Nemac gustih obrva izabrao je sobu kao svoju, tamo gde je nekada bila Vera. Imala je lep pogled na ulicu, udoban krevet, radni sto, prazne police i prazan ormar. Još malo se osećao miris jorgovana koje je Vera unosila u svoju sobu svakim prolećem. Više nije bilo ni jorgovana, a ni Vere. Sada je devojačka soba bila napunjena papirima, SS uniformama, knjigama, mada ukućani nisu znali čime još, jer se u tu sobu nije smelo ulaziti. Potpukovnik odmah je zatražio ključ sobe i svaki put kad bi iz nje izašao, zaključao bi je i ključ stavio u džep kvalitetne uniforme.

Jedino je noći provodio u vili. Viđali bi ga samo jutrom. Nije ih pozdravljao, niti gledao. Samo bi izašao, eventualno klimnuo glavom ako bi mu se poged susreo sa nekim. Uvek je gledao ravno ispred sebe, ni levo, ni desno. Iako ga je Kosta prezirao, zavideo je njegovom čvrstom i odlučnom stavu. Kao da uvek zna šta radi, šta želi, siguran u svaku svoju odluku. I hodao je tako, ujednačeno, samouvereno. Šake bi postavio u blago skupljene pesnice, pa brzo u ritmu nogu hodao. Nije se smejao, barem to oni nisu primetili. Nije ručavao s njima. Kao da ga nije ni bilo, pomislila je jednom Milica. Možda je Vlasta bio u pravu?

Nekadašnja Verina soba bila je na spratu, prekoputa Miličine.

Prvih dana otkako se nepozvan gost uselio, devojka nije imala košmare. Mnogo je razmišljala o trenutnoj situaciji u vili, da je zaboravila na strah. Oko deset sati uveče, ušla bi u svoju sobu i gledala kroz ključaonicu. Tada se on vraćao, uvek u isto vreme. Mirno bi stao ispred vrata, ne sluteći da ga neko prekoputa posmatra, otključao ih iz prve, ušao, zatvorio i opet zaključao. ,,Zašto se zaključava? Zar misli da će ga neko od nas ubiti?", pitala se devojka.

Ali, kako su dani odmicali, a Nemac postajao samo senka bez ikakve upotrebe, Miličini košmari su se vratili. Još gori i strašniji. Budila se znojeva, uplašena, sa jasnim bolom u grudima. Trudila se da ne izlazi iz sobe, tako joj je naredio otac.

- On je tu, prekoputa tebe. Nikad ne znaš šta ti može uraditi, to je Švaba. Videla si koliko je ponosan. Pazi se. Ja ti lepo kažem da se preseliš kod nas – pričao je Kosta.

Nije pristala na preseljenje. A i zašto bi? Čovek kose boje karamele kao da nije bio zainteresovan ni za šta što je vezano za njihov dom. Ovo mu je bilo kao prenoćište i ništa drugo.

Ipak se trudila da noću ne izlazi iz sobe, iako je posle svakog košmara imala potrebu za vodom. Za bilo čim, samo da napusti tu groznu prostoriju koja se punila krvlju i demonima svaki put kada bi sklopila oči. Znala je da kad bi izašla u uzak hodnik, dobila bi još veću jezu. Onda bi pretrčavala stepenice i još bučnije se vraćala u svoju sobu i naposletku jako zalupila vratima. Možda bi se čuo i njen dubok dah od nedostatka vazduha i pretrpljenog straha. Probudio bi se, znala je, ili čak i ne bi spavao. Zapitao bi se šta je to, ili šta joj je, da li je luda, ili ima neku drugu bolest, plaši li se njega? Svakako bi znao da nešto nije u redu. A ona nije želela da se on pita bilo šta od toga. Jer nijedna njegova pretpostavka ne bi bila tačna. A njega ne bi zanimala istina. Ostala bi budala u srebrnim očima. To nije želela. Zato je trpela, kupovala sveće i čitala iznova i iznova knjige. Zaspala bi tek nešto pred zoru. Probudila bi se pre njih. Ali on je nekada ustajao i pre nje. Čula bi glasno odzavanjanje kožnih čizama niz stepenice. Brzo bi otrčala do prozora i gledala kako potpukovnik gustih obrva i spretnog, vojničkog hoda u maslinastoj uniformi nestaje u daljini automobila. Uvek ga je neko čekao, nekada i više njih.

