1942. godina

Trpeza u vili Bogdanović postajala je sve manja. Glava kuće insistirala je na tome. Slutio je da dolaze teški dani. Treba se štedeti što se više može. Noću nijedno svetlo ne bi gorelo. Jedino mu je najmlađa kćer palila sveću kako bi ponekad čitala u tim kasnim satima, kad nije mogla da zaspi. Plašio je mrak od onda kada se sve sručilo na nju. Videla je beskonačnu provaliju u tami, koja je gušila jezom.

Sedeli su za stolom. Sa jedne strane Kosta i Jelka, a sa druge Vera i Milica. Već dosta osedeli srednjovečni čovek, zvao je i Janu da im se pridruži. Ali stara služavka je navikla da jede u kuhinji i to joj je predstavljao ritual, pa je vešto odbijala.

- Pre par dana rekao je da će svako ko skriva Jevreje ili čuva njihove stvari imati smrtnu kaznu. – govorio je Kosta, zamišljeno gledajući u tanjir.

Dvorište se belilo kroz prozor. Sneg je napadao noćas. Čini se da će potpopiti Jugoslaviju svojom hladnoćom. Narod je osim od zime, drhtao i od straha. Posebno kada su morali da izlaze iz domova. Držali bi se jedne strane ulice, pognute glave. Nije preporučljivo da se gleda sa nacionalsocijalistima. Posebno ne sa onima u crnim, kožnim, dugim mantilima. Teško je kad vam upadnu u voćnjak i zauzmu sve šljive.

- Jesi li posetio Radu? – zabrinuto upita Jelka. Postala je još mršavija. Nove bore doselile su se na njenom licu.

- Jesam. Dobro je. Svi su dobro... – ozbiljno udahne – Otići će.

- Molim?

- Idu u Švajcarsku. Miloš tamo ima prijatelja. Ne kukaj, ženo. Tamo će biti najbezbedniji. Švajcarska je neutralna zemlja u ovom ratu.

- To se kad tad može promeniti, Kostadine! Kako će stići do Švajcarske? Svuda se rasejava smrt. To je opasno! Šta ću ja ako mi se nešto dogodi sa prvenčetom? – prsnula je u plač.

- Dosta! – viknu. – Život se mora živeti, pa makar i u ovakvim okolnostima. – najedanput se okrete ka Veri – A i tebi je vreme, kćeri.

Plavokosa lepotica bila je česta mašta nemačkih mladih vojnika. Valjda ih je vraćala u domovinu. Zbunjeno je gledala u oca. Srce je sve brže lupalo iz straha i iščekivanja šta će reći.

- Vreme ti je da se skrasiš uz nekog.

Pljuvačka joj zasteda u grlu. Teško je disala, a drhtave ruke spustila je u krilo.

- Gospodin Mihajlo će sutra doći.

- Mihajlo? – grozničavo upita.

- Da, Mihajlo, Petkovićev sin. Nigde ne žurimo. Ja znam koliko tebe poštuje gospodin Mihajlo. Zato sam ga pozvao na ručak sutra. Doći će zajedno sa ocem. On je fin mladić, lepih manira i dobrih pogleda na budućnost. A i znaš ga otkako ste mali. Sećaš se kad si ga čupala za kosu? On mi to stalno prepričava. Kad bi samo čula s kakvim uvažavanjem priča o tebi. A dobro, čućeš sutra, ako Bog da.

- Tata, ja mislim da ovo nije vreme kada se treba misliti o udaji.

- Grešiš, kćeri. Ti znaš koliko te tvoj stari voli. Neću dozvoliti da zbog ovog ostaneš bez porodice. Kao što rekoh malo pre, život ide. Reka teče i kroz planinu. A ti si već dostigla neke godine. Nemoj da brineš, Vera. Sve će biti u redu, on je dobar momak. Upoznaćeš ga...

- Ne! – glasno je prekinula svog oca. Milica i Jelka se zaprepastiše na ton kojim se obraća Kosti. – Tata, ja ne želim da se udam sa sina Dragoljuba Petkovića!

