1934. godina

Proleće te godine činilo se lepšim nego prethodnih godina. Da li je želelo da dokaže kontrast godišnjih doba i ljudskih dešavanja ili je to bila samo slučajnost? Dvorište porodice Bogdanović šarenilo se cvećem. Najprimetnije su bile crvene ruže koje je Jelka najviše volela. Zato je i naređivala da se još više ruža posadi ove godine.

Vera je ustala u ranu zoru, jer čitave noći nije mogla oka sklopiti. Hodala je po sobi, uzbeđeno gledajući haljine. Onda naprosto sednu i dohvati se papira. Nije više mogla da drži svoja osećanja u kavezu. Mučila su je, želela je da ih se otarasi. Da ih konačno kaže, mislila je neka bude šta bude. Onda je pisala, pa cepala papir i tako cele zore. Dok najednom ne primeti cvrkut ptica, te radosno otvori prozor i kroz širok osmeh pogleda šareno dvorište. Dan je u svakom pogledu bio lep, a posebno za Veru.

Danas je Sima imao trku na koju je lično pozvao da bude njegova podrška. Kada joj je to rekao, devojka umalo nije pala od silnih osećanja. Bilo je toplo veče kada je šetala pored crkve Svetog Aleksandra Nevskog i u daljini ugledala poznat osmeh ispod crnih, tankih brkova. Nije mogla obuzeti svoje devojačko srce, kada joj je prišao. Sagnula je glavu i setila se svojih misli koje je poručila sebi nekoliko dana pre tog susreta. Obećala je da više neće misliti o Simi. Želela je da posluša očeve reči. Pokušavala je da stvori loše slike, posledice koje bi načinila sebi ukoliko bi se upustila u korak sa ovim čovekom. Bila je to velika unutrašnja borba. Razum je rekao ne, a srce se duboko protivilo toj odluci. Bolelo ju je, dok najednom nije odlučila da više ničeg neće biti i da više hipodrom neće posećivati. Sve je to tako stajalo, dok joj ovaj nije prišao. Onda sve odluke padoše u mutnu vodu i iz glave sve razumno ispari. Tako valjda funkcioniše devojačko srce.

Spustio je siv šešir, šireći usne, nagnuo se i ostavio poljubac na njenoj beloj, maloj šaci.

- O kako divno veče, a postade još divnije otkad ugledah Vas, gospođice Bogdanović. - šeretski joj se obrati, polako puštajući njenu šaku.

Nije odolela, a da ne otkrije svoje bele, zdrave zube. U njoj se stvarala apokalipsa emocija. Svake njegova reč vezla je njeno srce.

- Dobro veče, gospodine Ristiću. Slažem se, baš prijatno veče za ovo doba godine.

- Krenuli ste negde?

- Zapravo... da. Krenula sam kući, kasno je. - pogledala je na svoj ručni sat.

Namrštio je brk i gledao njeno lepo lice kroz guste, crne trepavice.

- Svaki put kad se sretnemo, Vi žurite negde.

- Možda je to zato što me uvek srećete u predvečerima. - nasmešila se, pokušavajući da umiri njegove namrštene obrve.

- I to što kažete. Eto, ja Vas pozivam da u nedelju dođete i budete moja podrška na trkama. Tada valjda nećete žuriti.

Ponovo sagnu glavu, kada joj plavi uvojci padoše na lice. - Sigurna sam da imate draže podrške od mene. - reče, pa čim shvati šta je zborila, pokaja se što je tako providno postupila.

- Što to pričate, gospođice Bogdanović? Zar se od Vas može imati draža podrška? Veoma grešite i veoma me ljutite. Pa ja u poslednje vreme od Vas ne mogu normalno da jašem. Samo se osvrćem i gledam unaokolo po tribinama ne bih li Vaše zelene oči ugledao međ' onom masom. - svojim dugim prstima, dodirnuo je njene rumene obraze i vratio nestašni uvojak kose.

