Vera se nije mešala u poslove svoga verenika, iako su je i te kako zanimala. Gledala je na njega kao na najvećeg heroja. Čekala bi ga noću, pa kad bi došao, poput povetarca poletela bi mu u naručje. Voleo je i on nju. Ovih ratnih godina sve manje je pio. I da je hteo, vreme mu nije to dozvoljavalo. Stalno je u pokretu, čas ovamo, čas tamo, uvek u jeku opasnosti. Njega nije plašila opasnost, čak štaviše, pridavala mu je još veću snagu i volju za pobedom.

Upoznao je partizane iz raznih krajeva. Postao je poznat na glasu. Učestvovao je u svim akcijama koje su se odigravale na prostoru Beograd, Zemuna, čak i šire. To je razlog zašto ga nekad nije bilo po nekoliko dana.

Ali Vera je uvek bila uz njega, u mislima. I nikada se nije pokajala što je pobegla od svojih za njega, pa makar ni sa ocem ne pričala.

Dok Sime nije bilo, vreme je najčešće provodila sa njegovom majkom, Vukom. Ona je bila tiha i povučena žena u godinama. Pričala bi joj o Simi kada je bio još sasvim mali. Dobila ga je kasno i zato je smatrala da je on dar od Boga. Vera se složila sa tim.

Jelka nije izdržala da ne vidi svoju kćer. Ponovo se iskrala iz kuće, rekavši da na ide na pijacu. Umesto toga, skrenula je poznatim sokacima. Ovoga puta umesto Sime, na vratima se pojavila Vera. Susret je bio gotovo očekivan. Nekoliko sekundi samo su se bledunjavo gledale, pa onda jedna drugoj skočile u zagrljaj. Obema su oči zasuzele od silne sreće.

Vera je uvela unutra i odmah počela nuditi čime je raspolagala. Tada je imala i kafe i čaja, pa čak i ratluka. Kao da je predvidela ovaj susret.

- Pa kako je Sima? – upitala je Jelka, pogledom prateći lepu ćerku. Izgleda joj još lepše nego pre. Dobila je ozbiljnost na sebi, koja se dobro slaže uz njenu plavu kosu.

- Dobro je. Jutros je otišao za Pančevo. Znaš već kakvo je stanje u Pančevu. Tamo treba dosta pomoći od naših boraca. Pa ono kad nas okupirali prve godine, obesili su trideset i šest Pančevaca. Ne znaš za to?

Jelka je odrično klimnula glavom.

- Bio je rođendan onog nemačkog balavca, Hitlera. Dvojica nacista su se napila kao stoke i jedan je ubio ovog drugog. Pa da bi se to zataškalo, svalili su krivicu na narod. I to ponajviše oni Nemci iz Pančeva, folksdojčeri. I tako ih obesiše. Prokletnici... – režala je kroz zube – Neka, neka. Pravda je uvek na strani pobednika. Džaba su se ponadali da će osvojiti Sovjetski Savez. Biće gubitnici. Pa će videti posle kako je lepo kad ubijaju druge narode. Sve će im se vratiti, troduplo.

Ipak Jelki priča postade poznata. Mora da ju je Kosta pričao.

- Kćeri, nemoj da pričaš tako preglasno. Čućete. Oni su svuda, čak i kad ih nigde nema.

- Pa neka me čuju! Ja ih se ne bojim. Spremna sam na borbu.

- Nemoj kćeri, nemoj makar zbog Sime. Njemu ćeš napraviti brigu.

- Samo zbog toga i neću. Nego, kako je Milica? Nisam je videla još od onda. Nje baš nigde nema.

- Dobro je, dobro je. Opravila se od one muke. Sad ređe ima košmare.

- Aaa, ako. A onaj prokletnik?

- Molim? – zbunjeno upita. Nije valjda tako oca nazvala.

- Onaj Nemac što se uselio. Je l' pravi probleme? Sima mi je pričao da je to baš poznat nacista među visokima u Trećem Rajhu. Neki kažu da je čak bio i ađutant Hajnriha Himlera.

- Za to stvarno ne znam. Izgleda baš mlado.

