Milica ne zna da li je čudno, ili normalno što su tih godina nestali svi prijatelji koje je imala. Kad malo bolje razmisli, ni nije imala nešto mnogo njih. Momčilo joj je oduvek bio najbolji drug, a uz njega je imala sestre i braću, eventualno još nekoliko poznanica i poznanika iz škole ili sa drugih aktivnosti. Ali otkako se desila 1939. nikog nije bilo. Znale je da neki misle da je skrenula s uma. Nekada je i sama sebe to zapitkivala. Nije ih osuđivale, sve dok se s njima nije susretala. Tada je prestala da se druži i postala vuk samotnjak, kako ju je otac često zvao. Dok je tu bila Vera, sve i doneklo išlo. Otkako je otišla, ostala je sama. ,,Prvo Bojko, pa Momčilo, onda Aleksa, Radmila, Vera... zašto sam ja još u ovoj prokletoj vili?", pitala je sebe nekada.

Bole Zec je zadržao svojom pričom, pa se Jelka ubrzo vratila. Čim je Milica ukoračila u hladan hodnik, majka je pokorno pogleda u knjigu koju je vadila iz kaputa. Od silnog besa oči su joj potamnela i kao da joj se kosa nakostrešila.

- Gde si, zaime Boga, bila po ovakvom vremenu?! – zagrmela je, ruke spuštajući na kukove.

- Uzela sam knj...

- Knjigu?!

Otela je vreću iz Miličinih hladnih ruku.

- Šta je ovo... – gledala je unutra – Brašno? Gde si nabavila brašno?

- Nisam nabavila...

- Nisi nabavila? – upadala je u reč – Nego šta si? Da čujem.

- Time sam trebala da platim knjigu, ali mi je čika Bole poklonio.

- Kukuu! – uhvatila se za glavu – Da platiš hlebom za ove hartije? Crno dete! Vidiš li u kakvom vremenu živimo? A ti bi knjige da čitaš! Bože, čime me ovo kažnjavaš!

- Rekla sam ti da nisam platila! – blago je povisila ton, pa nastavila da priča tiše, svesna da je nesvesno počela da viče - Vidiš da sam vratila brašno.

- Kako se to materi obraćaš, sram te bilo! Daj mi tu knjigu! – zajapila je za Geteom. Milica je brzo odskočila i jurnula u drugu sobu, snažno držeći knjigu.

- More, daj knjigu ovamo, gusko! – brzo je koračala za njom Jelka – A marama? Ni maramu nisi stavila kad si izlazila! Znaš li da kod Zecove radnje dolaze Švabe?! U grob ćeš me oterati.

Milica je udarila u oca kada je ne gledajući pokušala da utrči u sledeću sobu.

- Kakva je ovo buka? – strogo upita Kosta, gledajući čas u ćerku, čas u ženu.

- Ova mala je izlazila napolje i kupila knjigu.

- Dobro. I?

Jelka je zbunjeno i razočareno nekoliko sekundi posmatrala muža.

- Ne može samo tako bez pitanja da se šmuca po ulicama i kupuje knjige i to za naše brašno!

- Ko kaže da je bez pitanja? – suprostavio se Kosta. Milici je došlo da silno izgrli oca. Njen branitelj.

- Pa... – zamuckala je gospođa Bogdanović.

- Ja sam joj rekao da ide da sebe počasti nekom knjigom. Možda jeste rat, ali to ne znači da treba da prestane da živi.

- Uvek je braniš, Kostadine! Zato je i postala ovakva!

- Kakva? – iznenađeno upita Milica.

- Nikakva! Bez ikakve koristi, senka! Molim Boga da ćemo je moći udati!

Kao nikad do tada, osetila je pukotinu u grudima. Pukotinu koja je jako zabolela, i cepala se, komešajući razna osećanja. Od iznanađenja, zaprepašćenja, razočaranosti, sramote sve do tuge. Kosta je sve to zapasio na njenom skamenjenom licu, koje se blago grčilo, a oči postajale sve sjajnije. Vreme se zaustavilo u njoj.