Uzbuđeno je podigla pogled, te se susrela sa njegovim vatrenim, crnim očima.

- Nemojte me lagati, gospodine Ristiću.

- Sada me vređate. Eto, ako lažem, dabogda u nedelju poginuo zajedno sa vrancem.

- Zaboga! Ne prizivajte zlo! - uznemireno povika, dok joj se strah uvlačio u koske.

- Ja samo kažem. Ako ne dođete, sam ću se baciti sa konja.

- Dobro, doći ću, samo prestanite da govorite tako strašne reči.

- U redu, gospođice Bogdanović. Ne brinite, ako dođete, biraću samo najlepše reči. Do nedelje onda. Misliću na Vas.

Poljubio joj je ruku i nestao među ljudima.

I tako je svih tih dana razmišljala o tom susreto i njegovim vatrenim očima. Nikad više nije razmišljala o Simi Vukinim. Čak joj ni noću nije napuštao glavu, već bi joj se i u snovima javljao. Posle dugog razmišljanja, obukla je cvetnu, plavu haljinu, koju joj je deda Milo doneo iz Mađarske. Obukavši se, pojurila je u Miličnu sobu. Glasno je zalupila vrata i sela na njen krevet. Devojčica tek što je otvorila sanjive oči.

- Ajde, Milice, ustaj!

Zbunjeno je slušala veselu, od jutra doteranu sestru.

- Pusti me da spavam. - okrenula se na drugu stranu, povlačeći ćebe.

- Aman, ustaj kad ti kažem! Danas je važan dan.

Čim to reče, ova se okrete i nervozno je pogleda.

- Važan dan? Zašto je danas važan dan? - upita.

- Zato što danas idem na Siminu trku, na koju me je on lično pozvao.

Iznenađeno ustreli pogledom svoju sestru.

- Vera, rekla si mi da si prestala sa tim...

- I ja sam to mislila, sestrice. Ali ne znaš ti još kako je to kad se čovek zaljubi. Sve postane tako jednostavno. Ništa ti više nije važno sem te jedne osobe. Učinio bi sve za nju, preleteo nebo i preplivao okeane.

Sa gađenjem ju je slušala.

- Gluposti. Čovek kad se zaljubi samo postane glup. Eto, to je istina. Ne vidi ništa pred nosom. Ponaša se kao magarac.

- Ponašala se ja kao magarac, ili ne, ti danas ideš sa mnom.

- Ne idem. Tamo će biti i Momčilo, a ne želim da ga vidim.

- Ideš, ideš. Inače ću da kažem majci za onu vazu što si pocepala. - podlo se nasmešila, - I ovako je ceo dan tražila krivca.

- Ne mogu da verujem koliko si bezobrazna!

- Ja sam ti starija sestra i ti me moraš slušati. Ajde, spremaj se. I da, ovo što me nazivaš magrcem. Jedva čekam da se ti zaljubiš, pa da vidiš kako je to.

- Ne brini ti za mene. Neću se ja nikada zaljubiti. A, ako se i to desi, sigurno se neću ponašati kao ti.

Došlo je podne kada su sestre krenule na trke. Ovoga puta Vera nije morala da laže oca. Kad god je sa sobom vodila mlađu sestru, mogla je da se opravda da je to bila njena ideja. A i Kosta joj je verovao. On je oduvek imao poverenja u svoje ćerke.

Dan je bio sunčav i topao taman onliko koliko treba. Vera je možda izgleda lepše nego ikad pre. Plava haljina, crn šeširić i crven karmin. Milica i dalje nije volela haljine, pa je obukla neku koju ju je Jelka naterala da obuče. Koliko je Vera bila ženstvena, toliko Milica nije. Svi su cenili da je ona još mala i da je to sve normalno. Kako su hodale dorćolskim ulicama, Milica je osluškivala korake i razgovor koji je bio udaljen od njih. Glas joj se učini poznat, pa se osvrne na trenutak iza. To je bio Momčilo sa svojim ocem, pogodila je da i on ide na konjičke trke. Nervozno je nastavila i ubrzala hod.

