1943. godina

April je bio drugačiji od prethodnih godina. Iako je zima bila jaka, hladna i depresivna, proleće se neprimetno provuklo u Beograd. Srušene zgrade već su ostale u senci i iz belog grada nazirao se život, koliko toliko. Ljudi nije bilo kao pre. Prestonica se ispraznila. Mnogi su otišli u sela, bilo gde, samo daleko od prestonice u koju se često dolazili okupatori. Nije bilo teško sa ovim mlađima. Problem je bio u starijim vojnicima, zapravo oficirima, koji su dobro pamtili Veliki rat i pobedu malog, slovenskog, junačkog naroda na jugu. Gorak poraz teško napušta grlo. Zato su se silili nad nemoćnim stanovništvom, najčešće ženama i decom.

Otpor je jačao. Sve češće izbijali su problemi, pucnjave, odmazde, spaljena sela, ne znajući se čije je vojske to tačno delo. Sve je ličilo na cirkus, samo što se ne bi smejali tokom gledanja, već gorko plakali.

U lepom Dorćolu, kome su se i Nemci divili, taj cirkus i nije bio toliko vidljiv. Vila Bogdanović ostala je netaknuta. Bombardovanje joj nije načinilo štete. Prolaznici bi je ljubomorno, ali u isti mah i diveći se gledali. Stojala je kao izlog u oštećenim zgradama. Ostale još lepše vile već su naseljene visokim nemačkim oficirima. Od toga je Kosta strahovao. A tog dana došao je red i na njegov dom.

U kuću je ukoračio Vlastimir Kotrnović, zvani Vlasta. Bio je to stari profesor matematike u penziji, velikog stomaka, osedele kose i sveže obrijanih debelih obraza i podbradka. U rukama je nosio flašu rakije, koju je stalno gurao uza svoj dugi, crni kaput. Skinuo je šešir i širokim osmehom pozdravio Jelku.

- Pomoz Bog, Jelka! – imao je naviku da nikome ne persira. Sebe je oduvek smatrao uzvišenim. Kako je pričao, retki su koji znaju matematiku, a još ređi koji rade u Gimnaziji kao profesori te nauke. Školovanje je završio u Berlinu, davno, još pre Velikog rata. Od tada voli germanski narod i umišlja kako je on potomak istog. – Je l' ti čovek kod kuće? – odugovlačio je svojim vojvođanskim naglaskom.

- Dobar dan, gospodine Kotrnoviću. Kosta je izašao iz kuće pre desetak minuta. Brzo će se vratiti. Kojim dobrom nas danas posećujete? – grčevito upita. – Izvolite u trpezariju. – pokaza tankom, dugom rukom ka vratima.

Starac se veselo smešio, ulazeći u sobu punu slikama u krasnim ramovima. Sve ih je zahvatio jednim pogledom, pa teško spustio na stolicu.

- Odmah na vratima me pitaš zašta sam došao. Zabranjeno li je da dolazim u vašu vilu kad nije nekim poslom? – kroz šalu, ali i ironično beknu očima na gospođu.

- Nije, ali smo navikli da dolazite samo poslom.

- Lepa vam je baš ova trpezarija. Svideće se njemu ovo. – pričao je za sebe, tiho u bradu.

- Kome? – zbunjeno ga prekide. – Kome će se svideti ova trpezarija?

- Hoće li Kostadin skoro? Nemam ceo dan. Došao sam da mu nešto brzinski prenesem. Važna informacija. – izvadio je sat iz džepa. – Pošaljite nekog po njega.

- Brzo će, rekla sam vam. Hoćete nešto da popijete? Kafe nemamo, ali imamo malo čaja od nane.

- Kako nemate kafe? Vi ste bogata porodica. Zar je i vas uhvatila ratna kriza? – podsešljivo je upitao.

Čim su neprijatelji stigli u grad, stari profesor postao je saradnik okupatora. Obaveštavao ih je i upoznavao sa prestonicom.

