1936.

Dragoljub Petković bio je čovek sitne, mršave građe. Neretko je svraćao u vilu Bogdanovića. Uvek je pio čaj od nane, stavljajući pola kašičice šećera. Zalizivao je već osedelu kosu, pokušavajući da sakrije ćelu na sredini glave. Izvrćao je ruku iz ruke i često gledao na sat. Poznati beogradski sudija nije imao mnogo prijatelja. Kostu je upoznao u ratu, gde su od tad ostali u bliskom kontaktu. Kao pravnik, pomagao mu je oko dokumentacije imovine. Prolazio je tankim prstima kroz retku bradu.

- Divno je to tu mestašce. Mada, crna su sad vremena. Jesi siguran da će ti se isplatiti to? - gorko se zakašljao, odmahivajući rukom - Ne sumnjam ja, znam da ne bi ti to na svoju ruku, Kosta. Mislim, da ne promisliš o tome. Al' nisi ti na selu, više bi to priličilo uz Zavidu. Mogao se ovde u prestonici nešto da otvoriš. Pričao si mi o časopisu..

Uznemireno ga prikede Bogdanović.

- Petko, na tim vinogradima su radili moji preci. Osećam odgovornost za to.

- Misliš pripadalo je Štajnerima. Zašto ne razmisliš još malo o tome?

- Nema tu šta više da se razmišlja, prijatelju. Sve je svršeno. Moj bratanac Aleksa, od Zavide, pola posla završio. Nisam ti o njemu pričao, ih da znaš u kakvog je momčinu izrasao. Vredan je ko pčela. I da, kad smo videli Frušku goru, bio sam siguran da ću kupiti vinograd. Ne znaš ti kako je to kad odrasteš na zemlji, ne mo'š imati tu odgovornost prema prirodi. Premalo mi njoj dajemo, koliko je ona nama pružila. Ponašamo se kao da ona živi zbog nas, a ne mi zbog nje. A to su gadne stvari, moj prijatelju. I za vreme rata, koliko smo prirode uništili. Žalost. Zato sam odlučio da joj se odužim. Biće to dobar vinograd, vidim već. Voleo bih da tamo provedem starost. Podignem neki kućerak i milina Božija.

Skidajući naočare, osedeli čovek se opet gorko nakašlja. Otpio je čaj, prisećajući se slika iz mladosti. Ispred sebe je jasno video mladog, stasitog, crnog čoveka u maslinastoj uniformi. Prvo što je primetio bile su silna odlikovanja na njegovim grudima. I kad sad pogleda, on se nije mnogo primenio. Tek je ukrašen sa nekoliko bora i sedih dlakaka. Njegov čvrstina i ozbiljnost u mirnom stavu ostala su nepromenjena.

- Žalosna priroda? A silan narod što je izginuo, nije li on žalostan...

- Jeste. Ali ako nema zemlje, neće biti ni ljudi. Kako uvek sve tako preokreneš. Ja ti kažem jedno, ti mi kažeš drugo. Valjda ja najbolje znam kakve je tragedije rat doneo.

- Znam ja, Kosta, nagledao si se ti svakojakih čudesa. A ipak te nikad nisam pitao, iako me je oduvek zanimalo. Je l' se gospodin German uplašio kad ste Zavida i ti pošli u dobrovoljce?

- Još pitaš. Al' znao je on da drugog izbora nemamo. Sve ostale su Mađari regrutovali. I mi šta ćemo, spakovasmo se i pravac za Beograd. Imao je posle problem sa Švabama, znali su da su mu sinovi u srpskoj vojsci. Da nismo pobedili, đavola bi sad zadržali kaštel.

Ostadoše još dugo prijatelji, pričajući o studenskim protestima.

Kad je sunce sve jače sijalo, strast je sve više rasla kod tajnih ljubavi. Dunav je mirno tekao, nikome nije odavao ono što mu je povereno. Negde pre trske i tople vode, zaljubljeno je sedela Vera. Čupave kose, veselo je gledala u Simu koji joj je prepričavao događaje sa pecanja. Spustio se i seo pored lepe devojke, čupajući poraslu travu. Stavio je kraj usti i ponosno namignuo. Vatra je jasno gorela u njima. I slep bi to tada primetio.

