Na prvi opažaj, sve je izgledalo spokojno. Oblaci su se zaista razišli i bilo je lepo, iako je svuda naokolo blatnjavo. Nosili su štapove, pažljivo hodajući pokraj Dunav. Tu je tek bilo kaljavo. Oprezno su se sklanjali od obole. Reka je nadošla od silnih kiša, a uz to je bilo i veoma klizavo. Zato su radije šetali kroz travu. Momčilo je već pecao, bez straha sedeći na tronožcu tik uz reku. Noge su mu bile blatnjave kao i štap.

- Budalo, skliznućeš odatle, makni se. Baš si našao mesto gde će da pecamo!

- Dobar dan i tebi Milice. E ako ti ne valja, nađi bolje! Ovde ribe najbolje 'vataju.

- Nikad ne pecamo gde su ove kamenčuge – kako je prilazila Momčilu, malo je proklizala, ali je on prihvatio.

Pogledala je strmu obalu i ispod Dunav koji se kao đavo vijorio.

- Smotana si, bolje mi ne prilazi. – nije je ispuštao, dok se nisu odaljili od obale. Osmotrio je mladića od glave do pete, pa mu se prijateljski nasmejao. – Drago mi je da te ponovo srećem, Bojko. – pruži mu ruku.

- Pomaže Bog, Momčilo. – jako je stisnu, nabacivši smešak.

Na njegov pozdrav se namrštio. – Kakav Bog, ko u njega još veruje...

Milica mu uputi preteći pogled. Onaj pogled koji kaže ,,opet počinješ, prekini".

- Ima još takvih. – Bojko mu šaljivo odgovori.

- Oh, i vi ste poneli štapove. Sjajno. Ajde, dok mi to namestimo, neka Milica ode po gliste.

- Koliko vidim, imaš gliste. – pokazala je na metalnu posudu.

- Imam, ali sad nas je troje i to će se čas potrošiti. Jao da ste stigli malo ranije, da vidite kako sam se borio sa šaranom. Teška bitka, al' pobedi me! U vraga, došlo mi da sve bacim u pičku materinu. Iskadao mi i udicu i sve u đavola.

Namestili su štapove, pa seli na klupicu koju su napravili pokraj iznikle trave. Smeh se i ovde proširio kada su Bojko i Momčilo konačno počeli normalno da razgovaraju. Milica ih je veselo posmatrala i ponekad se dodavala u razgovor.

- Trza! – uzviknuo bi riđokosi, skočivši sa klupice. Brzo je otrčao ka štapu, okliznuvši se. Milica je odmah pohitrila ka njemu. On se pridigao, ispuštajući glasne krike smeha, sav od blata sa one strane kojom je proklizao.

- Uplašio si me. Nemoj više da izigravaš dvorsku ludu, hoćeš u Dunav da upadneš i to kod ovih kamenčuga?

- Ne brini, znam da plivam. Bojko, ova tvoja sestra mnogo voli da se svađa. Jesi znao to?

- Znam, znam. Takva je naša Mica.

- Ajde, sad se udružite protiv mene.

Posle nekog vremena na tlo je konačno stigla riba. Šaran od, kako Bojko kaže, oko dva kilograma. Nije bio velik, ali za prvi ulov sasvim solidan. Momčilo ga odmah ubaci u kantu koju je Milica pre toga pažljivo napunila vodom. Bojažljivo je gledala u mutnu reku i oštro kamenje.

Sunce je ponovo bilo na nebu. Tada je devojka skinula svoj tanki mantil, otkrivši lepu, sasvim običnu zelenu haljinu. Kosa joj se rasplela, pokrivajući bela ramena. Zanosno je podigla glavu uživajući u prvim aprilskim zracima. Momčilo se seti prošlogodišnjih događaja, koje je tako hteo da zaboravi. Srce mu opet zalupa jače. Mukom je pokušavao da sluša i prati Bojkove priče, ali su mu oči sve više padale na devojku koja se prepuštala suncu. Uzbuđeno je pratio svaku promenu na njenom telu. Nekada ih je noću zamišljao. A poznato je da tih noći nije oka sklopio. U početku bi mu bilo neugodno kada bi je sutra dan ugledao. Bojao se da nije u međuvremenu dobila moć da čita misli. Strast se samo još više povećavala kako je vreme izmicalo.