- Vera, pripazi kako se obraćaš ocu. – strogo je upozorio – Ja sam tebi dao i previše vremena. Ne možeš ovako da živiš doveka. A šta to fali gospodinu Mihajlu? Arhitekta, ima dobru porodicu, kuću, cenjen u društvu.

- Može on da bude i najbolji arhitekta na svetu, ja ga neću voleti.

- Vera, ponašaš se kao dete. Zavoleti nekog možeš samo u braku.

- Uvek si uvažavao tog Mihajlo kao da je bog! Ako ti je toliko stalo do njega, imaš i mlađu ćerku, pa nju udaj za njega. Zoveš ga na ručak pre nego da mene išta obavestiš...

- Dosta, dosta! Ko je ovde roditelj? Ti meni ili ja tebi, Vera? Kako se to ponašaš?

- Samo želite da me se otarasite!

- Šta pričaš to, dete? Zaboga!

- Neću da se udam za njega! Neću! Neću!

- Nisam namerovao da se sad udaš, već da se polako upoznate, pa ne bih ja kćeri tek tako dao tebe za nekog da ne znam kakav je..

- Neću da se udam za Mihajla Petkovića!

Toliko je jako viknula, da je Jelka otrčala da zatvori prozore, od straha da se i do ulice čulo. Kosta je iznenađeno gledao u novu crtu koju do tada još nije upoznao na svojoj kćeri. Pomalo razočaran, a pomalo besan, ćutao je nekoliko trenutka pažljivo gledajući u uzrujanu, crvenu Veru.

Naslućivalo se na nešto nepovoljno. Tada se otac uplašio onog najgoreg. Milica je tražila naznake na Jelki, ali je mršava gospođa samo ubunjeno sedela na stolici. Valjda ni sama nije znala šta ju je snašlo.

- A za koga bi ti to, kćeri, htela da se udaš onda? – mirno upita.

- Da li si siguran da želiš da znaš oče?

Mislio je da će ga tada srce izdati.

- Nadam se da nije onaj..

- Jeste! Želim da se udam za gospodina Ristića i ni za koga drugog! On je još odavno hteo da zatraži moju ruku od tebe, ali sam ga ja sprečavala u tome. Znala sam da mu ne bi dozvolio...

Spustio se na stolicu, drhtavih ruku. Lice mu postade belo kao sneg što se nakupljao na spoljašnost prozora.

- Ohhh, Vera... – bolno je uzdahnuo – Zar za tog pijanduru i mangupa... zar će njemu moja lepa kćer rađati decu... u onoj kolibi... Milice, donesi mi vode... – hvatao se rukom za srce.

Za Veru je ovo sve izgledalo kao predstava. Volela je svoju porodicu, ali kada bi neko nešto ružno rekao za njenog dragana, postala bi prava lavica.

- Znam ja tata, razočarala sam te. Još onaj put sam ti rekla da sa njim nemam ništa. A i nisam imala tada, kunem ti se. Ali eto, on se mnogo lepo ponaša prema meni, kao što nijedan mušakarac drugi ne bi. Volim ga, voli i on mene. Iako ti to ne razumeš, spremna sam da se žrtvujem za njega. Ti ne znaš kako je to voleti pre braka...

Grčevito je iskočio iz stolice, dižući kažiprst u njenom pravcu. Celo lice mu se besno zgrčilo.

- Ne znaš ti kako je to voleti! Ne može se pre braka voleti! Samo si naivno poverovala u laži tog barabe i besposličara!

- Ne govori tako o svom zetu!

- Zetu? – još više se uvređeno naroguši – E vala, dok sam ja živ, ti se Ristić nećeš prezivati! Sutra ima da se lepo ponašaš kad dođe gospodin Mihajlo. Isteraću te lude bubice iz tvoje glave! – brzo je napustio sobu, jako zalupivši vrata.

Vera je otrčala u svoju sobu na spratu. Zaključala je vrata za sobom, pa skočila u krevet i zaronila glavu u jastuk. Plakala je i glasno jecala. Konačno se desilo ono čega se najviše bojala. Kao što su se noć i dan prelamili, tako se prelamalo nešto i u vili Bogdanović.

