da spavam. Gute nacht.

Izašao je, u desnoj ruci držeći knjigu. I jednom i drugom je te noći trebalo dugo da se prepuste snu.

***

Ko zna da li je sunce uopšte osvanulo kada je nemački potpukovnik Joahim Vinter otišao u glavno-komandujuću zgradu. Odjednom mu počoše smetati kolege koje su u svakoj drugoj rečenici podsećali na partizane i sve veći otpor celokupnog stanovništva. Smejali su se na račun ustaša iz Zemuna. Prepričavali su razne događaje, ali mladi oficir ih je slabo slušao.

A i kako bi? Smatrao ih je beskorisnim, kao što sada smatra i sebe. Njegovo mesto je na ruskom frontu. Tamo je najpotrebniji. Ne razume zašto se njegove kolege iznenađuju na jak otpor Srba. Zar i oni ne bi tako reagovali kada bi njihovu zemlju neko okupirao?

Cigaretu je završio tako što je zgnječio u crnu pikslu, potom je uzeo svoju šapku želeći da napusti zadimljenu kancelariju, ali ga generalmajor Franc spreči u tome.

- Herr Standartenführer, jeste li razmišljali o dobrovoljnom odlasku u Fall Schwarz?

- Nein, herr Brigadeführer. Moj posao ovde bio je samo da pudučim i razmotrim, ali ne i da učestvujem u operaciji.

- Vaše znanje, mladost i iskustvo bi nam dobro došlo.

- Mislim da se moje iskustvo ne može porediti sa iskustvom herr Aleksandera Lera i herr Rudolfa Litersa.

- Kad ste već ovde, šteta bi bilo to ne iskoristiti. Ako se ne varam, vi ste najmlađi potpukovnik u Rajhu, a već svi vas nazivaju pukovnikom.

- Niko nije dao naređenje za moj odlazak u Sutjesku.

- Niko vas nije hteo slati ni na istočni front, vi ste to sami tražili.

Generalmajor je prodorno gledao u mladića, mršteći osedele brkove. Čulo se samo pomeranje kazaljki sata.

- Istina. Ali ova dva fronta se ne mogu porediti.

- Kako to mislite?

- Sve ovo ovde je nepotrebno. Užasavali smo se rata na više frontova, a sad svuda sebi pravimo neprijatelje.

- Ali kako to mislite da se ne mogu porediti?

- U Sovjetski Savez išli smo da sprečimo bolest. U Jugoslaviju smo došli da ubijamo dosadu. Sprečavamo gadnu boljševičku boljku, komunizam, marksizam koji preti da okalja slavnu Evropu. Umesto da sebi stvaramo saveznike u borbi protiv antihrista, mi ratujemo sa njima.

Franca se grohotom nasmeja.

- Pa sa kim se ovde borimo? – besno povika – Sa partizanima! Kakva vam je tu razlika?

- Velika, gospodine, velika. Nisu to istinski partizani. Ne znaju oni ništa o komunizmu. To su samo dečaci željni slobode. A svi znamo kakav je srpski inat... Uostalom, obavešten sam da ću biti poslat u Italiju. Kada tačno, ne znam. A sad, ako nemate ništa protiv, išao bih da vidim kakvo je stanje sa 7. divizijom i generalom Arturom Flepsom.

Po izlasku iz zgrade Joahim je naleteo na kaplara Stefana, folksdojčera iz Beograda, neiživljenog momka po svemu sudeći. Baš njega je tražio. Prešao je ulicu i sačekao da ga ovaj ponosno pozdravi. Bilo bi glupo odmah preći na stvar, pomislio je.

- Sturmmann, ima li nekih novosti od generala Flepsa?

- Nein, herr Standartenführer. Poslednje su one od sinoć. Večeras će otići vojnici iz Bačke.

- A ti? Kada ćeš se ti pridružiti svojim saborcima?

- Ne znam, gospodine. Pretpostavljam kada vi budete premešteni.

- Hoćeš cigaru? – izvadio je paklicu. Ovaj je radosno prihvati. – Da li iščekuješ dan kada ćeš konačno biti koristan Rajhu?

- Naravno, gospodine. Meine ehre heißt treue! – skoro da poče salutirati.

Joahim ispusti gorak dim, pa pogleda u pravcu vile Bogdanović. Nije on zastao da tek tako popriča sa kaplarom. A nije zastao ni da ga pita da li ima novosti u vezi Sutjeske. Već je o svemu obavešten.

- Znaš li ti porodicu Bogdanović sa Dorćola? – ozbiljno upita, preteći svojim drskim stavom. Kaplar se iznenadi na njegovo pitanje. Ali u drugi čas se seti da ovaj u toj vili stanuje, te mu ne bi pitanje čudno.

- Njih zna ceo Beograd i šire, gospodine.

- Vrlo dobro. Načuo sam da se jedan od njih zove German i da je ime dobio po nekom Nemcu. Znaš li po kome?

- Fridrihu.

- Fridrihu?

- Ja. Je li onaj Kosta otišao u četnike, gospodine? Nemojte brinuti, lično ću ga naći ako želite.

- Nije. Nema potrebe za panikom, vojniče. Reci mi kako je ovaj dobio ime po njemu.

- Duga je to priča.

- Naređujem ti da mi nešto kažeš o tome – besno povika, setivši se da je to i Milica prošle noći rekla.

- Fridrih je bio jedinac i kad se udavio, Gunter, njegov otac, je sve prepisao Milanu. Milan je Kostin deda.

- Milan je svom sinu dao ime German kao zahvalnost što su mu ostavili imanje?

- Tako nekako. Ali postoje razne legende o tome kako se Fridrih udavio. Neki kažu da je to čak bilo i ubistvo. Taj kaštel i dan danas sa sobom nosi misteriju.

Znatiželja u Nemcu beše probuđena.