- Šta pokušavaš, Ristiću? - šaljivo ga je upitala, naglasivši mu prezime.

- Ništa, lepotice moja.

Nežno je prešao rukom preko njenih glatkih, tankih listova. Sima je oduvek bio samouveren. Svi su ga smatrali mangupom, al' ipak su mu svi i zavideli. Retko ko je od njegovih suparnika imao onu magiju koju je posedovao Vukin sin. Širio je samo pogledom. Upravo tako je i Veru začarao. Uzdahnuo je i izdužio se u travi. Ruke su mu podupirali glavu, dok je žmirkajući gledao u sunce koje je bilo tačno iznad njega. Onda se pomerio malo uz Veru, gde ga je grana štitila od jakog sjaja. Pažnju mu ukrade mrav koji mili po ključnoj kosti njegove devojke. Malo se uspravio, pa skočio na nju, spuštajući je na zemlju. Čvrsto je stegao u svoje snažno naručje. Strastveni dodiri usana širili su se sve do onog mesta dokle je do malo pre stojao mrav.

- Video sam ti starog. - reče, odvajajući se od nje.

Na sam pomen oca kad je s njim, sve joj postane gorko. Mislila je da će se sve ugasiti, da će prestati, te više neće morati da laže oca. Ispade sve suprotno. Više i više zaljubljivala se u čoveka u kog to nije smela. Nekada je i razmišljala o prekidu, a sad ga krstom goni. Ne može čovek da razmišlja šta ga čeka u budućnosti. Planovi se često preokrenu i dočeka nas nešto što ne očukujemo.

- Kad? - upitala je, želeći da što pre završi ovaj razgovor i ponovo bude u njegovim rukama.

Posmatrala je Simino lice koje je postajalo sve ozbiljnije. Obrve su stojale polunamršteno, dok je gledao u Dunav.

- Juče. Na stanici. Čekao je valjda nekog prijatelja. Kosta... uvek doteran i samouveren. Pa da, od njega si to nasledila. - pridignu se, pa izvadi cigare iz džepa - Mislim da je dosta sa ovom igrom, Vera. Sve ću mu reći.

Uznemireno je ustala za njim, stavljajući ruke na njegove grudi. - Šta ćeš mu reći? - uplašeno upita.

- Rekao sam ti. Sve. Ovo nije mala stvar. Hoću da te ženim. Ti znaš da ja nisam mlad. Vreme mi je. A samo tebe želim kraj sebe. - izdahnuo je dim, ne skanjajući pogled sa njenih očiju.

Koliko su je radovale, toliko su je i plašile njegove reči. Vera bi bez razmišljanja sada krenula za džokeja. Ali nije se u svemu samo ona pitala. Beskrajno je volela i poštovala oca. Još nije spremna da se suoči s njim. Da oseti njegovo razočarenje i bled, tužan pogled zbog onog što je učinila, a rekla je da neće. Poznate rečenice odzvanjale su joj glavom: „Dobro, kćeri. Ako ti tako kažeš, onda ti verujem. Drago mi je da je tako. Ne bih voleo da me razočaraš. Ti si stvorena za mnogo više od kafanske pijandžure, Vera. Zapamti to."

- Još nije vreme za to. Još nisam spremna. Sačekaj još malo...

Mala Milica više nije bila toliko mala. Polako, sasvim nepirimetno je sastavala u mladu devojku, to jest zrelu devojčicu. Deda Milan je već čuo promene u njenom glasu. Kosta je uvek sa ponosom pričao o najmlađoj kćeri, što nije bio slučaj i kod Jelke.

Njen omiljen deda je i tog leta posetio unuka. Dugo su sedeli u bašti, okruženi crvenim, bujnim ružama. Tu i tamo proletela bi pčela, ili leptir. Duvao je blag povetarac, a nebo je bilo plavo onako kako samo ono može biti. Oblaci su brzo prolazili, dopuštajući suncu da mirno obasjava zemlju. Devojčurak u ružičastoj haljinici. Tako je otac nazvao kada je prošao pokraj njih. Sedela je u ljuljašci držeći knjigu.

- Šta sada čitaš, Mimo? - upitao je deda, blagim osmehom.

Potapšao je po ramenu, pa seo na stolicu koju je prethodno približio.