- Šta ti je? - upitala je zbunjena sestra.

- Iza je Momčilo. Lepo sam ti rekla da i on ide na trke.

- A ti se još s njim nisi pomirila?

- Ne, niti ću.

- Ma hajde, Milice, dečaci tako stalno lupetaju gluposti. Ihh, čega sam se ja sve naslušala.

Zauzele su mesta na tribinama. Milica je kupovala semenke, dok je Vera otišla da se kladi na broj sedam. Sva rumena i srećna vratila se i sela do svoje sestre. Nestrpljivo je gledala na konje i džokeje koji su dolazili. Srce joj je ludo lupalo. Džokeji su bili nervozni. Nameštali su svoje kacige i proveravali konje. Sve dok ne ukorači Sima na svojoj vranoj kobili. Smeškom je gledao u svoje protivnike, mazeći kobilu po glavi. Za njim je išao njegov najbolji prijatelj, Petar. Bio je koju godinu mlađi od njega.

- Jesi lepo zategao sedlo? - neprestano ga je upitkivao plavokosi momak.

- Aman, Žuti, koji ti je đavo više? Sto puta ti kažem da jesam. Kakvi su te pundravci uhvatili sad...

Sima je bio siguran u sebe. Primećivao je popreke poglede ostalih džokeja što mu je još više gradilo samopouzdanje. Znao je da se svi dive njemu i njegovoj kobili. Zato ni jenog trenutka nije sumnjao u sebe. Smešak mu nije silazio sa lica.

- Jesi mi doneo onu rakiju? - upita prijatelja.

- Nisam. Ne moraš baš pred trku da piješ.

Odjednom nestade onaj smešak sa brka i pretvori se u mrgod. Taman kada je hteo da duboko opsuje svog druga, Sima ugleda devojku u plavoj cvetnoj haljini. Čak i sa ove daljine, jasno je video njeno lepo lice i vitko telo. Kao da su zraci sunca samo na nju padali. Bes u istom trenu nestade.

- Žućo, imam posao za tebe.

Ovaj odmah to shvati kao novi zadatak koji mora izvršiti. Već je predviđao da će mu narediti da hitno donese rakiju ili možda u krajnjem slučaju šećer za kobilu, kako mu je to bio običaj pred svaku trku. Dve kocke šećera pre trke, tri kocke šećera posle trke.

- Kad počne trka, otići ćeš do one mlade dame tamo. - pokaza rukom. - I reći ćeš joj da joj je gospodin Ristić poručio da ga sačeka posle trke kod česme na ulazu. I takođe joj poruči da sam joj zahvalan što je došla. Jasno?

Opet se smešio i mazio kobilu, okrenuvši leđa tribinama. Namerno nije gledao u Veru. On je kao najveću privlačnost smatrao ravnodušnost, što je upravo sada izvodio. Istina, primetila ga je čim ju je pogledao, jer ona svoje oči s njega nije skidala. Tek onda kad su im se oči susrele, onda je sagnula glavu i rumeno se nasmejala. Milica je primetila kako najbolji džokej čoveku do sebe pokazuje rukom u njihovom pravcu, te to prenese Veri.

- Misliš da je o meni pričao? Da je na mene pokazao? - ushićeno je upitkivala sestru.

- Pa na koga bi drugo pokazivao? Poludećeš više od njega. Tata će nas obe ubiti zbog ovoga... I rekla si mu da nemaš ništa sa njim. Ne razumem zašto si se tako zalepila na njega? Ima toliko momaka na ovome svetu.

Vera nikako nije mogla da sluša Miličina jadikovanja. Za nju je sada postojao samo Sima. Trke samo što nisu počela, a ona je se sebi molila Bogu za ljubavnog krotitelja. Srce je iskakalo iz grudi.

