Upamtila je taj broj, iako se nije okrenula, već samo nastavila da hoda. Njegov smešak tankih usana ulio joj je samopouzdanje. Podsetio je na davne priče koje joj je pričao deda Milan. Na prkosnog, mladog, lepog Fridriha, kako ga je opisivao.

„Ne znam, kojim bi vam rečima opisao tog mladića", pričao je Bojku i njoj, „Da vas ne lažem, mi Švabe nikad nismo smatrali lepim ljudima. Posebno ne njihove žene. Onako plavušnjavi, bledi, ki ka da su iz groba ustali. Nekako, ništa posebno nisu. Ali on je zaista, ruku na srce, bio lep mladić. Mnoge su se curice okretale za njim, i naše, i švapske i madžarske. Imao je to nešto. Kosa mu nije bila plava, ni nju ne znam kako da opišem. Nit svetla, nit tamna. Nit crna, nit smeđa, nit plava. Žućaksta, ma kako da reknem, kao karamela, što vam je deda ondak kupio. Leti bi znala da posvetli od sunca, doduše, ali više mi je ovako ostala u sećanju. Imao je plave oči, ali i one su bile neobične. Ma sve na njemu je bilo drukčije, nekako posebno. U licu nije bio bledunjav ka ostale Švabe. Daleko od toga da je bio crn, beo, znao je ponekad da se zacrveni u obrazima. A izgledao je kao da uvek usta drži stisnuta. I nikad nismo znali da l' mu je to tako prirodno, ili to radi tek tako, iz dosade. E, ja sam bio viši od njega, to pamtim, i krupniji ovako. Fridrih je bio jak, imao čvrst stas i ujednačen hod, kao oficir, iako je bio sitniji. Ne sitan ko žena, ali ja to ovako pričam, u odnosu na mene. Te ko ga nije upoznao, za njega je uvek mislio da je uobraženko. A nije bio, Boga mi. Drugovao je više sa nama Srbima, nego sa njegovim Švabama. I sve je nekako više na nas sličio, nego na njih. Znate, oni su vam u moje vreme bili gospoda. Fridrih je bio skroman. Te, sad se setih, kako to da zaboravim! E, a što je obrve im'o, to je tek čudno. Nit su sastavljene, nit su rastavljene. A iste one boje ko kosa što mu je. Onako, ne preširoke, ali duge i guste. Uvek su upadale u oči. Volela ga žene zbog toga!"

Da li je sad deda sa Firdrihom, pitala se. Otkako zna za sebe, zna i za tog podunavskog Švabu, čiji je otac ostavio imanje njenom pradedi. Uvek je bio kraj nje, iako ga nikad nije upoznala. Fridrih, lep i zgodan mladić. U detinjstvu drug iz mašte, a kasnije i prva simpatija. Uživala je slušajući priče o njemu. Ali kako ih je deda Milo napustio i priče o Fridrihu se nestale. Plakala je kada je prepričavao tragičnu smrt Štajnera i surovu Mostangu. Te kao da ju je ista sudbina dočekala one 1939. godine. Da kao njen pradeda pati za voljenim što se udavio u surovoj reci. Odavno nijednu priču o njemu nije čula. Sve ređe su joj se njegove slike javljale u glavi. Dunav je sa sobom odneo Bojka i platonsku ljubav prema Nemcu iz dedinih priča. Skoro da je i zaboravila kako ga je to beše zamišljala. Sve dok se slika Fridriha nije pojavila na kućnom pragu u SS uniformi. Ali to nije Fridrih. On samo izgleda kao on. To je Joahim Vinter, nacističku potpukovnik, neprijatelj i okupator kako kuće Bogdanović, tako i Jugoslavije.

Zabolela je glava od silnog razmišljanja. Šta se to događa sa njenim osećanjima? Vrtoglavica. Brzo se sručila na baštensku stolicu, držeći u rukama knjigu. Onu knjigu koju je on dodirnuo zajedno sa njenim prstima. Ludost, zvocala je samoj sebi. Odhnula je, pa izdahnula i tako nanova. Ali bujica „ludorija" nije prestajala. Ubeđivala je sebe rečima: nacista, ubica, okupator, neprijatelj. Nacista? Jeste. Ubica? Nisam to videla, nemam dokaza. Okupator? On nije učestvovao u akciji 1941. godine. Neprijatelj? Ali ništa loše ne radi. Kako je onda neprijatelj? I onda je nanova iste reči ponavljala, pa ih opravdala i ukrug. Ma to je zbog Fridriha, nadala se. I zbog onog sa knjigom. Proći će.

- Milice! – glasno vikanje proširilo se baštom.

Podigla je glavu, još uvek ošamućena od vrtoglavice. Sunce je opeklo. Kosta se približava. Izgleda ljuto. Strog izraz lice ne menja se ni kad se približi i sedne do nje.

- Video sam te malo pre – gorko reče.