- Puškina, deda. Evgenije Onjegin.

- Oh... - nasmešio se i zaćutao neko vreme, razmišljajući - izvrsna knjiga. Davno sam je čitao. Sećam se da je bila na nemačkom. Imali su je Štajnerovi u biblioteci. Znaš, već kako, tad je bilo teško naći tu knjigu. Aleksandar Puškin je veličanstven pisac. Uzor svim ostalim velikanima, poput Tolstoja. Drago mi je što čitaš. To si nasledila od mene. Iskren da budem, tvoj deda i stric nisu bili neki ljubitelji knjiga. Čitali su tu i tamo, eto, reda radi, što se kaže. Tvoj otac je bio drukčiji. Sećam se, voleo je Bibliju da čita. Često smo razgovarali o tim pričicama u njoj. Ma... i mali je on bio tad, kad je to čitao. Ali tako, u tvojim godinama je mnogo čitao. Posle i nije imao toliko vremena, otide na univerzitet, pa u rat, obaveze i tako.

Živahno je slušala svog dedu, razmišljajući o svakoj njegovoj rečenici. U glavi je stvarala slike svog mladog oca kako sedi ispod trešnje i čita. Velika trešnja nalazila se pred kraj imanja njenog strica. Ona je podsećala na rano detinjstvo i nestašluke njenog brata Bojka.

- Deda, on i sad čita. Tata mi je dao ovu knjigu da pročitam. Rekao mi je da polako treba da učim o književnosti najvećih svetskih pisaca.

- Tako znači. Kosta, Kosta... ti si njegovo mezimče. Najviše nade ulaže u tebe, Milice. Nemoj da izneveriš svog oca. On je dobar čovek, kakav se samo jednom sreće. Učini ga ponosnim.

- Znam, deda. Hoću. - samouvereno je rekla - Deda... smem da te pitam nešto?

- Naravno, pile dedino.

- Zašto je Fridrih skočio u reku? Mislim, jasno mi je da je voleo tu ženu. Ali mi nije jasno kako se čovek može ubiti zbog toga.

- Tu grešiš, Milice. Nije ti jasno šta je ljubav. Ali ne brini, mnogi dođu u moje godine, pa i dalje ne znaju šta je to. Voleti nekog, u smislu voleti ga u ljubavnom pogledu, biva samo jednom. Čoveka niko ne menja, čovek se jedino sam menja i to pretežno zbog te jedne osobe. Evo, objasniću ti to malo na prostiji način. Postoji jedan grčki mit, koji kaže da su muškarac i žena nekada davno bili jedno biće. Oni su tako ujedinjeni bili jedinstveni i moćni. Toga su se zaplašili grčki bogovi, pa narediše da se naprave žena i muškarac, kao posebna bića. I tako na svet nastadoše dve celine. Zato svako od njih traga za svojom polovinom i žudi za spajanjem. No, kako je ljudi sve više na ovoj planeti, sve je teže naći pravu polovinu. Svi mi imamo kalup kome odgovara kalup drugog bića. Ali samo jednog, Milice. Zato su ljubavi retke, ali vredne.

U dvorište je brzim, spretnim hodom ukoračila Jelka. I dalje je bila vitkog tela, koje se nije naglašavalo u tamno-bordo haljini. Njenu plavu, gustu kosu, služavka je skupila u nisku punđu, koju je ona povremeno dodirivala rukama. Nakostrešeno je širila svoje sive zenice na najmlađu kćer.

- Milice, uskoro ti počinju časovi klavira. Da si se odmah nacrtala unutra. - mirno, ali ipak gordo je rekla. Oči bi joj sasvim kratko stale na starca i brzo skrenule pogled čim bi se okrenuo. Znala je da je još rano za časove klavira, kao što je to znao i stari Milan. Osećao je neprihvatljivost najmlađe snajke. Slutio je i zbog čega, no ipak, nikad nikome to nije pominjao. Znao je da njoj ne godi što je baš on, posle njenog oca, Milici najveći uzor. Samo se pridigao, potapšao najmlađu unuku po glavi i otišao da prošeta baštom.

Namrgođeno, kako joj je još više poveći nos došao do izražaja, Jelka je stala ispred najmlađe kćeri. Grčila je lepa usta, stežući vilicu.