- Je l' slušaš ti šta ti ja pričam? Juče je profesor nemačkog rekao kako brže učim od tebe. Jelka kaže da ću učiti i francuski, a možda čak i ruski. Tata se protivi da učim ruski. Kaže da Rusija više nije vredna učenja, otkako je postala Sovjetski Savez. Šta ti misliš?

- Znam, ono mu je najbolji drug. Zove se Petar. On radi na hipodromu. Počeo je da studira prava, ali ih je brzo napustio, jer nije imao prihoda.

Mlađa sestra je besno pogledala konje. Shvativši da je Vera ne sluša, nije više ništa ni pričala. Svi džokeji stali su na početnu liniju sa svojim konjima. Na trenutak je sve zaćutalo. Sima je osećao nervozu konja i džokeja. Uzdahnuo je, zauzeo početni stav i potapšao debeli vrat vranca: ,,Danas budi najbolja, ljubimaja moja", tiho joj je prošaptao. Kad komentator viknu, konji brzo krenuše u trku. Mnogi koristiše bičeve, udarajući uzengijama o konja. Ali to nije radio i najbolji među njima. On je već odavno uhvatio taktiku. Smireno je jahao svog vranca, čekajući da se ostali umore. Znao je da psiha ima glavnu ulogu u konjičkim igrama. A niko nije imao bolju komunikaciju sa konjem od njega. Za njega je Crna bila pametnija od najskupljih pasmina u Evropi. Čvrsto je držao uzde, blago podignut nad sedlom.

Plavokosi momak, krupnih, dugačkih ruku i širokih ramena, nemo je prolazio kroz masu posmatrača. Vera primeti njegov hod koji je bio sve bliži njoj. Stegnu sestrinu ruku. Ovaj svojom vitkom, ali krupnom figurom stade ispred njih, slučajno zgazivši nekog čoveka pored. Izvini mu se, pa postiđeno pogleda u devojku i devojčicu do nje. Prvo što je primetio, bile su Verine pune, crvene usne i lep, beo vrat. Na trenutak je zanemeo.

- Dobar dan, gospođice Bogdanović.

Samouvereno mu se nasmešila i pružila ruku. Ostavio je kratak poljubac i glasno uzdahnuo.

- Sima Vam je poručio da ga sačekata posle trke. I zahvalio što ste došli.

Klimnula je glavom.

- Da li je možda rekao gde da ga sačekam?

Petar se opet zbuni, zapanjen mladalačkom lepotom. Pomislio je kako nikad lepšu ženu pre toga nije video. Osećao se glupo u starim, otrcanim pantalonama. Znao je koliko je njena porodica imućna, a koliko njegova nije. Čak kao da je osetio blagu ljubomoru prema prijatelju. Sva ta osećanja su se u brzini komešala, pod jakim uticajem novog poznanstva.

- Da. Rekao je da ga sačekata kod česme. - opet zaćuta. Primeti njen blago, besan pogled. Stojao je taman tako, da stazu i Simu nije mogla videti.

- Oh, izvinite. Preprečio sam Vam pogled. - pomerio se u stranu, pa videvši prazno mesto, seo do nje. Nešto mu nije dalo da napusti njeno prisustvo. - Oh, eno ga naš Sima. Znate, to je njegova taktika. Pusti sve ispred da se umore, pa onda brzo uzjaše svog vranca. Opasna je to kobila. Ja se brinem o njoj, koliko i Sima.

Milica je već odavno shvatila da ovde predstavlja višak. Prekrstila je ruke i gledala svuda, samo ne u trku. Posmatrala je ljude koji su se kikotali, neki pokazivali na konje, drugi navijali i bodrili svoje favorite, a čak joj se učini da vidi i neke kako dele poljupce. Na to zgađeno okrenu glavu, pa kod ogrede ugleda plavog dečaka kako veselo priča sa ocem. To je bio Momčilo. Opet se osvrnu na sestru i njoj, čudnog čoveka kraj nje, koji nije zaklapao usta.

