Vera je stojala sa Petrom kod česme, kako je dogovoreno. Pokušavajući da smiri svoje ludo srce, čekala je, vrteći u rukama maslačak koji je usput iščupala. Plavi momak ju je jednako gledao ispod oka, razmišljajući kojom temom da započne razgovor. Gurnuo je velike šake u džepove od pantalona i uzdahnuo. Napokon, on otkri svoju svetlu kosu, spuštajući beretku sa glave. Vera se na sekundu zagleda u tu svetliju kosu čak i od njene.

- Gospodine Molnar, jeste li Vi Mađar? - upita, razmišljajući o njegovom prezimenu.

Taman kad se spremio da odgovori, oseti snažnu ruku na svom ramenu. - Da, da, on je Mađar. Ćaća mu se doselio ovde iz Subotice. Hajde, sad Žućo, imaš tamo posla. - pokaza mu rukom na konjušnicu.

Vera ponovo otkri svoje zdrave zube, očareno gledajući u Simu. Drug mu klimnu glavom, bezvoljno poljubi daminu ruku i krenu u štalu. Tek kad se udalji, Sima polagno uze Verinu ruku i prisloni je uz svoje usne. Osetivši njegove tople usne na svojoj hladnoj šaci, devojka zadrhta.

- Čestitam na pobedi, gospodine Ristiću. - pokušala je da prekrije svoje uzbuđenje.

- Zahvaljujem. Hoćete da prošetamo?

Klimnu glavom. Već zreo momak, pruži joj ruku, tako da se osloni na njega. Uhvatila ga je ispod lakta, kad krenuše uskom stazom. Vera je mislila da će svakog trenutka pasti, da njene noge više ne mogu izdržati ovolika osećanja i ovoliku bliskost. Želela je da više nikad ne ispusti tu snažnu ruku, uz koju se sad vešto naslonila. Nije razmišljala da li bi ih neko mogao videti i reći ocu, jer je sada njen mozak i srce bili okupirani samo sa njim. A Bog, kao da je čuvao njeno ludo srce, pa tim mestima kojim su šetali, ne beše nikog.

- Ova pobeda danas bila je za Vas. - tiho reče Sima, malo približavajući usne ka njenom uhu. Podigla je glavu, jer ga drukčije nije mogla pogledati u oči. Iako je i Vera bila visoka, Sima je od nje bio znatno viši.

- Oh, gospodine Ristiću, opet mi laskate...

- Ja Vam kažem onako kako jeste. Nadam se da moj drug nije bio naporan. Ponekad može biti, ali znajte da je on najbolji čovek koga poznajem.

- Ne, nije bio naporan.

- Da li volite da jašete?

- Znam da sam volela. Ali, kao što rekoh jednom, jahala sam još kod mog dede u Somboru. I to je bilo baš davno. Sećam se da je bio prelep, beli konj

- Lipicaner? - prekinu je.

- Da, da. Lipicaner. Zvao se Grom. Umro je od starosti, pre nekoliko godina. Otkad je napustio ovaj svet, nisam htela više da jašem.

Sima je pažljivo gledao raspoloženja na njenom licu. A oči mu se gotovo nisu odvajale od crvenih usana, što je i ona primetila.

- Žao mi je. Ja sam sa konjima proveo čitav život i ne mogu zamisliti dan bez tih plemenitih životinja. Eto, možete jahati moju kobilu.

- Hvala Vam, ali baš dugo nisam jahala. Možda neki drugi put.

- Šteta bi bilo to propustiti. Inače nikom ne ustupam svog vranca, a Vi to odbijate.

Sunce je bilo taman iznad njih. Blagi povetarac mrsio je Verine plave uvojke. Osećala se kao da gori u vatri iz koje nikako ne može pobeći, niti je ugasiti.

- A kad bih to jahala? - upita, nevoljno puštajući njegovu ruku. Da je ostala još trenutak u dodiru s njim, bacila bi mu se u zagrljaj. Zato je odlučila da ipak bude dostojanstvena, iako se srce protivilo.

- Sad odmah. Evo, eno ga Petar. - okrenuo se, dižući svoju dugu ruku u vazduh. - Žućo! - dozvigao ga je.

Nije se Molnar tek tako, slučajno stvorio tu. Želeo je da još malo baci pogled na plavu lepoticu. Mučio ga je prezir prema samom sebi, što to radi. Kao miš koji se uhvatio na mišolovku. Iznosio je sedlo napolje, bacajući dug pogled prema prijatelju koji ga zove. Na trenutak, učini mu se kao da to ni nije njegov prijatelj. Sumorno je lutao očima, izgubljen u vremenu. Kod kuće ga čeka stara, bolesna majka. Treba nabaviti lek. A tu je i nesposoban brat. Leži u krevetu. Već zamišlja njegov uobičajeni smešak kad se pojavi na vratima. Prineće mu čašu vode i pecivo, ako ga uspe kupiti kad se bude vraćao.

- Kaži. - glasno uzviknu, kako bi ga ovaj čuo.

Ni ne pamti kad je tako dugo pričao sa tako lepom devojkom. Tako milom, a ipak bogatom. Nije navikao da se bogati tako lepo odnose prema njemu. Otkako se majka razbolela, morao je da napusti fakultet koji mu je dobro išao. Bolelo ga je, ali ipak se nije imao šta tu pitati. Otac ko zna gde je. Rekao je da ide u Mađarsku na pijac. Ne javlja se već nekoliko nedelja. Prazninu u njegovoj duši teško da je ko mogao popuniti. Njegov dan bio je samo put kroz život. Nikakvo osećanje, nikakva nada. Bio je tu, da brine o ostalima, a tako je i shvatio svoje postojanje.