Milica zbunjeno gleda u oca. Sluti o čemu je reč. Slike Verine zabranjene ljubavi menjaju joj se u glavi.

- Razgovarala si sa nacistom na ulici.

- Sa Joahimom – sasvim slučajno reče na glas.

- Zoveš ga po imenu? – stogo se nagnu ka njoj.

- Ne, tata, samo kažem. Mislim, ako nisi video da je to on.. ne bih... – zamuckivala je.

- Video sam dobro ko je to. Rekli smo ti da ni sa jednim neprijateljem ne razgovaraš!

- Ali nisam ja ništa. On me je zaustavio.

- Zašto? Nešto mu ne paše u našoj kući?

- Ne, tata. Video je da sam kupila knjigu, pa je želeo da vidi koju knjigu sam kupila.

- Proverava da li si kupila Karla Marksa?

- Ne, tata. Sve je u redu, nemaš razloga za brigu.

- Izbegavaj ga – mirno reče Kosta i ustade od stola. Glava kuće kao da je osetila ćerkinu uznemirenost. A ko se ne bi plašio lepog Švabe u kući? Još oficir. Oni su oduvek bili najopasniji. Lako kradu ženska, mlada srca.

Niko nije znao za Kostine akcije. Niko nije znao za Kostin otpor. Tako je bolje, mislio je. Što manje znaju, to su manje u opasnosti. Nemac u kući predstavljao je glavni problem. Da mu vrata nisu stalno zaključana, možda bi i poslužio. Ovako nikakva valjda, a veća šteta.

Jelka je ostale dane provela tugujući za ćerkama. Za jednu je znala da je dobro, tamo daleko u Švajcarskoj. No, ova što joj je toliko blizu, bila je dalja od nje. A i Veru je briga morila. Kada joj je verenik preneo majčine reči, u početku ih je samo oholo shvatila. Zamahnula je rukom i prkosno rekla kako je njene reči ne zanimaju. Ali lagala je sebe. Kao što i Kosta laže sebe. Rat je. Nadaju se da će se sve srediti kada se on okonča.

Sledećih dana, Milica se nadala pogledu srebrnih očiju. Pogleda nije bilo. I kada bi kožne čizme odzvanjale kućom, Joahim nijednom ne bi spustio pogled na mladu devojku. Ali, nije to kao ono pre, zaključila je Milica. Nije zbog arogantnosti, više izgleda kao da ga neka muka mori. Počeo je da bledi, pa možda i smršao neko kilo. Oko očiju strčale su bore. Nešto se dogodilo. Kao da je noću i zvukove iz njegove sobe čula. Slične zvukove onim njenima koje je pravila u toku košmara. A otkako na njega misli, košmara je sve manje.

***

Dečak Marko iz ulice brzo je odrastao. I dalje ne toliko odrastao da bi pošao u partizane, u koje je hteo da ode. Možda je to bilo zbog njegove sitne građe i providno-bele kose. Milica ga je pamtila po vraćanju iz škole. Uvek bi ga zatekla kako sa ostalom dečurlijom iz ulice igra fudbal krpenom loptom. I uvek su ga zadirkivali kada bi ona prošla. Mališan je bio zaljubljen u nju. Više nije tako mali, a nije ni toliko veliki. Ili je jednostavno ostao nizak. Kosta ni ne može da razazna koliko mu je godina. No, zato zna koliko je njegovom ocu, starom Jevremu, kujundžiji.

- Ojoj, Marko! – vikao bi kad bi prolazio – De ti stari?

- Eno ga u radnji, čika Kosta!

Retko ga je ko oslovljavao tim „čika". Nekako, svi mu uz prezime dodavaše gospodin. Ali mali Marko je imao tu velečinastvenu privelegiju kod Koste. Ipak Kosta nije imao sina, pa je ovog malog tako voleo kao svoga.

Prošao bi šakom kroz bele vlasi kose, prodrmao ga za ramena i ušao u radnju.

- Porastao si! Uskoro pa momčić! – uvek bi mu dobacio, išavši ka Jevremu. I Jevrem je nekako uvek brisao ruke o krpu kad ovaj naiđe. Rukovali bi se, nabacili neku šalu, popili po čašu ljute, pa bi otac rekao sinu da ide da se igra. No, kao što rekoh, ovaj više nije bio tako mali. Zanimalo ga je o čemu to njegov otac i dobri čika Kosta razgovaraju. Želi da se osveti nacistima. Ipak su mu oteli brat.

- Jesi li saznao išta? – upitao je Jevrem, jedva otvarajući umorne oči.

- Jok – nevoljno odgovori – ali mogu da nagađam...

- Šta ti misliš?

- Pa u nekom logoru, gde bi ga druge odveli.

- Onom kod nas?

- Ne znam. Čuo sam da teže okrivljene šalju čak kod Pavelića u njihove logore.