- Šta čitaš to? - nervozno je upitala, spretno joj uzevši knjigu iz ruku. - Evgenije Onjegin.. - promrmljala je. - U moje vreme se to nije čitalo. Bolje ti je da radiš nešto što će ti stvarno poslužiti u životu, a ne ove vragolije.

Pognula je glavu, sakrivajući bes i prezir od svoje majke. Smeđe vlasi kose, padala su joj na lici, savršeno prekrivajući raspoloženje. Jelka joj je hitro vratila natrag knjigu, pogledom preletevši preko bašte. Sela je na pletenu stolicu, prekrstivši vitke noge. Tanke šake spustila je u krilo. Malko je napućila usne, kako je uvek radila kada je nešto duboko razmišljala.

- Gde ti je sestra? - upitala je naposletku.

Milicu su majčine reči trgle iz unutrašnje borbe, da li da joj se suprostavi, ili da ćuti. Pokrenuvši novi problem, zaboravila je na stari.

- Vera? - zbunjeno je upitala.

- Da, tvoja starija sestra Vera.

Jelka je umela nekad, čak i prema svojoj ćerci da bude gorda. U mladosti, kao i danas, svi su je pamtili po njenim podsmesima i pogledima ispod oka.

- Ne znam. Mislim da je otišla sa Julom u poslastičarnicu. - nervozno je odvratila, skrivajući laž.

- Ne znaš... - skoro kroz zube je ciknula. - U ovoj kući niko ništa ne zna! - odskočila je sa stolice. - A ti, gospođice, ima da učiš i da završiš neku školu. Je l' ti jasno?

- Ne razumem, majka. Zašto mi to pričaš sad? Imam dobre ocene, nisam ništa loše uradila.

Uzdahnula je. Već negde u dubini duši osećala je grižu savesti. Kao što je osećala svakog puta kada je iskaljivala svoj bes na njenom najmlađem porodu. Nije znala kako drugačije da pokaže svoje nezadovoljstvo. Da joj naredi da više ne sluša ,,dedine bajke", kako ih je smatrala, nije mogla. Već unapred je videla da bi joj tada samo još više pala u očima. Spustila je svoju belu, negovanu šaku na Miličino rame.

- Znam, kćeri. Još uvek si mala, ali si na pragu da postaneš devojka. Pamti moje reči. Već za nekoliko godina će ti trebati.

- Koje reči, majko?

- Uči i školuj se.

- Ali sad si rekla da je bolje da radim nešto pametno, nego da čitam knjige.

Trgla je svoju ruku sa ćerkinog ramena i naglo se okrenula.

- Ja pokušam s tobom lepo, a ti tako. Sram te bilo, ja sam ti majka. Imaš li imalo poštovanja prema osobi koja te je mukom donela na ovaj svet?

Zgrožena celom situacijom, svesna da može ispusti teške reči koje bi povredile Milicu, naredila joj je da se vrati u vilu i sačeka čas klavira.

Već osedela služavka, Jana Ilova, tražila je gospođu Bogdanović. Debelim, otečenim rukama, odškrinula je vrata koja su je odvajale od bašte. Na ljuljašci za kojom je onomad sedela Milica, Jelka se blago klatila i zamišljeno gledala u nebo. Kao i uvek, oči su joj bile neodređene, a usne blago napućene. Jana ispusti uzdah, sasvim tiho, ne bi li ga gospođa čula. Ruke koje je držala na vratancima, sada je gurala uz kecelju, praveći se da ih briše. Osetila je olakšanje kada se okrenula i ugledala najstariju kći gospodina i gospođe Bogdanović. Radmila je dostojanstveno hodala u tamnoj haljini, skupljene plave kose u nisku punđu. Najviše je od svih sestara ličela na majku. Svetle oči krasile su joj lice lepih crta. Nos jedino nije nasledila od Jelke. Ljupko je pozdravila Janu i širokog osmeha dočekala majčin zagrljaj.

- Oh, Rado! Kakvo iznanađenje! Nisam znala da ste došli. - Jelka veselo uzviknu, grleći najstarije i najvoljenije dete. - Ilova, skuvaj nam čaj i donesi još neko posluženje. - drsko je naredila.