- Neka, nisam nešto željan čaja. Može jedna čaša vode i gle, ja zaboravio ovo da vam dam – pružio je flašu rakije – domaća! I to šljivovica. Imam ih za izvoz, stalno mi ih daje jedan prijatelj iz Šumadije. Sunite nam po jednu čašicu.

- Zahvaljujem. Sipaću vama, a ja ne pijem.

- Ne pijete?! O Bogooo, gospoja! Ti kao da nisi iz Srbije. A i da znaš da ne ličiš na ove naše. Imaš plavu kosu i plave oči, kao prava arijevka!

Kostadinov težak korak odzvanjao je kućom. U pravi čas, pomislila je pobesnela Jelka. Visoka figura zaklonila je zid i namršteno pogledala u debelog, nasmejanog čoveka. Slutio je zašta je ovde, stari saradnik okupatora. Nikad ga nije podnosio, a posebno ne od '41.

- Dobar dan, Vlasto! – glasno viknu, a ovaj ustade pružeći šaku da se rukuje.

- Dobar dan, Kostadine. Evo doneo sam ti rakije malo, uvek dobro dođe!

- Pusti sad rakiju – spustio se na stolicu prekoputa starca – Nego pričaj zašta si došao.

- A i ti kao tvoja žena. Samo zašta sam došao vas zanima. Ni da pitate kako sam, ni ništa. Otkako je Milan zaleg'o u zemlju, niste vi kao što ste pre bili. Takav čovek kao što je on bio se samo jednom rađa.

- Pusti sad Milana, nek mirno počiva. Jelka, suni nam po rakiju, osećam da je neko zlo u pitanju.

Ostarela gospođa, brzinski je donela dve čašice i napunila ih rakijom koju je doneo Vlastimir.

- Ti misliš da je ovo loša vest. A nije uopšte! Ja sam se trudio da tebe, tvoju porodicu i tvoj dom, velike sile stave na što manju muku. Ne bih ja to radio, da nije bilo Milana. Zadužio me taj veliki gospodin.

- Pričaj više, Vlasto, ko Boga te molim! – žustro je popio rakiju iz čašice, pa opet dosipao.

- Vaša vila je izabrana na kratko ustupanje nemačkom pukovniku.

Kosta uze flašu i nali je sebi u grlo, pa se uhvati za glavu, mršteći lice. Poče da psuje sve što mu je na pamet palo, počevši od Vlaste.

- Polako, Kostadine! Da ti završim priču!

- Ma šta da završavaš! Završio sam ja svoj život kad mi se taj švapski krvnik useli u kuću! Jebem ti dan kad sam se uselio ovde. Lepo sam trebao sve pod ruku, pa na Frušku goru!

- Nije tamo pod Mađarima i ustašama ugodno. Smiri se, ako Boga znaš!

- Rekao si mi da se ovde neće doseliti nijedan Švaba!

- Ni neće. Ovaj će privremeno biti tu. Vojnik! Neće vas on dirati. Vraća se sa istočnog fronta. Dolazi na kratko da osmotri diviziju Princ Eugen, kako sam čuo. Brzo će on opet u rat, kad ti ja kažem. Pa ne bih te lagao! Aj mora da krenem. – ustao je sa stolice, nagnuvši rakijicu u usta.

Jelka nepomično stoji i gleda u debelog starca kako se gega ka izlaznim vratima. Niko ga nije ispratio, sam je otišao. Surpužnici su ostali u trpezariji. Kosta je popio još nekoliko čašica rakije, da se smiri, a Jelka je i dalje samo stajala i gledala u jednu tačku. Sve dok se Milica nije spustila sa sprata. Zbunila se ugledavši prebledele roditelje. U ovo vreme su obično ručali.

- Šta se dogodilo? Majko, oče? Nije se valjda nešto dogodilo Veri?! Ili Radmili? Recite nešto! – vikala je.