- Ti mladi su i najgori. Od maleni su učeni nacističkom ideologijom.

- Ne pravi probleme...

- Još uvek. Oni su rođeni da mrze.

- Nikada ni ne ostaje predugo u vili...

- Polako, preuzeće on vilu. Samo čeka dobar čas. Onda kad nas istrebe.

- On je vojnik...

- Znamo mi kakvi su ti njihovi vojnici. Umesto da budu na frontu, pale sela sa narodom.

- Da, da... U pravu si.

- A Kostadin? Kako na njega utiče to što vam je taj đavo u kući?

- Znaš već Kostu, on uvek mudro postupa. Nekako, klone se jedan drugog. A kad se nađu na istom mestu, samo klimnu glavom i nastave svojim poslom.

- Suludo. Kostadin je nekada bio oficir, a sad se tako ponaša, kao da mu je ovaj najavljeni gost.

- Nije to kćeri samo tako kako ti misliš. Znaš šta bi se dogodilo kad bi bio prek prema nacisti? Pobili bi nas sve. On samo brine o porodici. A i ovaj Nemac, izgleda mi kao da Kostu veoma poštuje. Kad ga vidi, napravi tu neku facu kao da mu je drago što ga susreće. Kao da bi voleo da posedi s njim i popriča o Velikom ratu, podeli po neko mišljenje.

- Izvini, majko, što ti ovo moram reći, ali tebi kao da je mozak ispran. Čuješ li sebe šta pričaš? Hvališ nacistu... ubicu!

- Kćeri, ne hvalim ja nikoga, niti Nemca, niti nacistu, niti ubicu. Pričam o stvarima kakve jesu. Čujem i ja sve priče koje čuješ i ti. Da kolju, ubijaju na najsurovije načine. Zato ovako i kažem o nacisti koji je u našem domu. Ruku na srce, zaista ne pravi probleme. A da je hteo, mogao je odavno sve pred zid da nas stavi. Uvek budi realna.

Vera se ironično nasmejala.

- Pa da, Kosta će pre biti za naciste, nego za partizane. Monarhisti...

- Vera, pazi kako govoriš o svome ocu.

- Zašto? Je l' on pazi kako o meni govori? Je l' tako pazio i one večeri kada me se odrekao?

- Nije te se on odrekao. Znaš kakav je. Ujela si ga za srce. Voli vas više od svega. Već se napola i odljutio.

- Ne zanima me. Ujeo je i on mene za srce. Al' neka, tu mu je Milica. Pa neka je uda za koga hoće.

U to vreme Milica je sedela u bašti u svom domu i pomno i udubljeno čitala drugi deo Ane Karenjine. Pred očima joj se očaravao lik Ane, Vronskog, Karenjinog, a ponajviše Ljevina. Njegov lik joj je izgledao privlačno, podsećao je na nju samu. Unutrašnja borba koju je vodio sam sa sobom, sve je to za Milicu imalo velikog smisla. Anu je u početku osuđivala, iako to nije htela. Ali kako je roman tekao, sve se iz glave u glavu menjalo. Toliko je zaneseno čitala da je sve oko nje, doduše samo za nju, stalo. Nije joj smetala ni muva koja je jednako preletala pored njene glave.

Sa prozora svoje sobe posmatrao ju je Joahim. Spuštao je svoje srebrne oči na njeno belo lice, vrat, ruke, kolena. Ona nije mogla osetiti kako on polako dodiraju svaki deo nje, šarmantno i elegantno onakav i kakav je. Kako se ljupko uvlači pod njenu kožu i crnim rukavicama prelaze preko njenih usana. Sve je to on osetio uz nalet velikog uzbuđenja. I krajeve njene duge, smeđe kose kako se uvija pod njegovom rukom, njen sladak, opijen miris.