- Odmah, gospođo. - odgovorila je brzo i još se brže zaputila u vilu.

Jelka se duboko zagledala u Radmilino lice. Iako je bilo božanstveno lepo, nežnih crta, uočila je sitne podočnjake koji bi se primetili samo ako bi dugo gledali u njih. Majka najbolje može osetiti šta muči dete. Tako je i srednjovečna plavokosa žena uočila tugu na svojoj mezimici. Prebledela od crnih misli, sela je za baštenski sto.

- Kako je bilo u Švajcarskoj, kćeri? - upitala, pokušavajući da sakrije zabrinutost.

- Odlično, mama. U početku sam mislila da će biti očajno. Znaš da ne volim zimu i hladnoću, a tamo je sve to divno izgledalo. Sve je čisto, planine su lepše uživo nego sa razglednica. Možeš da zamisliš. Ja volim našu Jugoslaviju, ali da se opet rodim, volela bih da to bude tamo. Već mi nedostaje onaj čist vazduh. Probala sam i razne vrste sira. Neki su bili grozni, a neki veoma finog ukusa. Švajcarci su takođe veliki ljubitelji krompira. Hrana im je svakako odlična. Po mom ukusu.

- A zet? Kako se on proveo? Zašto nisi došla s njim? Kad ste se vratili? Zašto nam niste najavili, spremila bih nešto...

- Stigli smo pre dva časa, otprilike. Put je dug i naporan. Miloš je ostao kući. Umoran je, legao je da odmori malo, pošto već sutra ide u Kragujevac. - zastala, tužnog pogleda što Jelki nije promaklo. - Oprosti, sve smo žurili, pa nikome nismo ni javili. Trebali smo da ostanemo još par dana, ali je Milošu iskrslo to u Kragujevcu.

- Šta nije u redu, kćeri? - prekinula je Jelka.

Već u sledećem trenutku, Radmila se našla u majčinskom krilu. Glasno je zaplakala, stežući joj mršave ruke. Izbacivala je sav bol koji je već duže vreme nosila u svojoj duši. Tri godine je u braku, a dete još nije začelo.

- Oh, mama... - borila se za dah - Bili smo kod onog lekara. Rekao je da nikada neću roditi...

- Šta pričaš to, Rado?! Ne veruj tamo tim Švajcarcima. Mnoge su oni tako lagali. Naravno da ćeš roditi. Ni ja dugo godina nisam mogla, ali eto, izrađala sam vas. Ne tuguj, dete moje, sve će biti u redu. Mladi ste, ima vremena.

Brzo je sakrila svoju tugu, videvši sestru kako im se približava. Obrisala je svoje vlažne oči i široko se nasmejala.

- Rado, nisam znala da ste stigli. - pohitala joj Vera u zagrljaj.

Radovala se sestrinom dolasku, još uvek pod utiskom od sastanka. Misli su joj se mutile. I dalje je osećala Ristićeve vrele usne i snažne ruke na svom struku. Kako je Jelka bila tu, sakrila je sjaj u očima. Ni starijoj sestri nije ispričala o svom ljubavnom zanosu. Bojala se da će je osuditi, da će reći da ne razmišlja i čini sramotu celoj porodici. Zato je vešto pokrivala lice maskom. Roditelji bi je ponekad kroz šalu spajali sa sinom Draguljuba Petkovića, Mihajlom. Ona bi se namerno nasmešila, ne bi li pomislili nešto za džokeja. Kosta se odavno umirio sa tom pretpostavkom. Od onog trenutka kad joj je rekao da joj veruje.

- A gde je Milica? - upitala je Radmila, odvajajući se od sestre.

- Ima čas klavira. - setivši se prethodne svađe, Jelka hladnokrvno odgovori. - A ti, gde si ti do sad? Gde se šmucaš ceo dan?

- Šetala sam sa Julom, mama. Rekla sam ti to kad sam krenula.

- Je l' tata kod kuće? - upita Radmila, ne bi li ublažila napetu situaciju.

- Nije. Cele godine se zamlaćuje nekim vinogradom.

- Kakvim vinogradom, mama?

- Kupili smo vinograd. - ubacila se Vera - I to na Fruškoj gori. Rado, mora jednom da pođeš s nama, da vidiš kako je prelepo tamo.