Mladi Miroslav, Markov stariji brat, pridružio se partizanima. Bio je kod kuće i sve se činilo da u kući vlada normala. Sve dok jedne noći na vratima nisu pokucale puške. Nemački žandari, zajedno sa nekim Srbima koji su im se pridružili, upali su u kuću i odveli Miroslava. Jevrem je bespomoćno pokušao da odbrani sina. Bio je star. Zamalo ga nisu ubili. Nije znao da mu je sin Miroslav umešan u ubistvo jednog nemačkog i ustaškog novinara. A i da je znao, nikakve valjde ne bi imao.

- A Jukša?

- Pitao sam. Kaže da ne zna.

Zna Kosta šta je sa Miroslavom. Ali kako da to kaže onom ko ga je začeo? Streljali su ga odmah sutradan otkako su ga oteli. I to u centru grada sa još desetericom, uz natpis „URAZUMI SE SPRSKI NARODE".

Marko bi dosadno da viri na vratima. Dokle će više da viri? Odrastao je. Zašto da otac krije od njega nešto što se sakriti ne može? Uleteo je u radnju i besno nakrivio usta.

- Ubili su ga! – viknuo je.

Otac ga ošamari.

- Ćuti, da te Bog ne čuje sa takvim glupostima! – viknu na sina.

- Rekli su mi, prepoznao ga je mog drug. Kad su streljali onog dana on je bio na zidu.

Kosta se tog dana žalosno vratio kući. Nije večerao. Odmah je otišao u postelju, uzimajući sa police prvu knjigu koja mu padne pod ruku. Bibliju. Kako je stariji sve više počinje da veruju u svemoć Božiju. Mladost je prošla kako je prošla. Tada se živi brzo i malo se razmišlja o tako bitnim stvarima. A Jelka ga stalno upozorava kako njihova porodica treba što više da se moli Gospodu. Uvek ga podseti na deda Milana i onaj greh kakav je on načinio. Suprug bi je tad ućutkao. Nije želeo da takve reči čuje njegova kćer koja mu je u poslednje vreme sve čudnija. Noću se više ne čuju njeno preživljavanje košmara. Dobro je to, zaključili su. Odrasla je, valjda će preboleti i tu zlu sudbinu koja je snašla. Pa kad prođe rat, ako Bog da, da se dobro i uda.

Al' nije ona kao ostale njene sestre, znao je to Kosta. Ne seća se da je Milica ikada imale, eto tu neku simpatiju, makar i kao mala. Zapravo, imala je platonsku ljubav sa likovima iz knjiga i Fridrihom. To se ne računa. Dobro, ima vremena, opravdao je.

Opet mu na misli pade siroti Miroslav. Eto, to je mogla biti prilika za njegovu najmlađu kćer. Visok, stasit, plavušnjav, onakav po njenom ukusu. Možda malo stariji, ali zato sposoban i harizmatičan. Pamti ga još kao dete. Najbolje je igrao fudbal u ulici, kasnije je podučavao i svog mlađeg brata. I ta duša ode sa ostalim dušama. Nemci još jednom mladom čoveku uskratiše život.

Okrenu se na drugu stranu kreveta.

Mesec sija nad kućama u daljini.

„Je l' vidiš ti ovo stradanje, mesečino?"

I gde je sad Miroslav? Je li to zločin što je ubio nacistu? Kako je beše ono Njegoš pričao... Ubistvo je opravdano ako je za dobrobit drugih. A on je ubio onog Milera, što ga zvaše „Puška", jer je iz ruku nije ispuštao, iako je bio novinar. Srljao bi njome na svakog ko ulicom pređe, ne gledajući da li je starac, žene ili dete. Neki su pričali da je folksdojčer, drugi da je došao iz Nemačke, treći da je ruski špijun, ili ustaša. Ovo treće nije imalo veze s vezom. Kosta ne zna ni gde je to čuo. Samo zna da mu je njegova smrt donela olakšanje. Sve se nekako plašio za Veru... taj je ubica stalno čučeo u njihovom sokaku. Nedostaje mu plava, lepa kćer. Sve misli, kad prođe rat, pa ću joj oprostiti. Nije sad vreme za to. Prihvatiće i onog vucibatinu. Čuva je valjda...

Ma boli ga duša za kćerima. I za Radmilom i za Verom. Kome da se požali...

I za Aleksom, što ne zna ni da l' je živ, nit mrtav. I za Bojkom, što ga Dunav odnese onako rano. I za bratom što za svima njima pati. I za ocem što mora da služi Mađarima. I za Momčilom što ga nigde nema. Iako se sa njegovim ocem i ne slaže baš. Prošlost se ne briše lako.

No, nijedna smrt ga ne pogodi kao Bojkova i Miroslavljeva. Deca su to...

Jevrem će to teško preživeti. A onaj mali Marko očas može skrenuti s puta. Mora to preuzeti u svoje ruke.

I suza se niz lice skotrlja. Ponovo se okrenu, odloži bibliju i zaspa snom bez snova.