1939. godina

Te godine se sve mutilo. Ništa nije bilo kao pre i to se jasno osećalo u vazduhu. Svi su slutili neku promenu, nešto što će se ubrzo deseti. Zima je bila hladnija nego pre, a proleće kišovito.

Bojko se spremao za vojsku, a pre nego što će otići, rešio je da će sa svojim pradedom posetiti strica u Beogradu. Tako mu je obećao. Bio je april kada su doputovali. Tokom ručka su se glasno smejali razmenjujući i prisećajući se priča iz detinjstva. Milan je srećno gledao u svoju unučad. Srce mu je bilo puno. Najmlađi unuk uskoro kreće u vojsku, možda i on kao Aleksa nasledi nešto od strica Koste.

Nadhnut svojom nacijom i ljubavlju za kraljom, mladić je sve više želeo da izvrši svoju dužnost za otažbinu. Dosta se uozbiljio za tih godinu dana. Shvatio je svoju obavezu prema Kraljevini Jugoslaviji. Stalno je pričao o njoj, ne onako mudro kao stariji brat, ali ipak zainteresovano. Zato je i tog proleća došao kod strica, ne bi li razmenio svoja mišljenja sa njim.

Tog tmurnog dana, dok je Bojko dugo pričao sa Kostom, Milica je svom voljenom dedi pokazivala knjige u svojoj sobi.

Milan je ozbiljno čitao naslove, stavljajući debele naočare. Mrštio se, vid je bio sve slabiji. To je jedino što se menjalo iz godine u godinu kod starca. Prošavši sve naslove i debele korice knjiga, osvrnuo se na svoju najmlađu unuku, skidajući naočare.

- Sačekaj tu, Mimo. Samo da donesem nešto. Ono što sam ti obećao prošlog puta. – mirno je rekao, izlazeći iz sobe.

Milica je znala o čemu je reč. Deda je uvek ispunio svako obećanje. Kao i sada. Posle nekog vremena, ušao je u sobu sa kožnom tašnom.

- Deda, ti si najbolji deda na svetu! – srećno je uziknula Milica.

- De, de, derane. Polako, nisam ti još ni pokazao šta sam ti nabavio.

- Deda, ne znam kako da ti zahvalim! Ti uvek sve nađeš!

Seo je pored svoje unuke, spustivši tešku torbu u krilo. Uzdahnuo, nasmejavši se na Miličino uzbuđenje. Izvadio je iz tašne prvu, debelo ukoričenu, staru knjigu.

- E, evo je prva. – opet je udenuo naočare na nos i namrgođeno iščitao naslov. – Jadi mladoga Vertera, Johan Volfgang Gete. – pružio joj crvenu knjigu.

Milica ju je gledala kao da iz nje niče magija. Ime Johan odzvanjalo joj je ušima. Dobro je znala ko je Gete, ali nikada do sada nije čitala ni jedno njegovo delo. A nije ni znala da se zove Johan. Već je unapred znala da će glavnog lika zamišljati onako kako zamišlja i Fridriha. Tog starog pradedinog druga koga je Mostanga odnela i koga je upoznala kroz duge priče. On je nikad nije napuštao. Misteriozni Švaba čiji je otac sve prepisao njenoj porodici.

- Sledeća je... aha, Ujka Vanja, Anton Čehov.

Preuzela je i tu knjigu, već zabrinuto gledajući u nju.

- Deda, a... Anu Karenjinu nisi pronašao?

- Uh, umalo da zaboravim. Tragao sam i našao sam je, ali..

- Ali? – prekinula ga je.

- Na nemačkom je. Davno mi je poklonio jedan prijatelj iz Austrije. Dugo je stojala na tavanu. Ma znam ja da to za tebe neće biti nikakav problem. Odlično si naučila nemački. Zar ne, Mimo?

- Neće, deda. Ali bojim se šta će tata reći.

- Što, pile dedino? Šta će Kostadin reći?

- Ne znam. Mislim, znaš već šta on u poslednje vreme misli o Nemcima.

- Pusti ti njega. On to samo priča, ali ne misli. Drži, evo ti Tolstoj. I da ih u radosti čitaš. A za Kostu, ne brini. Zar mal' je i on knjiga iz Štajnerove biblioteke pročitao kao mali.

Posloživši svoje nove knjige na policu, Milica se spustila u prizemlje, čuvši kako je zove majka.

- Da, majko? – radosno je upitala, još pod utiskom, po glavi vrteći zamisao novih avantura koje će doživeti na listovima.

- Gde si do sad? Ne čuješ kad te zovem?

- Oprosti, bila sam na spratu. Deda mi je doneo neke knjige.

- Dobro, pusti sad to. – nagnula se kraj prozora, pomerajući zavesu. – Evo, kiša je uveliko stala. Pošto Mara sprema ručak, bi li bila ljubazna da odeš do Radmile i pozoveš ih na ručak?