Opet mu zasmeta knjiga u njenim rukama. Smeši joj se. Šta je u njoj toliko zanimljivo da izaziva nastanak jamica na njenim obrazima? Kako neprimaćuje da je posmatra? Inače ga uvek vešto spreči u tome. Baci pogled na dvorište. Kad se uveri da nema nigde nikog i da je ograda visoka, lupi potpeticama čizama i spusti se u prizemlje. Ponovo se dobližio prozoru, pa je još malo osmotrio. Raskopčao je prvo dugme na unformi i glasno izašao u baštu. Čak ni tada ga nije primetila. Energično je prošao pored nje, glasno lupajući potpeticama.

- Guten tag – reče i sede na stolicu do nje.

Uzvrati isto, sklopivši knjigu nakon što je uzicom označila mesto na kom je stala sa čitanjem. Nemac je radoznalo virio u korice, ali neuspešno, pošto je ova spustila šake na njen naslov. Gotovo sramežljivo izbegavala je susret sa plavim očima koje su sijale po ovom suncu. Izgledaše totalno drugačije od one noći. Jer ona noć bila je začarana, oboje su imali osećaj da su sve to samo sanjali.

- Čitaš?

- Ja.

- Ti puno čitaš.

Milicu uhvati panika da svakog časa može stići Kosta ili Jelka. Ovaj prizor im se ne bi dopao. Kao ni ikome drugom. Šta ako je neko vidi kako sedi i priča sa nacistom kao sa svakim običnim komšijom? Možda nešto još gore izmisle. Da su ljubavnici? Od te pomisli joj srce zadrhta, a lupanje se još više poveća kada u tom trenutku susretne srebrne oči. Kao da je pročitao šta je u tom trenutku pomislila.

- Tako si lečila košmare, zar ne? Zato si onaj put tražila sveću.

- Ja – kratko je odgovarala.

Joahim postaje očajan zbog njenog otpora.

- Da li pomaže? I ja loše spavam ovih dana. Osećam bratovljevo prisustvo.

- Pomaže ukoliko je knjiga dobra.

- Onda te moram zamoliti za jednu uslugu – nasloni laktove na sto i preplete prste – Da li možeš da mi pozajmiš neku knjigu? Ako imaš na nemačkom, može i na engleskom, ili francuskom. Za srpski jezik nisam još dovoljno vešt, ali mogu prepoznati neke reči pomoću ruskog.

- Imam Getea na nemačkom.

Namršti guste obrve.

- Gete? Bilo šta drugo. Sve sam od naših velikana već pročitao po nekoliko puta. Da li imaš nešto od Dostojevskog, Turgenjeva, Puškina, Gogolja, Tolstoja?

- Tolstoja? Da, imam nešto od Tolstoja na namčkom.

- Sehr gut. Und welcher Roman?

- Anna Karenina.

- Anna Karenina? Nikada je nisam čitao, a oduvek sam želeo da je pročitam. Znaš, Rusi baš nisu preporučljivi da se čitaju kod nas. Koju knjigu sada ti čitaš?

- Anu Karenjinu.

Povetarac prošara baštom i skloni pramenove kose sa Miličinog lica. A ona ih sramežljivo vrati u prvobitan položaj. To ukoči Joahima u izgovaranju sledećeg pitanja.

- Kako si je onda mislila sada dati meni, kada je još uvek čitaš? – skoro pa nervozno upita.

- Ana Karenjina je opširan roman. Ima dosta stranica i zbog toga imam dve knjige, prvi i drugi deo. Ja sada čitam drugi deo, tebi ću dati prvi i taman dok ti završiš, završiću i ja, pa ću ti dati drugi deo.

- Natürlich. Doći ću večeras po knjigu, sada moram da završim neki posao – reče ustajući sa stolice – Naravno, ako to nije problem? Ako nije prekasno?

- Ne znam da li ću zaspati – znala je da od ovolikog uzbuđenja neće moći oka da sklopi, ali to je morala da prekrije – U koliko ćeš se otprilike vratiti?

- Oko ponoći.

- Onda dogovoreno.

- Auf Wiedersehen!

Zašto mi jednostavno nije rekao da mu ostavim knjigu u hodniku, zapitala se.

Veče je sporo padalo. To tako ide kad se nešto iščekuje. Vreme tad postane najveći neprijatelj. Kao da stoji u mestu. Ponoć se čini miljama daleko.