- Allein ist besser als mit Schlechten in Verein. - ogorčeno promrmlja, znajući da to novi poznanik neće razumeti. ,,Bolje je biti sam nego u lošem društvu".

Kao što je i Petar rekao, taman pre kraja, Sima ubrza svojim vrancem i ostavi umorne džokeje iza sebe. U brzom galopu ulete u kraj i svi koji se kladiše na njega, poskakoše na noge, radujući se. Isto tako uradi i Vera, rumena od radosti, čežnje i stidljivosti za susretom koji dolazi. Petar je ustao za njom, gledajući u njen širok osmeh i bele, zdrave zube.

- Eto, rekao sam Vam da će tako uraditi.

- Da, gospodine Molnar. Ja često dolazim na trke i sama uvideh taktiku gospodina Ristića.

- A tako... onda ću Vas ispratiti do česme. Trebaće mu malo vremena, dok se presvuče, a i na kraju krajeva dok mu se uruči nagrada. Znate već kako to ide.

Klimnula je glavom. - Izvinite me na trenutak.

Prišla je Milici, koja je još uvek sedela i grickala semenke, gledajući ljude okolo.

- Sastaćemo se ovde za sat. Dogovoreno?

- Šta ja da radim za to vreme? Da sedim ovde kao panj?

- Ne znam, uhvati se za uši i igraj. Radi šta hoćeš. Hajde, vidimo se za jedan čas.

Lakim korakom pođe za novim prijateljom. Dok su oni odlazili, gurajući se kroz masu naroda, devojčica je i dalje samo sedela. Gledala je kako tribine ponovo postaju prazne. Osećala se kao jedini maslačak usred zelene trave. Razmišljala je o pecanju, koje joj toliko nedostaje. Momčilo primetivši usamljenu devojčicu, povuče oca za kaput i upita ga da li sme da ostane još malo, te obeća da će se vratiti tačno za ručak.

Stidljivo je šetao donjim stepenicama tribine. Kada se masa konačno razišla, skupio je hrabrosti i počeo se penjati ka devojčici. Ona ni jednog trenutka nije pogledala u njega. Momčilo smotano došeta i sede do nje. Ćutao je, gurnuvši ruke u plitke džepove na pantalonama.

- A ti si pa još ljuta na mene? - glasno izgovori, glumeći da je besan.

Odgovor nije dobio. Počeo je da razmišlja o sledećoj rečenici koju će reći, ali mu mozak iznenada ne dade ni jednu dobru osmišljenu rečenicu. I dalje su bili mali da bi ušli u raspravu. Nije znao kako bi to trebao da izvede, pa se samo sagnu uze kamenčić i baci ga u daljinu. Milica je posmatrala kako kamen pada na travnatu stazu. Bilo joj je drago što Momčilo sedi kraj nje. Nedostajao joj je. Bez njega sve igre koje je igrala nisu imale smisla. Inat se polako gasio.

- Čuo sam da Vanja ima sladoled u poslastičarnici. Hoćeš da nam kupim po kuglu? Zaradio sam juče neke pare na tapkanju, pa valjalo bi ih dobro potrošiti.

- Tata je rekao da ne smem da jedem sladoled kad je hladno.

- To su i meni rekli. Kao da će oni to znati. - slegnuo je ramenima. No, ipak mu bi drago što je odgovorila. Ovaj razgovor shvatili su kao prekid svađe i neprijateljskih odnosa.

Zaćutaše još neko vreme.

- Imaju li od vanile?

- Jok.

- Kako znaš?

- Jeo sam pre neki dan. Imaju samo od čokolade.

- Mhm. Jeo si sladoled bez mene?

- Pa kad više nećeš da druguješ sa mnom, ja šta ću..

- Ajde, idemo onda na sladoled od čokolade.