- Tebe još nisu zvali u vojsku? – Bojkov glas ga prekide iz razmišljanja.

- A? – zamucao je – vojska? Kraljevoj vojsci sigurno neću da služim. – ogorčeno je rekao.

- Mi smo dužni da ispunimo obavezu prema našoj zemlji, a ne prema vladaru.

- Da, da, da. Kao što je i Aleksandar bio dužan da pomogne ratnim invalidima, pa nije. Nego, to je bilo ono, ko ima taj može, ko nema taj ništa.

- Kralj Aleksandar je izginuo za nas. On je veliki borac, ujedinitelj. Dok su sve ostale države sklapale kraj s krajem pod posledicama Velikog rata, mi smo konačno počeli da gradimo.

- Gradimo? – podsmešljivo ga prekinu – Misliš, bogate aristokrate su nastavile ugodno da žive, dok kmetovi rintaju za njih?

- Oh... – Bojko razočareno uzdahnu – Mislio sam da si pametniji, Momčilo. Ni slutio nisam da si samo još jedan marksista...

Riđokosi je nastavio da priča, ne slušajući šta mladić do njega govori.

- Zašto da tamo neki Pera Perić ima više para od Žike Žikića zato što je deda Pere Perića bio profesor, a Žikin nije bio ništa? A Žika više radi od Pere.

- Žika će imati i više para od Pere ako se trudi.

- Greška. Žika ne sme imati više para od Pere. Pera će uzeti i Žikine pare. Jer Žika je niko i ništa, a Pera je gospodin.

- Ako se Žika sam ne snađe da zaradi u tome mu neće pomoći ni drugovi. Zna li Žika da će mu drugovi zabraniti da slavi krsnu slavu? Zna li Žika da će mu spaliti crkve? Zna li Žika da će mu se preci koji su ostali na solunskom frontu prevrtati po grobovima? Zna li Žika da će mu komšije ići u radne logore da bi poboljšali ekonomiju u državi? Zvučiš kao dete, Momčilo. Mani se socijalističkih fantazija. Koliko vidim, tvoja porodica sasvim lepo živi i ima fine prihode.

- Žiki je ispran mozak ako još uvek slavi slavu. Svi pametni znaju da je religija samo sredstvo kojim se dolazi do vlasti. U pravu si, imamo fine prihode. Ali samo fine. Moj otac radi tri puta više i tri puta teže poslove od tvog oca. A ipak ima manja primanja, samo zato što je tvom pradedi Švaba prepisao imanje.

- Ili možda zato što su moji snalažljivi? Nije sve u radu, nekad treba i mozak da se uključi. Ne možeš glavom kroz zid. Zato bolje počni da se boriš za svoj život, nego što drugima prebacuješ svoja nezadovoljstva. To je kukavički.

Momčilo se glasno nasmejao.

- Snalažljivost. Baš tako, Milan je bio lukav čovek. Možda ga Hitler nagradi što je služio Nemcu? Jesi čuo? Brkati namerava da vrati sve Švabe iz cele Evrope u domovinu. Možda i vas pozove i postavite za esesovca zato što ti je pradeda lizao Štajnerovo belo, arijevsko dupe. Šta misliš?

- Tako je, vrlo moguće da će mi Firer dati odlikovanje zato što je moj pradeda služio Švabama. A znaš kada će tebi dati Staljin odlikovanje?

- Kada?

- Kada prvo njemu, a potom i svakom boljševiku popušiš kurčinu. Znaš, oni to baš vole, čuo sam da svaki treći guzi ovog drugog. Ipak, oni se bore da svi budu jednaki, jer su svi pederi.

- Zažalićeš što si ovo rekao...

Videvši da postaje veoma neugodnu i da će biti samo gore, Milica uze pod ruku Momčila taman kad se spremio da napadne.