Plavokosa je najradije htela da otrči kod njenog voljenog, no ipak joj nemačke trupe to ne bi dozvolile. Ona se najviše čuvala. Teško bi bilo odbraniti se od tih silnih, žudnih pogleda mladića koji su mesecima ležali u rovovima.

Čula je kucanje. Ništa nije uradila. Tek sada joj se svet ruši, misli.

Naivno devojačko srce. Umrlo bi za muškim rukama. Misli da je to jedino što životu daje sunce. Ubilo bi za njega. Tako i ona sudbinu želi da deli samo sa Vukinim sinom. Nema joj prečeg od toga. „Pa čak i da ne želim da se udam za njega, ne mogu za drugog. On se urezao u mene još za vreme one mesečine. Jasno je, Sima ili niko. Šta meni to pada napamet, i da se to nije desilo, kako bi iko drugi mogao da me dodiruje, a da to nije on? Neka mi Bog oprosti, ako otac ne može.", dugo je mislila te noći.

Sneg je padao i ujutru. Kosta je ustao nešto ranije nego pre. Srećom, Jana je već odavno bila budna. Popio je čaj u tišini jutra. Ili je bar zamišljao da je tiho. Ulica je bila bučna od jednako prolazećih nemačkih motora. Nagnuo se kod prozora. Žena je vrištala, dok su joj odvodili muža. Starom veteranu cepalo se srce za domovinom. Došlo mu je da iskoči iz svoje kože što ne može ništa da uradi. Razmišljao je da pođe sa četnicima. Ali šta bi onda bilo sa njegovim kćerima? Zna da svakog časa može doći neki Nemac koji će se privremeno doseliti u njegove sobe. Zato je rešio da prvo sačuva svoju porodicu.

Molio se Bogu za svakog, a posebno za one kojima je to bilo najpotrebnije. Nada se da je Aleksa dobro, a da su Zavida i German našli kompromis sa Mađarima, da će Miloš i Radmila bezbedno stići u Švajcarsku. Moli se i za svoju najmlađu kćer koja se toliko promenila od onog aprila. Vili je nedostajao njen glasan smeh. Nekada se i svađala sa Jelkom, iako ovo sada zvuči ružno, ali i to je odavalo neku emociju. Sada kada joj mater i prebaci nešto, ona samo ćuti. Čita, prolazi kroz hodnike kao da je duh. Praznina za Bojkom nikad neće prerasti, ali šta se tu može. Valjda je na boljem mestu, misli Kosta.

Uz sve to, nova velika muka pala je na ostarelog oca. Vera. Koliko je besan i razočaran, toliko je tužan i plašljiv za sudbinu svoje srednje kćeri. Komšije kažu da je ona i najlepša. Mnogi momci bi je rado hteli za ženu. ,,Ali ne... Ona je izabrala onog sina jadnog Vuke, što svi pričaju da je isti otac. Sve sam joj u životu pružio, zar da mi tako vraća, da mi se onim tonom obraća. Namerno to radi. A rekla je da tu nema šta da brinem onda u bašti. I ja sam budala, samo im po volji idem. Umesto da sam se raspitivao i na vreme sve sprečio i spasio moju kćer. Jasno je, ona u Ristićevu kuću kročiti neće. Sačuvaću Veru dok je u slepilu", mislio je.

***

Trpeza je te večeri bila puna. Sudija je sedeo do svog sina i razmenjivao novosti iz grada sa glavom kuće Bogdanovića. U nekim trenucima bi jeli u tišini, sve dok Jelka ne bi probila neprijatnu tišinu. Čak su i gosti osetili gorke poglede oca i ćerke. Plava srednjovečna žena zapitkivala je mladića o studijama, poslu i navikama. Rekao je da u slobodno vreme voli da lovi i peca. To je mlađu ćerku odmah bacilo u očajanje prošlosti.

- Pišu da su Japanci osvojili Manilu. – pričao je mladić. Mihajlo je bio odraz kulture i bontona. Sve je radio po propisima. Posle svake druge kašike supe, obrisao bi usna krajičkom bele salvete. Svi ti čisti detalji povećavali su Verinu nervozu.

- Ah, video sam to jutros u novinama. Opasni su Japanci. Bore se do srži. Verovatno ste čuli za njihove kamikaze. – mirno je govorio Kosta, trudeći se da bude što ugodnije gostima.