Jelka je kasno shvatila težinu reči. Tek onda kad joj je ćerka otrčala u sobu, gušeći se od suza i naposletku se brzo zaključala, tako da joj je ostalo samo da beznadežno lupa u vrata. Ona neće otvoriti. Džaba je davala izvinjenja, govorila da je bila besna, da nije mislila tako...

Milica je znala da je mislila baš tako.

Nikakva.

Čudna reč. Nikakvo? Znači nije ni za loše, a ni za dobro. Nema svrhe. Postoji da bi postojalo. Kao mravi u podrumu. Ima ih i štetni su, ali podrum je prazan, pa nisu ni bitni. Ne voliš ih, nikakvi su.

Prebledela Jelka vratila se kod supruga. Kosta ju je samo odsekao pogledom i brzo izašao iz kuće. ,,Novo razočarenje?", pomislila je. Kako od muža, tako i od ćerke. Mrzi svoju surovu realnost, mrzi što ne može da prećuti. Kada se posle dužeg vremena Kosta vratio, već je spremila napad.

- Uvek mene kriviš, a misliš da je meni lako! Za sve je kriv prokleti Milan! – urlala je na supruga, toliko da je jasno i Milica čula odozgore - Najžalosniji dan je kad sam tvoje prezime uzela! Deca bi bila srećna da nisu Bogdanovići! Zašto joj ne kažeš šta je tvoj deda radio? I odakle ovoliko bo.. – prekinuo je jak šamar.

Prvi put da je Kosta Bogdanović, smatran velikim gospodinom i džentlmenom, udario ženu. Jelka je samo okrenula bledo lice, stajala ukočeno, pa brzim koracima odšetala u sobu, zalupšivši vratima.

Kostadin uze bocu rakije sa ormarića, pa taman da zajapi za čašicom, oseti se sramotno kad kod stepenica spazi čvrst pogled stasatog potpukovnika. Gledali su se par sekundi, dok Bogdanoviću ne posta neprijatno od Švabinog hladnog pogleda. Iz te nelagode, ispliva bes. ,,Ovo je moja kuća, odakle njemu prava da me tako upitno zagleda, ili me podsmeva?", mislio je u sebi.

- Bitte? – ironično je rekao, pokazujući mu na rakiju.

Nemca pogleda u bocu, pa ponovo u Kostu. Alkohol nikada nije okusio. Čuo je da je domaćin kuće u kojoj živi bio oficir. Zato je sada stajao upitno. Takvo ponašanje mu ne doliči. Želeo je da mu to kaže. Ali zašto bi? On ne želi da se meša u tuđe živote. Šta on može da učini, ako je ovaj rešen da udara ženu? Ne zna ni koji je razlog. Nemac nikada nije udario slabiji pol. Opet, razmišljao je, nije na meni da sudim. Ko kaže da nikada neću? To se nikad ne zna. Na njemu je samo da pazi da herr Bogdanović nije partizan. Sve ostalo nije njegova briga.

Samo je učtivo klimnuo glavom, ne skidajući šapku, pa laganim koracima otišao u svoju sobu.

Srednjovečni čovek poče nasipati sebi rakiju. Srbin je, mora popiti bar dve... muka ga je spopala.

Noć je pala, a kiša ne prestaje. Milica je svoju tugu pokušala da odstrani čitanjem nove knjige. Gete nije pomagao. Reči su opet odzvanjale, a nemački postajao nepoznat.

Tamo negde posle ponoći demoni su ponovo nazirali na prozorima. Trudila se da ponovo razmišlja o Jelki, ali čak ni to nije pomagalo. Još jedna duga noć...

Čula je kišu, napolje, kako se meša sa grmljavinom. Uvija se u ćebe. Hladno je. Htela je da donese čašu vode gore preko dana, ali je opet zaboravila. No, noćas nije žedna.