Jelka ju je osmotrila hladnim, sivim očima.

- Uskoro ćemo imati još jednog člana u kući.

Devojka se još više zbunila.

- Vera je trudna?

- Švaba je izabrao našu kuću kao odmaralište – gorko je rekao Kosta.

Milica te noći nije oka sklopila. Kako zbog košmara i straha koji je nije napuštao, tako i zbog razmišljanja. Razmišljala je o pukovniku koji će možda već sutra doći u njihov dom. Zanimalo je kako izgleda, koliko ima godina, kako se zove, odakle je...

Da li je nalik likovima iz Geteovih dela? Da li je nalik pričama o Nemcima koje je pričao njen deda Milan? Da li podseća na Fridriha, ili Guntera? Da li je mlad ili star?

Kosta je rekao da je verovatno mator, ili kako kaže stariji, čim je dostigao čin pukovnika.

Setivši se toga, prestala je da razmišlja o Nemcu. ,,Ko zna, možda uopšte niko ni ne dođe. Vlasta je stari prevarant. I bolje je da ne dođe. Ko zna kakvo zlo nam može načiniti. Samo su Švabe iz dedinih priča bile dobre. Ja nikada nisam upoznala dobrog Švabu. Previše maštam, a više nisam dete, zato je to opasno."

Sledećih dana ništa naročito se nije dešavalo. Iščekivali su, ali niko nije dolazio. Sve više su se nadali da je Vlasta preneo pogrešne informacije. Kosta je nastavio da iznenada napušta kuću i u nju se vraća u neodređeno vreme. Ni Jelka, ni Milica ga nisu pitale kuda je išao. Donosio bi namirnice, rekao po koju novost, pa se zadubio u čitanje novina. Nekad bi sa sobom doveo nekog čoveka koji je za Milicu bio nepoznat. Ostao bi u njihovom domu sve do policijskog časa, nekad bi i to prekoračio.

Trešnja u dvorištu Bogdanović počela je da cveta. Grane su se zabelele cvetnim pupoljcima. Virio bi po koji mali, zeleni list. Prizor lep za gledanje i zaborav da rat traje. Za zaborav, bar na trenutak, da se Bojko udavio. Za zaborav da je Vera pobegla. Za zaborav da je deda Milan umro. Za zaborav da Aleksa ratuje. Za zaborav da se German i Zavida bore sa Mađarima. Za zaborav da je Radmila sa Milošem otišla u Švajcarsku. Za zaborav svih tajni koje porodica Bogdanović nosi. Ali samo na trenutak.

***

Nedelja 25. april. Vaskrs. Rano ujutru, Milica i Jelka otišle su na službu. Upalile su sveće za žive i mrtve. Milica je upalila po koju više sveću... a Momčilu nije znala gde da zapali. Gore ili dole? Zapalila je dole.

Najveći hrišćanski praznik. Dan kada je Gospod Isus Hrist vaskrsao i dokazao moć vere. Ko veruje, može i planinu da pomeri. Ali verovati, nije lako. To se uči godinama. Tako je pričao jedan sveštenik. Svi u gradu ofarbali su onoliko jaja koliko su imali. Najviše u lukovini, pošto je bilo najjeftnije, a i luk je pretežno svako imao.

Vezanih marama i lepih haljine, jer u crkvu uvek treba ići kulturno i čisto, vraćale su se ćerka i majka. Sunce je prijatno grejalo svojim jutarnjim zracima. Devojka se radovalo trpezi koja će ovog dana biti veća nego inače.

Vrativši se u dom, Milica i Kosta su se kucnuli jajima i nasmejali pošto je Kostino bilo jače. U podne počeli su da ručavaju. Kandilo je bilo upaljeno pokraj ikone Svetog Nikole. Sto nije pun kao nekada. Oseća se praznoća. Ali svi troje to vešto skrivaju. Jana Ilova nije pristala da sedne sa domaćinima. Kaže da tako nije navikla i da navike ne želi da menja u ovim ludim, surovim godinama.