- Odmah krećem.

Jelka se zadovoljno nasmešila, nežno pomazivši obraz najmlađe kćeri. Teško je objasniti tu strogu, lepu gospođu. Milicu možda jeste zapostavila, ali daleko od toga da je nije volela. No, koliko je ona zapostavila, toliko joj je Kosta posvetio pažnju.

Devojka, smeđe, bujne kose navukla je na sebe siv, dug kaput. Srećno je izašla iz dvorišta, uživajući u zracima sunca koji se nestašno promiču kroz oblake koji polako nestaju. Razvedravalo se. Ulice su još uvek bile mokre, a ponegde i blatnjave. Milica je brzim koracima odšetala do doma Radonjića. Obavestila ih je o pozivu i posedela još malo kod svoje sestre, popivši čaj. Kod Radmile i Miloša se ništa nije menjalo. I dalje su čeznuli za naslednikom, ali on nikako nije dolazio. Lepa Rada je imala one dane kada bi se kao miš zavukla u sobu i tu tiho tugovala. Za te jade znao je samo njen verni Miloš. Volela je tog čoveka, kao što je i on voleo nju. Gajali su poštovanje i razumevanje jedan prema drugom. Noću bi dugo pričali, a jutrom se rano budili. Radmila je želela da bude Milošev oslonac, podrška i nadahnuće u pravničkom poslu. Uvek ga je nasmejano dočekivala i verno otpraćivala na poslovni put. Tih dana koje nije delio sa svojom suprugom, Vera je često posećivala svoje roditelje i sestre. Tako i tog dana saznavši da je došao Bojko, obećala je da će navratiti kada bude bilo podne.

Milica se sporije vraćala kući. Maštovito je posmatrala prolaznike i učtivo se javljala poznatim licima. Razgledala je izloge, usput kupivši i novine, čitajući najnovnije vesti. „Italijanske trupe su se iskrcale na obale Albanije i za pet dana okupirale zemlju", pisalo je u naslovu. Zainteresovano je čitala, sve dok nije osetila bol u ruci. Neko je uštipnuo. Podigla je glavu ugledavši poznatu visoku, vitku, riđu figuru svetlih očiju.

- Gledajte malo kuda hodite, gospođice Bogdanović. Malo pre zamalo niste udarili jednog čičicu tim ogromnim hartijama. Morao sam da pređem stranu ulice, da vas sprečim u pravljenu zločina.

- Nemoj srati, Momčilo. – udarila ga je pesnicom u rame, što je predstavljalo njihov uobičajeni pozdrav. – Gde ćeš? – upitala ga je, preklopivši novine, te ih poturila pod ruku.

- Možda na pecanje. Ako se još malo razvedri. Trebalo bi se i ta sezona otvoriti, zar ne? Ćeš sa mnom? – pucketao je dugim prstima.

- Rado, ali ne mogu danas. – razočarano je rekla. Milici je nedostajalo pecanje, a događaj koji se desio pre godinu dana su brzo zaboravili i nastavili redovno da idu na pecanje. Zimi je to zadovoljstvo predstavljalo rizik, pa je to godišnje doba više bilo kao odmor i priprema za novu sezonu.

- Dobro. – slegnuo je ramenima. Očekivala je da će ju pitati što, ali po njegovo faci je shvatila da to ne namerava. Nije zaboravila teške odnose Momčila i Bojka. A zna da Momčilo ni dan danas ne misli lepo o njenom bratu. Ni kod Bojka nije ništa drugačije. Nastavili su da šetaju zajedno prema domovima.

- Došao mi je Bojko. – posle dugo razmišljanja je rekla. – Uskoro ide u vojsku.

- Aaa.. – promrmljao je smrknuto.

- Da l' je moguće da se i dalje ljutiš? Vas dvojica nikako da odrastete! Kao da i dalje imate pet godina!

- Ko se ljuti? Ja? Ma daj, Miličice. Nemam ništa protiv tvog brata, a ako on nešto ima protiv mene, to svakako nije moja briga.

- Ma da, kako ne. Poznajem te, Momčilo. Misliš da ti nisam videla izraz lica koji si napravio kada sam spomenula njegovo ime?

Zastao je i duboko uzdahnuo. Dugim, tankim prstima prošao je kroz riđu kosu i namršteno spojio obrve.

- Opet počinješ svađu.

- Ne počinjem, samo kažem.

- Šta kažeš?

- Da bez razloga ne voliš Bojka.

- Pa šta ja ima da volim tvog brata? – podsmešljivo uzviknu.

- Dobro, mislim... da ga mrziš bez razloga.

- Ne mrzim ga. Koliko puta to treba da ti kažem?