Ali sveća je dogorela. Ostala je u tami. I da želi da čita, sad ne može. Ovo se još nije dogodilo. Bojažljivo je ustala iz kreveta, tumarajući po sobi. Možda ima neka ispod kreveta? Srce joj brzo lupa. To je rizik. Krvavo, bledo, smežurano lice može biti baš ispod kreveta. Odustala je i vratila se pod ćebe. Misli su se množile. Kao da je osećala hladne dodire. Nešto je vuče. Ispod kreveta. Nebo se šara grmljavinom.

Drhti, ali se ne znoji. Ne spava joj se. Nije zaspala. Oči ne može da sklopi. Jer ako sklopi... tad će je nešto sigurno ščepati i odvući u crven Dunav.

Još jedna glasna grmljavina bila je povod da ustane iz kreveta. Polako je otključala bravu sobe, još tiše otvorila vrata i izašla. Stajala je u mračnom hodniku, koji joj se činio još užim i dužim nego što jeste. Ponovo grmljavina. Zajecala je i brzo stavila ruku na usta. Mora da siđe po sveću. Zna da ih ima u podrumu. Ali kako će do tamo? Podrum je još mračniji.

Okrenula je glavu kada joj se ponovo učinila silueta mrtvog brata kod prozora. Jurnula je kroz hodnik, pa niz stepenice. Ovog puta nije pala. Pogledala je u tamne stepenice koje vode do podruma. ,,Nisam hrabra da idem dalje. Ali nisam hrabra ni da celu noć provedem u mraku."

Sleđeno se dvoumila. Podrum ja zamišljala kao podzemlje u koje je čeka đavo. Na pomisao crvenog demona, krv se sledila. Ustrčala je uz stepenice.

Opet je videla belu siluetu. Bose noge su podrhtavale. Demoni su nestali. Opet se osetila postiđeno. Da li on ikada spava, ili ga ja opet budim?

- Ist alles in Ordnung? – upita, zagledajući je.

- Ja... – nesigurno je odgovorila, osećajući da drhti.

- Ne izgledaš mi tako. – reče kad se približi.

U tami se nisu mogli jasno videti. Milica je nazirala njegove hladne oči. Tišina. Opet grmljavina.

- Plašiš se wenn es donnert?

Drhtavica se povećavala. Opet se hladno znojila. Nemac je uhvatio za lakat i gotovo odvukao u njenu sobu. Spustila se na krevet, a on se na kratko zagledao u police sa knjigama, sve dok mu se oči nisu zaustavile na knjigu koja je bila na krevetu. Gete. Mora da je to ona knjiga što je juče nosila. A njene oči su mu bile neodređene. Ni kao da ga se boje, ni kao da je dobrodošao...

- To je u redu. I ja sam se kao dete bojao grmljavine – tiho je pričao, sedajući na krevet do nje.

- Als Kind... – ironično se nasmešila.

- Da li ti otac često tuče majku?

Zbunjeno je pogledala čas u njegove srebrne oči, čas u guste obrve, čas u izudužen nos. Fridrih, setila se. Ali odakle mu ovo pitanje?

- Moj otac nikad ne tuče majku. Moj otac nije nasilnik. – ljuto je odgovorila.

- Video sam kako joj je danas udario šamar.

Pomislila je na voljenog deda Milana i reči koje je Jelka danas izgovorila. Nije joj jasno zašto ga mrzi. Da li je istina? Da li Kosta zaista nešto krije od nje?

- Pa šta ako i jeste. Zaslužila ga je.

Zaćutala je i okrenula glavu. A želela je da ga gleda. Fridrih iz mašte je sedeo pored nje. Da li sanja? Setila se. To je potpukovnik, a ne Fridrih. Potpukovnik koji je ismejava. Ne samo nju, nego i njenog oca. Besno se ponovo okrenula. Bio je zamišljen.

- Ja nisam luda, ako to misliš – drsko je rekla. Nije se bojala naciste koji sedi do nje. Suprotno tome, osećala je olakšanje. Dok je on tu, demona nema.

- Nisam to ni mislio.

- Ja, du bist. Kako drugačije objasniti moje vrištanje i pretrčavanje stepenica u sred noći? Misliš da ne vidim kako mi se podsmevaš?