- Nestalo je glista. Ajde sa mnom po njih.

Hladnokrvno je ispratio Bojka, išavši za prijateljicom koja ga je vukla za ruku. Bio je besan i to se moglo osetiti u vazduhu. Zalazili su u šumu. Nebo je opet počelo da se muti. Dugo su šetali, ne progovarajući ni reč. Milica zna da je još rano da nešto kaže i prebaci. Momčilo može biti oštar na rečima dok je ljut. Zato ga je pustila da se ohladi, čekajući da prođe određeno vreme.

- Opet započinješ. – nervozno je odvratila naposletku, navalivši se jednom rukom na drvo.

Mrko je prekrstio ruke, pljunuo na zemlju i šmrknuo.

- Uvek sve ja, ja, ja, ja. Uvek sam ja kriv. Uvek ja ne valjam. Uvek ja pogrešim. Ali bitno da su Bogdanovići zlatni. Vi ste svi fini, odmereni, kulturni. A ja sam propalica! Kao nisi čula šta je tvoj brat rekao? Naziva me pederom!

- Nisam to rekla, ne izvrći mi reči. Ja se u vaš razgovor ne mešam, ti si vređao njega i on je tebe. Obojica ste krivi. I to da si uvek ti kriv nisam rekla.

- Ne, samo kažem kako inače jeste. Tvoj Kosta je sve, moj Vasa je niko i ništa. Tvoj Milan...

- Znači na to se odnosilo ona tvoja komunistička beseda od malo pre – prekinula ga je - Pa da, uvek se sve na to svodi. Oduvek si bio ljubomoran na mog oca. Priznaj! Muka mi je više od tvojih prebacivanja!

- Ne, pre bih to nazvao tugom.

- Tugom?

- Da. Žalosno je koliko tvoj otac ima sve, a moj ništa. Tvoj otac ima sve, zato što je Milanu tamo neki Nemac prepisao sve. A mi nemamo ništa, iako smo uvek vredno radili.

- Dosadan si više sa jednim te istim pričama! Ako ti smeta što je moj otac Kosta, a pradeda Milan Bogdanović, onda prestani da se družiš sa mnom i gotova stvar!

- Kod tebe u porodici je jedina Jelka normalna. Racionalna žena. Ti to ne shvataš, jer si razmažena. – zajedljivo je govorio, kako to umeju samo ljuti i povređeni ljudi. – Ili ti to tvoji nikad nisu ispričali šta se desilo pre nego što si se ti rodila?

- Prekini! Sad je dosta! Neću ja više da slušam tvoje budalaštine!

- Naime, - nastavio je sa uživanjem - Jelka se četiri put porodila. Prvi put sa Radmilom, drugi put sa Verom, a četvrti put sa tobom. – osmotrio je njenu bledunjavu facu – Oh, znači stvarno ne znaš za ovaj treći slučaj? Zar ti tatica nikad nije ispričao?

- Rekla sam ti da prekineš... – nesigurno je zarežala kroz zube.

- Reći ću ti da je bio sin. Nažalost, mrtvorođenče. I tako vaša porodica osta bez i jednog muškog. Za detalje pitaj svoju majku, ili oca, pošto si sa njim bliskija. Ili matorog Milana. Možeš da biraš. Ali da, ti si na ovaj svet došla samo kao uteha. Ali pošto se nije dalo da budeš muško, više si kao teret. Samo još jedno žensko. To je kao kad čoveku lipče konj, pa sedne na magarca. Čudno kako se nikad nisi zapitala što su tvoje sestre toliko starije od tebe.

Kako mu je laknulo i prizor postao jasniji, momak oseti snažno kajanje zbog izgovorene tajne. Nije ga pogodilo što je prekršio očevo obećanje, već što je video tužnu devojku pred sobom. Skupljala je oči, boreći se da ne zaplače.

- Ne.. ne... opet sam preterao. – gunđao je, ovog puta besan na sebe.