- I nama ljudima nikad ne valja. Ne može se čoveku ugoditi – pričao je Kosta, uživajući u svežoj sarmi – Uvek se žalimo. A pogledaj, imamo i krov nad glavom, i hranu, i zdravi smo.

Jelka se složila sa suprugom.

- Jeste to tako, tata. Ali čovek ima u svojoj prirodi da želi više. Recimo Hitler. Stvorio je jaku državu, pripojio Austriju i opet mu nije dosta. Osvojio je Poljsku, skoro celu Evropu, ali opet juri na hladnu Rusiju.

- Eh, Hitler. Neće on uspeti u tom ratu. Sovjetski Savez je veliki. Nisu Nemci navikli na one zime. Nisu oni Srbi, pa da hodaju kroz albanske planine! Dodaj mi to vino.

Milica je pružila ocu bocu, crnog vina, koje je on napravio od svog vinograda na Fruškoj gori. Sipao je prvo sebi, Jelki, pa Milici.

- Red bi bio kćeri da probaš ovo božansko piće. Rakija je srpski identitet, a vino identitet raja.

Taman kad su progutali prvi gutljaj jakog vina, buka se proširila kućom. Neko je zakucao na vrata. Devojka se odmakla od stola i rekla da će ona otvoriti vrata. Možda su komšije, pomislio je Kosta.

Milica je polako otključala bravu i otvorila je.

Ipak nije bio star, kako su slutili. Prvo što je primetila na njemu, bile su njegove guste, duge obrve. Onda oči koje nisu bile ni boje neba, ni boje mora. Plave ili sive, nije mogla da razazna. Nešto kao metal, pomislila je, kao srebro. Kosa boja karamele, podšišana i zalizana u klasičan nemački stil; boje karamele sa zlatnim odsjajem na aprilskom, popodnevnom suncu. Izduženo lice, sa rupicom na bradi i upadljivom jagodičnim kostima. Sveže obrijano lice. Malo se zacrveneo u obrazima, ili joj se čini. Znoj je klizeo sa čela. Vruće je. I njoj postade vruće. Usne su mu duge i tanke. Više je od nje skoro za glavu, ali zasigurno niži od Koste. Ima maslinastu uniformu, a sa desne krage SS oznaku, a između kragni okačen viteški krst. Još jedan viteški krst okačen je ispod levog džepa na grudima, blizu srca, pomislila je. Kožni, debeli kaiš oko struka odavao je njegovu vitku liniju. U ruci je držao kapu sa kosturskom glavom i orlom. Prešao je tankim prstima kroz oznojenu kosu boje karamele. Stagao je usne, začuđeno gledajući u devojku koja već nekoliko sekundi nepomično samo gleda u njega. Nije loša, pomislio je. Ovako sam zamišljana Fridriha, pomislila je.

- Guten Tag – učtivo je rekao svojim grubim glasom - Hast du einen Mann im Haus?

U glavi joj se mutilo. Uplašila se, iznenadila. Videla je njegove guste obrve i kad trepne. Nemac, pomislila je. Nacista. Jezik se vezao, kao da je sav nemački jezik koji je znala do tada ispario.

- Wie heißen Sie? – nespretno je upitala, ni sama ne znajući zašto. Želela je da zna njegovo ime. Fridrih? Tako liči na njega...

Učinilo joj se da se mršti gustim obrvama i srebrnim očima. Usne je stegao, izgledalo je kao da ih grize. Još više se ucrveneo. Šta ova devojka želi od mene?

- Standartenführer Joachim Winter. Kannst du einen Mann anrufen? Vater? Ehefrau?

- Ja, Vater natürlich... – sramotno je okrenula glavu i ušetala u kuću brzim koracima.

- Tata, mislim da je stigao nemački pukovnik...