Zapanjeno je slušao drsku Srpkinju sa savršenim nemačkim naglaskom.

- Onda mi reci zašto to radiš.

Videla je podsmeh na njegovim tankim usnama. Uveravala je sebe. On ne može da spava, pa je sad našao zabavu u meni. Prokleti Švaba.

- Ubila sam brata – zagledala se u njegovu reakciju koje nije bilo, pa nastavila – Davio se u Dunavu, a ja nisam stigla da ga spasim.

­- To već ima smisla – hladno je odgovorio.

- Ja. Od tad imam noćne more. Pogledaj sobu. U njoj su demoni. A tamo u hodniku... tamo stoji on. Moj brat. Mrtav – uzdahnula je – To mi se sve priviđa. Ali... strah me noću ne napušta. I sad nemam sveću. Krenula sam po sveću. Ali...

- Doneću ti ja. Imam jednu na stolu – prekinuo je i ustao. Vratio se sa svećom u rukama. Nesigurno je prihvatila.

- Danke... – tiho je promumlala, ponovo osetivši sramotu. Zašto pričam sa njim?

Zastao je na vratima.

- Wie heißen Sie?

- Milica.

- Milica? Merkwürdiger Name... – osmotrio je – Milice, ako je istina ono što si rekla, onda je tvoj brat mrtav. Demoni ne postoje. Mrtvaci su pod zemljom, a ne u hodniku. Na ovom spratu smo samo ti i ja. Možeš mirno da spavaš – rekao je i izašao, za sobom tiho zatvarajući vrata.

Joahim je dugo ležao u postelji i razmišljao. Razmišljao o svom životu. Šta će raditi kad se vrati u Berlin. Kada će ponovo na front. Nada se što pre. Nije navikao da sedi skrštenih ruku. Folksdojčeri. Divizija Princ Eugen. Partizani, četnici, logori, Jugoslavija. Čemu sve to? On želi u Rusiju, na pravi front, tamo gde se gine, gde ga čeka njegova armija i mladića kojima je uzor. Da s njima rame uz rame juri na Sovjete.

Oseća se bespomoćno. Beograd nije ono što je tražio. U tolikoj empatiji, morao je da se zagleda u mladu devojku. Činila se zanimljivom u sivim danima. Čudna devojka. Ime joj nije zapamtio. Cela porodica izgledala je čudno. Svi su perfektno znali nemački. Izgledali su lepo. Otac visok, majka plava, ćerka krupnih zelenih očiju. No, zelene nisu njegov tip, kao ni smeđa kosa. On voli plave. Tako su ga učili.

***

Vera je brisala prašinu kada je Sima kao provalnik ušao u kuću. Mahinalno se okrenula i vrisnula.

- Gospode Bože! – izustila je, hvatajući se za desno uvo.

Snažno mu se bacila u zagrljaj, beseći se oko njegovog vrata. On je još jače stegao, vrteći je u krug.

- Lepa moja ženice!

Strastveno joj je ljubio usne, a onda spustio nežan poljubac na potiljak zlatne kose.

- Gde si do sad? Znaš kako sam se brinula? Da mi onaj tvoj prijatelj nije javio, ja bih do sada od brige već bila pod zemljom...

- Ćuti tu, daleko bilo. Ne prizivaj zlo. Nisam mogao da ti kažem. Nisam smeo da rizikujem – pomerio je kraj kose koji je pao na lice – Opraštaš li mi, najmilija?

Nasmešila se, opijeno gledajući u svog verenika. Izgledao joj je snažno i muževno. Njen heroj, partizan, borac za slobodu i pravdu.

- Nemam šta da ti oprostim.

- Ne ljutiš se na mene?

Odrično je prodrmala glavu, na šta se Sima široko osmehnuo.

- Zato ću te i oženiti, lutko moja! – ponovo je zagrlio – Pa kad oslobodim zemlju od ovih švapskih bandita, da mi rađaš sinove. Jasno?

- Jasno!