Prekrio je lice velikim šakama i glasno uzdahnuo. Vreme se odjednom promenilo. Duvao je hladan vetar, a sunce je nestalo međ crnim oblacima. Grane na drveću su režale, suzbijajući se jedna uz drugu. Milica se za korak pomerila od debelog stabla, sklanjajući šake sa Momčilovog lica. Ustrelila je njegove mokre oči.

- Da li je istina ovo što si rekao? – hladno je upitala.

Ćutao je, pokušavajući da izbegne njeno preko lice, a ponajviše zelene oči. Mučio se, dok je vetar postajao sve jači. Mrzeo je sebe. Još uvek neprimetne kapljice kiše spuštale su se na zemlju.

- Odgovori mi! – povisila je ton – Je l' to istina?

Borio se sa sobom. Da li da je slaže i skrati joj muke, ali je zauvek izgubi kad sazna da ju je slagao. Videće da laže. Istina je jedini izlaz. ,,To je bilo davno. Nju to neće brinuti. Pa to ni nije njena briga. On se zapravo nije ni rodio. Umro je i pre toga. Zašto bi joj to sada pravilo muku? To je samo rešenje. Sada će shvatiti zašto je Jelka gruba prema njoj. Ja joj samo pomažem. Možda je ovako moralo biti. Biće mi zahvalna. Vreme je da sazna. Nije mala. Pogledaj je samo, lepotica.", mislio je riđokosi.

- Istina je, Milice. Oprosti mi što si ovako saznala.

- Ne, to nije istina! – bolno je vikala – Zašto si tako zao? Kako možeš tako da me lažeš? Kako možeš takav bol da mi nanosiš, Momčilo? Nekad si mi bio drag... – gorko je šaputala – Dok nisi postao đavo... kao onaj tvoj drug Staljin... ti si ništa više nego obična kukavica koja beži od stvarnosti! Svoje nedostatke želiš da nadoknadiš time što vređaš moju porodicu! Osim što si kukavica, postao si i lažov! Ne mogu da te gledam. Povraća mi se od tebe...

Teška muška suza potekla je iz srebrnih očiju. Odjednom je poželeo da je gluv, da ove reči ne čuje. Činila mu se sve dalja i dalja. Mutilo mu se, gorko je gutao pljuvačku koja je zastala u grlu i vrelo ga pekla.

Ne znajući kako da se oslobodi bola i sramote koju mu je naneo njen brat, a sada i ona, snažno je uhvatio za ruke kada se odmakla. Ni njen strah ga nije sprečio da je suzbije uz debelo stablo. Neuspešno je pokušala da odgurne visokog mladića u najboljoj formi. Sve jače i strastvenije suzbijao se uz nju, osećajući kako joj se grudi prilagođavaju njegovom telu. Bez uspeha se otimala okružena njegovim rukama.

Kao zver koja je napokon ugrabila svoj dugo očekivani plen, duboko je udahnuo spuštajući glavu uz njen beo vrat, udišući miris njene meke kože. Zadrhtala je osetivši kako se vlažne usne pomeraju po njenom vratu i idu sve niže.

- Znam da me voliš, lepotice moja. Samo si sad besna, znam kako je i ja tad sve i svašta kažem. Ne marim što si Bogdanovićeva. To je samo prezime, a njega ćeš promeniti čim pođeš za mene. Milica Ratkov baš lepo zvuči. Posle tog više te ništa neće spajati sa tom smrdljivom familijom. Nije ti sad lako. Ali... bićeš srećna sa mnom. – šaputao joj je, ispuštajući glasno dahtanje zadovoljstva nad njenim uhom.

Snažno ga je udarala, jecajući. Počela je da vrišti, ali nije mogla da bude glasnija od oluje koja je nadolazila.

Što je bila grublja, to je više uzburkavala mladićevu strast i želju. Silovito joj je obuhvatio leđa i struk jednom rukom, a drugu grubo spustio na onaj deo tela koga je najviše bio željan. Bez trunke nežnosti dirao je ono zbog čega je ona bolno jaukala, nemoćna da od njegovih usana dozove pomoć.