Komšije su izbegavale vilu. Neki su zabrinuto gledali u Kostu, a drugi prezrivo. Ljudi vole da sude. Radiće to i bez razloga, ili će tražiti dlaku u jajetu. No, malo je bilo takvih. Pretežno su zaustavljali Kostu, pitali kako je i kako su njegovi. On bi zahvalno klimnuo glavom, odgovorio da je za sada sve dobro, te da Nemac ne pravi probleme, ali da svakako nije prijatno držati Švabu u kući. Nije bilo retkost da ga pitaju i za Veru. Gde je ona? Da li je dobro? Tada je samo odmahivao glavom, povlačio se, prećutao, nastavljao da hoda ukoliko je na ulici. Ceo Dorćol, a možda i šire, znao je da je srednja kćer gospodina Bogdanovića pobegla za džokeja Simu. Pukla je bruka, kako su pričale starice u prolazu. I to je već davno bilo. Dugo je prošlo otkako je poslednji put video. Jednom mu se učinilo da je bila na pijaci kad je on tuda prolazio. Ubrzao je korak. Teško je objasniti Kostadinov prezir. Daleko od toga da je mrzeo svoju lepu ćerku, ali ni blizu da se pomirio s tim što je pobegla za „vucibatinu". Nije želeo da prihvati da mu je zabola nož u leđa. Mlađi Germanov sin bio je mnogo tvrdoglaviji od starijeg. Prepričavao je to dosta puta, onih lepših vremena, za punim stolom, kako familije tako i hrane.

Pretpostavljao je gde je. Znao je gde je kuća sirote Vuke. No, nije znao kako je. Barem je načuo da je Sima partizan. Tako mu je rekao Petko. Molio se Bogu da se to ne pročuje šire. Tada bi svi zapali u nevolju. „Gde baš meni da se kćer uda za komunistu?"

Jelka je jednog jutra otišla u dom Ratkovih. Pozvala je Anđa. Sedela je i sažaljeno gledala u skučen stan, stari nameštaj, osušeno cveće u vazi i bube u vlažnom ćošku. Osetila je mučninu od tog prizora. Previše mračno. Poslednji put je dolazila pre mnogo godina, ali ne pamti da je baš ovako stanje bilo. Anđela je izgledala kao i stan. Mršava, bleda, puna bora, skroz osedele kose i tmurnih očiju. Izgledala je kao da bi je i povetarac mogao polomiti svakog časa. Gledajući u takvu siroticu, Jelki bi opet neprijatno. Ratkova jeste bila starija od nje, ali je svojom spoljašnjošću delovalo kao da joj je majka, da ne kažemo baba. I Bogdanovićku je svašta strefilo ratnih godina, počevši od Bojka, Milice, Vere... i dalje je izgledala pristojno. Tek poneka osedela dlaka koje se nije ni primećivala u zlatnoj, plavoj kosi svezanoj u maramu.

- Narcis je kasno cvetao ove godine – pokušavala je da priča Jelka, kao da nije bilo važnijih tema od ove – A i slabo. – opet joj bi neugodno, gledajući u uvenulo cveće u vazi. Da li joj se čini da je sve neuredno i prljavo, ili preuveličava?

- Da, da... – jedva čujno odgovarala je sirotica – Mislila sam da imam čaja. Nemam te ni čime ponuditi. Jedino vodom. A rekao je Vasa da će doneti čaj. Ne dolazi već par dana. Moj Vasa...

- Pa gde je, Anđo? – stegla joj je šake, pružajući joj podršku svojim plavim očima.

- Ne znam, Jelo. Odbija da mi kaže. – suze su se slile na ostarelo lice. – Ni ne marim više. Otkako je Momčilo nestao, sve mi je ravno. Moj riđi dečko... – zamišljeno je gledala u daljinu – A sećaš se kako smo kao mlade maštale da ćemo se jednog dana oroditi. Reci mi, Jelka, kako si ti prežalila mrtvorođenče onomad?

Na to pitanje Jelka je pustila Anđine hladne ruke, pa ih spustila u krilu. Zaćutala je, sklonila pogled i zamislila se. Odavno ga neko nije pomenuo. Bolna rana opet se rašila.