- Mnogo mi sebe zamaramo tim stranim pojmovima – uskočio je stariji Petković – uvek smo više gledali u tuđe dvorište, nego u naše. Imamo mi dovoljno naših problema da bi slušali šta se dešava na Filipinima. Većina građana ni ne zna šta su Filipini, a oni koji znaju, ne znaju kom kontinentu pripada.

- U pravu si oče. No, i kod nas se razvija sve jača oslobodilačka sila. Kažu da je Josip Broz Tito..

- Ma kakav Josip Broz Tito – besno ga prekide Kosta – ja se izvinjavam, gospodine Mihajlo. Vi ste mlad čovek, razumem, puni ste novih ideja. Ali zar zaisti mislite da će komunizam pomoći u ovom momentu? Pogledajte oko sebe, ovo sve više liči na bratoubilački rat. Znamo šta je Staljin radi po Rusiji, zato ne trebamo dozvoliti da se i kod nas to zlo stvori.

- A ko se to drugi bori za ovaj jadan narod? Kralj je pobegao i ostavio nas na milost i nemilost. To što čitate za Sovjetski Savez je čista propaganda. Jedini koji može sprečiti Hitlera je Staljin.

- A vi nazvitate borbom to što skidaju kožu sa mladih Nemaca i takve slike šalju u njihove domovine? I onda nakon toga pobegnu i ostave da za njihova zlodela ispašta srpski seljak!

- Ti mladi Nemci su mnogo gore stvari radili od njih.

- Ne, grešite. Ti mladi Nemci su samo poslati ovde. Mislite da je njima drago što idu u rat? Nema potrebe da se ubijaju nedužni. Jer, podsećam, zbog toga opet strada naš narod.

- A vi ste, gospodine Kosta, Ljotićevac?

Pod pritiskom neprijatnosti razgovora koji prelazi u svađu, Jelka uskoči u razgovor.

- Gospodine Mihajlo, kako vam je bilo u Francuskoj prošlog leta? Čula sam da je to divna zemlja.

- Izvanredno. Francuzi su veoma fin i kulturan narod. Imaju sjajnu hranu, posebno kifle, baget, poznati francuski hleb. A i kad su čuli odakle dolazim još više su me poštovali.

- Izgleda da nisu znali da ste komunista. – podsmešljivo se ubacila Vera.

Mihajlo je podigao brk i sjajnim očima pogledao lepu devojku. Prstom je malo podigao naočare, pa rekao – Niste me dobro razumeli, gospođice Vera. Ja nisam komunista.

- Upravo ste rekli da podržavate Tita.

- Ja podržavam sve što će odbraniti narod od ove nacističe zveri.

- Jeste li učlanjeni u komunističku partiju Jugoslavije?

- Ne, naravno da nisam.

- Ali ćete to zasigurno ubrzo uraditi.

- Poznajem ljude koji su se još odavno učlanili. Mislim da neke od njih znate i vi, gospođice Vera.

- Ne znam o čemu pričate. – okrenula je glavu.

- Priča se po Dorćolu da su se neki džokeji učlanili.

- Kakve to veze ima sa mojom Verom? – odbrabeno je upitao otac.

- Nikakve, samo kažem. Znam da vaša kćer voli konjičke trke.

- A vi, gospodine Mihajlo, verujete u sve što čujete? Pazite, možda vas neko tako nasamari.

Mladić se oseti uvređenim. Nervozno je okretao čašu u ruci.

- Ne brinite, moje su informacije uvek iz prve ruke.

- Da li imate još neku informaciju o meni?

Stari Petko zbunjeno je posmatrao sina. – Zaboga, Mihajlo, ne budi nepristojan prema dami. Kao da nismo dovoljno nesrećni u ovom vremenu, ne možemo se maniti tih tema ni na ručku...

- Nisam ja nepristojan, oče. Gospođica je insistirala da joj kažem.

- Insistiram i da nastavite.

- Svašta se može čuti po Dorćolu.

- Eto, kako nepravedno. Vi o meni znate svašta, a ja o vama tek nešto.