Osetila je ono što u prvi mah nije ni znala šta je. Ali načula je o tome u nekim dosta osuđivanim romanima. Tada su gorke suze potekle, kao što je i njegova gruba ruka potekla ispod njene haljine. Znala je šta sledi, nemoćna da više išta misli, nemoćna da se bori. ,,Da li je to dečak koga sam poznavala? Gde je nestao Momčilo koji mi je posle svađe kupovao sladoled u znak pomirenja?", mislila je, prepuštajući se sudbini. ,,Ako to uradi, neka na sebi zauvek nosi teret greha koji je počinio. I neka nikad spokoj ne nađe."

Taman kada je hteo da dotakne mesto gde će ona osetiti najveći stid, oboje ih uplaši glasan, činilo im se, životinjski krik. Obustavio je svoj prljavi posao pomerajući glavu i dalje suzbijen uz nju. Ona je uhvatila taj trenutak da ga odgurne i nogom šutne u međunožje.

Skupila je usne i posle par sekundi ga pljunula u lice koje je spustio, kako bi šakama sprečio bol koji mu je zadala. – Svinjo! – ogađeno je prorežala kroz zube. Njena reč pogodila ga je pravo u ono što je ciljala. Ego.

- Pomoć! Miliceee! Momčilooo! – čulo se u daljini, pomešano sa sve jačom kišom i grmljavinom.

Kapljice su lile niz dve mlade osobe. Odjednom, kao da se svet okrenuo i oni zaboravili na ono šta se upravo dešavalo, samo su se jasno pogledali i u isto vreme rekli – Bojko!

Ostavivši svu gadost sa strane, brzo su trčali kroz šumu ka obali Dunava. Već su potpuno mokri. Kiša je sve okrutnija, grmljavina sve jača, a nebo sve tamnije. Saplitali su se i mukom trčali. Sve je podsećalo na užasan košmar iz koga nikako da se probude.

Videvši da kiša postaje jača, a da Momčila i Milice još nema, Bojko je hteo da spakuje štapove i sve spremi za polazak kući. Kako se primakao Momčilovom štapu koji je bio tik uz padinu pomešanu kamenjem i blatom, još više klizaviju nadalaskom kiše, skliznuo je niz liticu. Glava mu je udarila u oštar kamen, koji mu je raskrvario slepoočnicu, dok se borio sa bolom, nije uspeo da se zadrži za bilo šta i tako je uleteo u ledenu, duboku reku. Nije imalo ničega za šta bi se mogao uhvatiti i izvući, samo je beznadežno zarivao prste u zemlju, u isti mah se boreći sa bolom u glavi. Krv se mešala sa vodom, a on je ispred sebe video samo crninu. Tada je nemoćno zvao sestru i njenog prijatelja, ne sluteći šta se dešava daleko od njega. Kao što ni oni nisu slutili šta se dešava daleko od njih.

Dunav je te oluje bio ljut. Namračio se na ljudski rod, gutajući sve što u njega dopadne.

Milica je zadihano vrisnula, sva prljava od blata, videvši brata kako se davi, okružen lokvom krvi. Stojala je na uzvišenoj obali, pripremajući se da skoči u reku, kada ju je Momčilo zgrabio i bacio na zemlju.

- Pomeri se! – glasno je uzviknuo, lomeći debelu granu. – Bojko, drži se za granu!

Spustio je dugo drvo u vodu, ali se na njega ništa nije hvatalo. Mladić je gubio svest, prepuštajući se surovom Dunavu.

- On se utopio, Momčilo! Momčilo!

- Nemoj da paničiš, nego idi zovi pomoć! – drao se, skidajući košulju. Pre nego što će da skoči, opet se okrenuo ka izbezumljenoj devojci. Glavom mu je proletela pogana reč koju mu je malo pre izgovorila, ali se brzo vratio u stvarnost. ,,Sad skači i hvataj ga dok se još nije udavio.", pomislio je.

– Milice, idi zovi Kostu!

Okrenuo se i skočio u hladan, dubok, a na tom mestu i crven Dunav.