- Jednostavno, život ide dalje. – izustila je.

Videvši da još nije spremna na takve razgovore, a verovatno i nikada neće biti, Anđela je brzo promenila temu.

- Kako vam je sad? Kako je Milica? Je l' pričaju nešto, hoće li se uskoro oficir iseliti iz vašeg doma? Kako je Kosta?

- Dobro su svi, hvala Gospodu – uzdahnula je – Ništa ne znamo. Nemamo nikakve kontakte, sva sreća. Retko kad ga i viđamo. Mogao nam je i gori pasti. Izguraćemo i to.

Pao je mrak kada su večerali ono malo pasulja što je ostalo. Treba se i to nanova nabaviti. Milica je jela brzo, kao i inače, da bi se što brže vratila u sobu. Kosta je prepričavao Germanovo pismo. Rekao je da German želi da promeni ime, kako ga ljudi počinju mrzeti samo zbog toga. No, zato je zadavao simpatije kod folksdojčera. Nije pominjao da im je zet uistinu komunista, kako je Petkov sin još onda govorio. Stideo se te činjenice. Nije im pominjao ni to da želi da se priključi otporu, da više ne može da sedi skrštenih ruku, da pozaje dosta ljudi, da je već počeo sa radom. Što manje znaju, to bolje.

Tišina je nastala kada su se spoljna vrata otvorila. I Jelka i Kosta zagledali su se u svoja tanjire, ignorišući lupanje čizama. Samo je Milica krajičkom oka gledala u hodnik.

Elegantno je spustio šapku i jednom već golom šakom povukao kožnu rukavicu sa druge. Imao je tanke, duge prste, kao da je pijanista, pomislila je devojka. „Ko kaže da nije? Sigurno bi voleo da čuje Mocarta. Mogla bih to odsvirati. Da li zna da imamo klavir?", mislila je, pomerajući kašiku po tanjiru.

Nadala se da će pogledati. Ali nije. Srebrnooki se brzo popeo uz stepenice i otišao u svoju sobu. Devojka je razočareno nastavila da jede. I jedna te ista hrana joj se smučila, ali bilo bi razmaženo da to sada kaže. Ipak su svi bili u krizi.

- Bila sam danas kod Anđe – započela je Jelka – kaže da Vasa ne dolazi već nekoliko dana kući.

- Čuo sam. Otišao je i on u partizane – nešto tiše rekao je Kosta. Nije kao da ga je Nemac mogao razumeti, ali ipak za svaki slučaj.

- Sirota žena. Jesi je video kako je propala? Osušila se kao grana. Sve to otkako je Momčilo nestao. Mnogo ga je volela...

Milica ne pamti kada je Momčilo spomenut u ovoj kući. Brzo je ustala od stola, poželelala im laku noć, pa otišla u svoju sobu. Navukla je na sebe svilenu spavaćicu i uvukla se pod ćebe, kao što se u nju uvukla jeza. Krv joj se ledila i majčinske reči su joj se premotavale u glavi: ,,Sirota žena... Mnogo ga je volela". Dugo nije mogla da zaspi. Te večeri upalila je dve sveće. Nije se usuđivala da pogleda na prozor. Bojala se da bi tu videla onog demona koji već dugo ne napušta njenu sobu, a ni nju. Pokušavala je da čita, ali su se reči gubile. Nije bilo mesečine. Činilo joj se da je i previše mračno, da kad bi ugasila sveća pojeo bi je mrak. Kako je sve više želela da se otarasi umišljenosti, tako joj se sve više pričinjavalo. Čula je kucanje na prozoru. Počela je da se trese. Hladnoća. Mrak. Strah. Kucanje. Da li ludi? Zašto je Jelka spomenula Momčila pred njom? Da li bi danas bio tu da ga onaj put nije odbila? Da li bi onda bio tu i Bojko?