- Pa izgleda da moje ime nije toliko jako na glasu, za razliku od vašeg.

- Recite onda šta spada u to svašta.

Jelka opet uskoči, kao svaka zabrinuta majka koja vidi vatru u ćerkinim očima.

- Milice, mogla bi nam nešto odsvirati na klaviru.

- Majko! Pusti gospodina Mihajla da završi.

Kosta ju je presekao pogledom. Vera se nije obazirala.

- Nemam ja šta da završim.

- Recite slobodno, ne ustručavajte se.

- Zaista ne znam o čemu govorite, gospođice Vera.

- Ne znate?

- Ne znam.

- Kako? Rekli ste da ste svašta čuli o meni?

- Za dobrim konjem se prašina diža.

- Znači ipak ste nešto čuli?

- Nisam – momak je pogubljeno odgovarao.

- Niste čuli za gospodina Ristića?

- Gospodina Ristića? Nisam.

- Pa koji se to džokej učlanio u komunističku partiju?

- Gospodin Ristić.

- A to beše onaj za koga niste čuli? – ironično se nasmešila.

- Kad ste toliko napadni, da, čuo sam za njega.

- A šta ste to čuli?

- Da je dobar džokej, prvak već nekoliko puta.

- Samo to?

- Samo to.

- A niste čuli da se gospodin Ristić tajno viđa sa ćerkom jednog znamenitog oficira?

- Možda sam načuo nešto o tome.

- Opet iz prve ruke?

- Ne, te informacije mi još uvek nisu potvrđene.

Vera je ustala od stola. Prvo je pogledala u oca, pa u mladića u skupom odelu.

- Evo, ja vam sada potvrđujem tu informaciju – drsko je rekla, okrenula se i brzo napustila prostoriju.

Gosti su se nakon ove gorde, uvredljive izjave brzo razišli od domaćina. Kosta ih je zadržavao, izvanjavajući se, stalno govoreći da su zasigurno pogrešno shvatili njegovu kćer. Mladić je samo uzdigao pametnu glavu, čvrsto se rukovao i velikim korakom napustio dom Bogdanovića. Stari prijatelj ga je pomalo sažaljevao, te mu je uputio pogled razuma, klimnuo šeširom, pa krenuo za sinom. Kada se izgubiše iz Kostinog vida u belini snežnog pokrivača koji je je tad počeo da pada, povukao se u kuću.

Nikada u životu nije bio tako ljut. Mislio je da će pući i razbiti celu kuću. Jelka je krenula ka suprugu, ali je on rukom sprečio da mu se približi. Teškim korakom penjao se uz stepenice.

Vera je zaključala vrata. Znala je da sledi žestoka svađa. Još za stolom primetila je očev gnevni pogled. Teško je reći da se nije uplašila. Spremni smo sve da žrtvujemo za ljubav, sve dok žrtva zaista ne dođe. Sada zna da se više ne može ni dvoumiti. Sve je svršeno.

Kvaka se neuspešno spustila. Onda je počelo jako kucanje pesnicom. – Otvaraj!

Nepomično je ćutala u početku. Onda je bi svejedno, kako to ide od prevelike brige koja ne napušta glavu. Svejedno joj je bilo dok nije otvorila vrata. Nikada pre nije videla ovakvog Kostu. Strašnog, a u isti mah i jadnog. Kao da će u jednom trenutku moliti da se ne uda za Simu, a u drugom hteti da je i sam otera iz kuće.

- Čime sam ja ovo, kćeri zaslužio? Zar meni, koji sam ti život dao, da ovo priređuješ? Da treba da pognem glavu kad prođem pored onog časnog mladića...

- Nikada nisi dao priliku Simi...

- Zašto bih dao priliku tom mangupskom džokeju? Valjda ja znam šta je najbolje za moju kćer!

- Vidiš da ne znaš! Misliš da je onaj tupavi arhitekta za mene. Video si kako me napada samo za ručkom, a mogu zamisliti kako bi u braku tek bilo...

- Ti si kriva zbog toga. Uvredila si gospodina...

- Molim? – besno je bacila češalj koji je do tada držala u ruci – A on mene nije uvredio? Oče, draži ti je tamo neki Petković nego tvoja krv! Da si se možda drukčije postavio, možda nikada ni ne bih videla Ristića...