Milica sedi u kuhinji sa Jelkom. Majka joj ne govori kako je bila kod Vere. Zna koliko je vezana za oca. Boji se da joj kaže. Možda je oda. A Kostadin ne voli da se njegova reč ne poštuje. Zato joj priča o opštim stvarima. Nekim anagdotama, pričama iz davnina, o sećanjima na lepša vremena. Ne zna se ko je lud. Da li ona što priča u prazno i ne misli o tome što priča, ili Milica koja na sve to klima glavom i smeši se iako nijedna reč nije zaista doprela do nje. Kada bi je ova terala da ponovi šta je rekla, nastala bi komedija. Srećom, obe su na neki čudan način bile pogubljene. Čak i onog trenutka kada je na vrata stao Kosta. Samo je proverio da li su dobro, Milici se nasmešio i izašao.

Nakon toga, Milica je sama sebi zagrejala vodu na šporetu. Otišla je u kupatilo, zaključala vrata, pa počela sve da skida sa sebe, pa naposletku i da se poliva vodom. Štedljivo je uzela sapun i čistila svoje belo telo. Prvi put je osetila podrhtavanje na dodir grudi. Švaba odatle nije izlazio. Počela je da se priseća one noći kada je ležao u krevetu, raskopčane uniforme i mokre košulje. A odmah za tom slikom, nadovezivala se ona noć kada je ona bila mokra zbog košmara, a njegove srebrne oči su lutale tamo gde nisu smele. Sramežljivo je završila kupanje, pa brzo navukla na sebe donji veš i spavaćicu. Osetila se glupom kada je svoj odraz ugledala u ogledalu. Šta mi se to dešava? Ova igra mora da prestane. Ali koja igra? Ničega nema. Samo sama izmišljaš. On želi samo knjigu. Umro mu je brat, a ti imaš tako kvarne misli. Nacista... Nacista... Nacista... Okupator... Ubica! Stidi se same sebe!

I zaista je bi stid. Svega. Da izađe iz kupatila posle ovih misli. Da pogleda oca i majku u oči. Da li su i oni imali nekada takve misli? Pa čak i da jesu, sigurno se te misli nisu vezivale za nacistu. Je li ovo normalno?

Mislila je da će pući. Brzo je izašla i otišla u sobu. Kosta joj dobaci „laku noć", na šta je jedva i odgovorila. Zaključala je vrata svoje sobe i odmah se sručila u krevet i počela da plače. Onaj očaravajuć osećaj u grudima pretvorio se u bol i mržnju. Ali nikako mržnju prema njemu... Već prema samoj sebi. A kad na njega pomisli, opet oseća blago uzbuđenje i iščekivanje.

Zato leže pod jorgan i sklopi oči. Rešila je da mora da zaspi pre ponoći. Ne sme ga videti. Ovo mora prestati. Ako zaspi, on će otići. Tako će možda shvatiti da ne želi da komunicira sa NACISTOM. Koliko su samo našeg naroda prognali. A tek koliko drugih naroda. Čula si šta je tata rekao. Prave logore. Čak i ti u njemu možeš dospeti. Oni ne biraju svoje žrtve. Pale naša sela. Za jednog Nemca ubiju sto Srba! I to, zatvore ih u crkvu i onda spale sa svom tom svetinjom. Kako znaš da to ne radi i on?

Ali on to ne radi.

Dođavola, spavaj!

Mogla se i celu noć prevrtati po krevetu, ali ne bi zaspala. Postalo joj je vruće i zagušljivo. Čas je otvarala, čas je zatvarala prozor. Čas je uzimale da čita, pa ostavljala knjigu i pokušavala da zaspava. Onda bi ustala uzela prvi deo Ane Karenjine, prelazila prstima po koricama i zamišljala kako će tu knjigu on već noćas držati u svojim lepim, tankim, muževnim rukama. Odložila je i tu knjigu, pa ponovo uskočila u krevet.

Začulo se kucanje. Tri puta, polako. Prvi put mislila je da joj se učinilo. Drugi put je zadrhtala. A treći put je iskočila iz kreveta.