Nenamerno je sklopila kapke, iako to nije htela. San je nadolazio. Novi košmar. On je tu, kraj Dunava. Zabacuje svoju riđu kosu i drži štap za pecanje. Sunčano je. Milica gleda u drugara i već se pita da li sanja. Nekako zna da nije stvarnost. Želi da se probudi, ali ne može. Da li je to uopšte on? Oprezno mu prilazi, a na zvuk njenih koraka riđokosi se okreće. To je on. Lice mu je isto onako kako je upamtila. Ali pogled joj postaje sve mutnije. Šapnula je njegovo ime. Ponudio je da peca s njim. Sela je do njega i zagledala se u široki Dunav. Bilo je mirno, toplo vreme. Kada je vratila pogled, Momčilo je sedeo bez potkošulje. Telo mu je mršavo, rebra uočljiva na bledim grudima. Pokušala je da smakne pogled, da ne bi primetio. Upitao je da li je sve u redu, da li joj se nešto ne sviđa kod njega. Nije razumela pitanje. Ponovio je i pitao je da li joj se sviđa njegova tetovaža. Pokazao je rukom na grudi. Odjednom više nisu bile blede. Na njima je stojala crna mrlja, ali kako je duže gledala pretvarala se u srp i čekić. Glasno se nasmejao, pa procedio da nije lepo to što mu je uradila. Upitala je šta to. Nešto je zazvečelo u vodi. Skrenula je mutan pogled i pre nego što ga je vratila, Momčilo je bacio na zemlju i popeo se na nju. Bio je težak, ništa nije videla, samo je osećala kako je grubo dodiruje. Nije mogla da vrišti. Nije mogla da ga odgurne. Počeo je da je svlači. Plakala je. Zamutilo se još više. I kada se malo odvojio od nje, to više nije bio lik Momčila. Na njoj je ležao Bojko, mokar, bled, smežuran i krvav, onakav kakav je bio kad su ga mrtvog izvukli iz Dunava.

Vrištala je. Valjda je to i probudilo. Zadihano je gledala kako vetar pomera grane i one udaraju u prozor. Bila je znojava, oči su joj bile važne, zadihana, drhtava. Progutala je zastalu pljuvačku. To nije zadovoljilo žeđ. Mora da siđe. Nije pila vodu ni posle večere. Oseća se kao pustinjak. A lupanje grana je još više plaši. Napolju se sprema oluja, slutila je.

Zaboravila je na trenutno stanje. Otkrila je ćebe, pa bosa ustala. Spavaćica se lepila uz mokro telo. Polako je otključala, pa otvorila vrata. Izašla je u još mračniji hodnik. Na zidu se menjala senka grana. Bila je jeziva. Bojkov bled, krvav lik pričinjavao joj se kraj prozora. Počela je da trči niz stepenice. Buka je popunila kuću onda kad je skliznula i pala sa poslednjeg stepenika. Ustala je i zaječala od bola koji je osetila u kolenu. Zaboravila je na bol, kada joj se ponovo učinio mrtav lik brata kod kuhinje. Ni noćas neće ublažiti žeđ. Sada je pretrčala stepenice do gore. Taj proces činio joj se i previše dug. Popela se, gledajući iza sebe. Nije bilo mrtvog brata. Osetila je olakšanje, dok se nije okrenula...

Nešto belo je stajalo u mračnom hodniku i počelo da joj se približava. Vrisnula je. Pripremala se da skoči sa sprata, dok nije čula...

- Ist alles in Ordnung, Miss?

Tek tada je ugledala poznate guste obrve i hladne srebrne oči. Mrtav brat je nestao, a ostala je samo neprijatnost pred mladim potpukovnikom.

- Alles ist gut. – jedva je izustila.

Bio je u beloj potkušolji, opuštenih tregera i u maslinastim pantalonama. Verovatno nije ni spavao, pomislila je Milica. Glava joj je od sramote, bila pognuta, pa ga nije lepo zapazila. Osećala je kako joj se svilena spavaćica lepi uz oznojeno telo, a kako je njegove oči odmeravaju u mrtvoj tišini. Šta bi drugo radio kad ćuti? Prekrstila je ruke na grudima, da se makar malo sakrije. Tada se i Nemac oseti glupo.

- Ein Albtraum? – upita da bi prekinuo neprijatnost.

- Ja.

- Ich verstehe. I ja ih imam često. Mislio sam da je neko provalio kuću.

Sklonio se u stranu. Valjda da prođe. Ništa nije rekla, samo je ušla u sobu. Svakog trena briznuće u plač. Želela je da što pre ode. A on joj je naposletku poželeo laku noć.. Gute Nacht.