Vera i Sima mu se približiše, da on to ni ne primeti koliko se zamislio.

- Žuti, kažem ti da vrneš to sedlo i osedlaš mi kobilu. - glasnije mu se obrati prijatelj, prstima prelazeći preko brka.

- A to... odmah.

Kao da je osetio blagoslov što mora otići i osedlati vranca, jer mu sve ono bi neprijatno. Paranoično je pomislio kako mu se misli preslikavaju na čelu. Umislio je greh, iako ga nije imao.Veštim dugim i još snažnijim rukama od Sime, očas posla je osedlao vranca. Jedino šta je voleo, sem porodice, bili su konji. Još kao mali pomagao je na hipodromu, te tako i dobi ovaj posao koju mu je bio jedina razonoda. Ubrzo iz konjušnice izvede krupnu kobilu.

- Evo je moja lepotica. - žureći, preuzeoje uzde iz Petrovih ruku, ni trenutka ne obraćajući pažnju na njegov ukočen pogled. Al' opet, njemu se to učini kao blagoslov. Jer ne bi hteo zbrku pred uglednom devojkom. Okrenuo se i vratio u konjušnicu.

Vera nesigurno poče maziti kobilu. Imala je tanku, mekanu dlaku i za čudo skroz je bila crna, bez i jednog belega. Čak su i oči bile crnje od noći. Nakon nekoliko pokreta, opustila se i mirno mazila plemenitog vranca, koji se ni trenutka nije otimao.

- Izgleda da joj se sviđate. - širokog osmeha, potapša vranca. - Pomoći ću Vam da se popnete.

- Nema potrebe. To još uvek nisam zaboravila. Samo, sada baš i nisam u opremi za jahanje.

Polako se popela na mirnu kobilu, sedeći na jednoj strani, ne bi li upropastila haljinu. Čvrsto je uhvatila uzde, lagano je gurnula nogom. Kada vranac poče galopirati, prepuštala se mašti u kojoj je želela da oseti ono što oseća Sima dok jaše. On je šetao za njom, gledajući je kako se srećno smeši. Bio je ponosan što je predvideo da će je jahanje ispuniti srećom.

- Vidim da znate da jašete. A ja sam se taman ponadao da ću Vam biti učitelj. - uhvati uzde, da bi zaustavio kobilu.

- Da, naučio me je moj deda. Zapravo, pradeda. On isto voli konje.

- Zaista? Nikada nisam ni sreo čoveka koji ih ne voli. A pradeda Vam je još živ, ako smem da pitam?

- Da, jeste.

- Gospodin Milan, ako se ne lažem.

- Tako je. Odakle znate mog pradedu, gospodine Ristiću?

- Svi znaju Vašeg pradedu, gospođice Bogdanović. Nego, ako biste sišli sa kobile. Nezgodno mi je tako uzvišeno da Vas gledam.

Opet čudne struje prođoše Verinim telom, kad se pridrža za Siminu ruku dok je silazila sa sedla. Vezao je uzde za drveni stub ograde.

- Gospođice Bogdanović... - zastao je, kobajageći gledajući koliko je sati. - Vi mi se baš dopadate.

Vera je mislila da sanja.

- Rado bih zatražio Vašu ruku. Jedino bih Vas i želeo za suprugu. Ali, ja znam šta Vaš otac, misli o meni. Ne samo gospodin Milan, već svi Beograđani. Za njih sam ja samo alkoholičar, kako me nazivaju, ili kako kažu, tu i tamo jašem konje.

- Niste alkoholičar... - mucajući ga prekide.

- Naravno da nisam. To što ponekad svratim u Skadarliju, ne znači da sam pijandžura. Da jesam, sigurno ne bih bio prvak u trkama. Zar ne?

Klimnula je glavom.

- Eto, samo sam Vam to želeo reći. A Vi vidite šta ćete.

Hladno je spustio glavu, teškim koracima odlazeći ka kobili.

- Ne zanima Vas šta ja osećam, gospodine Ristiću? - puklim glasom mu dobaci.

Uspravio se i zastao.

- Verovatno ništa. Vi ste očeva mezimica i on Vas sigurno ne bi pustio da lutate sa ovakvim vucibatinom kakav sam ja.

Energično potrča ka njemu te ga snažno uhvati ispod lakta.

- Ko kaže da moj otac mora išta da zna? - sigurno reče, gledajući pravo u Simine crne oči.

Kao da su se bombardovali pogledima, sve dok Sima svoj pogled nije spustio niže. Vera je bila spremna. Zagrizla je donju usnu. Uskoro se teška, muška ruka našla na njenom struku. Zažmurela je kada su vrele usne zastale na njenom belom, tankom vratu. Obesila je ruke iznad Siminih širokih ramena, kada je napokon osetila njegov dah na svojim punim, crvenim usnama. Pomalo grubo od silne strasti, delili su poljupce. U Veri se otvarao čitav univerzum, sve dok se posle dužeg vremena nije odmakla. Stidljivo je pogledala razmazan crven karmin na Siminim usnama.

- Mislim da je vreme da krenem. Sestra me čeka. - užurbano je rekla i počela da hoda.

- Stani... - uhvati je za ruku, ne razmišljajući kako se obraća. - Ovo ne može da se zaustavi ovako.

- O čemu pričate, gospodine Ristiću?

- O nama.

Neumorni zraci sunca spuštali su se pravo na Verine oči. Zaklonila ih je šakom, gledajući u Simu.

- Ko je rekao da se ovde sve završava? Mislite da više neću biti Vaša podrška sa tribina?

- Ali ja želim da budete moja podrška i van tribina.

- Razmisliću o tome, gospodine Ristiću. - laskavo je rekla. - Doviđenja.