- Mene optužuješ, Vera? Mene koji vam nikada ništa nisam branio. Živele ste kao princeze lišene svake obaveze. Dok su druge devojke morale biti kući pre ručka, ti si dolazila pre večere. Puštao sam te na te konjičke igre, iako sam slutio nevolju. Verovao sam ti, mislio sam da si dovoljno pametna da razlikuješ dobro od zla. Imao sam poverenje u tebe. I ti na kraju svega ćeš mene optužiti, kćeri. Nisi razmišljala onda za stolom kakvu si mi sramotu nanela...

Suzavog lica okrenula se prozoru iz kog se pružao pejzaž zime. One zime koje se povezivala sa njom. Hladne, bele, bez ijedne vesele boje.

- Hajde, reci – ravnodušno je pričala – slobodno, tata. Reci da sam te razočarala. Znaš da to razočarenje neće ništa promeniti. Ja ću otići za Simu, bio ti razočaran ili srećan. Na tebi je da li ćeš jednog dana prihvatati moju decu sa njim kao unučiće. Meni je više svejedno.

Grudi se bolele sve starijeg čoveka. Najtežu ranu nanose oni koje najviše volimo. Jer te rane se ne mogu zaceliti baš zato što nam znače.

- Ako je tako, onda idi, Vera. Ali zapamti... – čvrsto je uhvatio za ruku – Ako odeš, zaboravi da si ikad bila moja kćer.

Kada je palo veče zahladnelo je još više. Dorćolske ulice bile su puste. Kao da u gradu niko ne živi. Vetar je sa sobom vukao beli prekrivač, čula se samo njegova tiha pesma. Te noći jedan član je napustio vilu i prestao da pripada porodici. Sve što je ostavila bilo je jedno oproštajno pismo. Simin doček bio je čudan, suprotno kako ga je očekivala. Zapravo, dugo su se raspravljali te noći.

- Hteo si da postanem tvoja žena, šta sad ne valja? – besno je vikala.

- Tiše, Vera, tiše... – zatvorio je drveni prozor – Rekao sam ti da ovde ima Švaba. Hoćeš da nam upadnu u raciju?

Prvi put je te večeri primetila bore na njegovom licu. Nije ih bilo puno, ali od napetosti ih je preuveličavala. Brkovi mu nisu uredni kao pre. Kosa je rasčupana, a podočnjaci ispod očiju daju utisak da danima nije spavao. Sve na njemu je visilo. Možda bi se čovek i uplašio od ove visoke, mršave figure. Na dnu sobe stojale su prazne boce na koje je devojka strogo osmotrila, dok su joj kroz glavu prolazile Kostine reči.

- Švabe? – coknula je – Oni će doći i proći, Simo. A ja sam sad došla za tebe za zauvek.

Razočarano je odvratila pogled sa njegove siluete. U njegovoj zastareloj kući bilo je hladno. Skupila se u debelom kaputu. Primetivši suze, Sima je uvukao u svoj topli zagrljaj.

- Ja sam srećan što ćemo konačno biti zajedno – šaputao joj je – Ali sam nasrećan što si se sa ocem zbog mene posvađala.

- A zbog koga bih se drugog posvađala? Tebi bi bilo draže da nisam došla... ali sad je kasno, ja se u vilu Bogdanović više ne vraćam.

- Šta to govoriš? Vera, oko moje, pogledaj me. Pogledaj ovu sobu. Mračna je, hladno je u njoj. Ja u ovakvom stanju u Jugoslaviji ne mogu da jašem, posla nema. Brinem se kako ćeš ti u ovoj nemaštini. Ti si dama i ja želim da ti omogućim sve ono što jednoj dami treba.

- A ovoj dami trebaš samo ti i tvoje prezime.

Ove reči pridobile su starog mladića. Nežno ju je milovao, ljubio, grlio. Kao da je tog januarskog, mračnog jutra bila satkana od stakla. A ona je svu svoju tugu pobacila dolaskom njegove nežnosti.

Ali ipak jedna misio mu nije izlazila iz glave.

Miraz.