- Znaš, meni je tako neugodno kad znam da se moj najbolji drug i brat mrze.

Opet je, još glasnije uzdahnuo.

- U pičku materinu, tvrdoglava si koliko si teška! Hajde, danas na pecanje povodi i njega, ako će to da te usreći.

Ova ideja joj nije pala na pamet, ali već na prvu pomisao joj je zvučala fantastično. Bojko voli da peca i već dugo vremena mu obećava da će otići na Dunav kad dođe. Sad bi to bilo izuzetno, s obzirom da uskoro ide u vojsku, a reka opušta. A u drugi mah bi i konačno njih dvojica bacili ratna koplja.

- Dogovoreno. U koliko časova i gde ćemo se naći?

- Vi samo dođite na ono naše mesto, ja ću već biti tamo.

Trepeza je bila puna, kao i trpezarija. Svi su veselo jeli, pričali i smejali se, a ponajviše Bojko. Kada je napunio trbuh, pohvalio je Maru kuvaricu uz to podsećajući se na dane kada je kao mali stalno krao kolače iz kujne. Radmila je došla bez Miloša, pošto je ovaj bio u Novom Sadu. Kosta je vodio glavnu reč, tog divnog ručka izbegavajući politička pitanja. Pričao je o svojim sećanjima kada je Bojko bio još mali i kako ga je njegova mater, a Kostina snaja Zorica žestoko tukla zbog nestašluka.

- I koliko ga god grdila, udarala, pretila prutem, ma jok, bio je živa vatra jedna. Ona jadna žena, samo što ne pukne. Koliko je Aleksa bio, toliko ovaj vragolan nije. A ja se sav iskidam od smeja kad odem. Mislim, bilo je meni to smešno dok nisam i ja dobio ovu ciganku – glasno se smejao gledajući u Milicu.

- Tataa! – kobajagi uvređeno povikala je Milica.

- Dobro, dobro. I tako bili su antihristi kao mali. Sad se kao uozbiljili. A lepa su to vremena bila. Kako samo brzo odrastu. Juče ovolicki, a danas već kol'ki ljudi.

- Eh, ti Kostadine ima još dosta generacija da gledaš kako rastu. Ja sam prvo tvog oca gledao, pa tebe i Zavidu, pa ove moje mangupe male. I baš sam srećan što sam doživeo da i njih gledam. Od Rade, Ace, Vere, Boje sve do Mime – suzavim očima prešao je preko svakog spokojnog lica od njih – To je sreća, deco moja draga. Zapamtite i kad me jednog dana ne bude bilo, kad vam ne bude imao ko pričati. Porodica je sve. Porodica je svrha života. Zato čuvajte jedni druge, ljubite i volite. Ja sad mogu i mirno da umrem, kad sam vas sve isterao na put.

- Deda, ne prizivaj đavola! Živećeš ti nama još sto godina, najmanje! – ljutito uskoči Vera, a u tome joj se pridruže i ostale. Milan se samo srećno nasmejao, rukom pomazivši Bojka po kosi.

- Jano, hoće li to slatko? – glasno reče Kosta, ne bi li se čulo do kuhinje.

- A mi sada moramo krenuti. – kaže brzo Milica, hvatajući Bojka pod ruku.

- Zašto? – zbunjeno će Jelka.

- Idemo sa Momčilom na pecanje. – odgovori Bojko, vidno srećan zbog tog poziva.

Poslednjih meseci je toliko bio raspoložen, da je rešio da se sa svima izmiri. Sada je kod ljudi prvo primećivao vrline, a tek naposletku mane. Trudio se da prema svima bude vedar i dobar. Čak je i sve ređe palio duvan.

- Sad? Zar po ovakvom blatu? To je suludo! – besno odvrati Jelka, jasno sudeći najmlađoj kćeri. – Ne možete vi nikuda! I ti, Milice, hoćeš da ti se brat razboli, sad pred vojsku? Luda glavo, gde ti je taj mozak! Hladno je i svuda je mokro. I Momčilu kaži da se vrati svojoj kući. Znam ja koliko se Anđa brine za njega. Ju, ju, crna deco, u grob ćete nas oterati!

- Majkaaa... – uzdahnula je.

- Šta ti meni majka? Ništa me ne slušaš. Kaži joj Kostadine!

Kosta je nervozno pratio ženino kukanje i negodovanje.

- Dobro bre, Jelka, nisu oni mali, znaju šta rade. Ne kukaj, ako Boga znaš.

Plavokosa srednjovečna žena ustala je od stola i napustila prostoriju. Ona živahna atmosfera postala je neugodna. Milica je zabrinuto pogledala u oca.

- Ajde, deco, pustite vi to, ja ću srediti. Ali vratite se do večeri. Jasno, Milice?

- Jeste, hvala ti tajo. – zagrilila je oca.