1930. godina

Nestašna devojčica, musavih, punih obraza šetala je vojvođanskom ravnicom. Stričevo imanje joj je uvek bilo bliže srcu od svog doma na Dorćolu. Netaknuta priroda kakvu ju je Bog spustio na ovo parče zemlje, činilo joj se mnogo lepše od ,,kamenog grada" kako ga je zvala. Beograd je postajao lepši grad, svake godine obogaćeniji nekom lepom, raskošnom zgradom koja je odavala počast arhitekturi. Dete od jedva pune jedne decenije života nije moglo tako lepo da sagleda umetničko stvaralaštvo, pa su joj konji deda Mila galopirali u glavi više nego dosadni časovi klavira ili nauka.

- Milice, miči mi se s puta, inače ću te probosti ovim mačem!

- Ajd, probaj ako smeš, Bojko! Kakav ti je to mač? Ja sam napravila bolji mač od tebe, barabo!

Taman kad devojčica ponosno pruža dasku, sekirom naoštrenu na vrhu i dole začukanu ekserima, njen stariji brat od strica joj ote drvo i poče brzo bežati.

- Razbojniče jedan, vrati mi mač! Bojko! Reći ću te kod dede!

Nemoćno je trčala za bratom čija je brzina bila nedostojna njene. Shvativši da ga ne može sustići, besna i tužna navalila na stablo stare lipe. Nekoliko trenutaka provela je boreći se za vazduh i gledajući Bojka kako je zadirkuje u daljini, pa se namršteno okrenula i iz sve snage šutnula drvo. Umesto da oseti odlazak besa, osetila je jak bol u stopalu. Bojko je već ispustio mač i dotrčao do nje.

- Šta radiš to, zaboga? Šta ti je lipa skrivila pa da nju udaraš?

Na devojčicinim zelenim očima navrle su suze od bola i besa koga se nije mogla osloboditi.

- Ti tupane, ne znaš ni da se igraš! Vrati moj mač! Inače ću sad tebe da izudaram!

- Ma nemoj, a gle, ti to cmizdriš? Pa da, devojčica.

Milica se ježila kada bi je neko nazvao devojčicom. Uvek je sebe smatrala jakom i mrzela je haljine koje joj je majka kupovala. Glasno bi protivnički ciknula, protiveći se majčinim rečima da je kupila lepe haljina. Samo bi rekla ,,ja hoću da budem kao tata, da idem da se borim sa avetima", na šta bi Jelka samo zakolutala očima. U kasnim satima gde je ostajala sama sa svojim suprugom, govorila bi mu da smanji svoje ratne priče ćerkama. Pravdala se da imaju prevelik uticaj na njhovu najmlađu kćer, Milicu.

Odskočila je i uhvatila Bojka za kosu.

- Pusti me! To boli! Pusti mi kosu, reći ću te kod oca!

Začuše blage zvuke kopita konja i oboje podiguše čupave glave. Na vranom konju bio je uskoro pravi mladić, Bojkov dve godine stariji rođeni brat Aleksa. O njemu se u obe porodice pričalo sa dubokim poštovanjem. U njega je Zavida najviše ulagao, već počevši da školuje u Beču. Tada beše leto, pa je i on bio u svom domu.

- Šta radite to? - upitao je strogim, već dosta dubljim glasom otkad ga je Milica poslednji put videla.

Najviše je volela leto jer je najveći deo njega provodila na stričevom imanju. Po ceo dan bi se igrala sa Bajkom, koji je bio tek dve godine stariji od nje i najbliži njenim godinama. U kaštelu bi se predveče okupili oko staro deda Milana i terali ga da im priča o danima kada je on bio dete. Starac bi se nasmešio i srećno im pripovedao o svojim detinjskim danima na imanju Šnajdera, dok je još uvek bio samo sluga te plemićke dinastije. U neki mah, koliko ga je radovala znatiželja svojih praunučadi, toliko ga je i plašila.

- Deda, ajde nam pričaj ono kad si sa gospodinom Fridrihom razvalio kokošinjac.

- Daj bre Bojko, toliko smo slušali tu priču da znamo i sami da je pričamo. Deda, deda, pričaj nam nešto što nam nisi pričao.

- Pa šta? Ja hoću da je čujem ponovo.

Osedeli Milan, a ipak držeći čovek u poznim godinama, nasmešio se dečijim svađama.

- De, de, deco... ne derite se odmah. Ne znate koliko godine brzo prođu. Mi smo na ovoj zemlji kratki putnici. To malo vreme ne trošite na svađe. Trošite na nešto što je vredno pamćenja. Pa kad jednog dana, budete ovakvi kao ja, isto tako sednete sa svojim unučadima i prepričavate im neka vaša lepa sećanja. Nema ništa lepše od porodice, zapamtite to. A samo složne i voljene porodice daju krupne plodove.

- Mora da takvu porodicu ima stric Kosta, čim je Milica ovako bucmasta.

Bojko prsnu u kikotanje, udarajući laktom Milicu.

- Nisi smešan, tupadžijo!

- Bojko, pripazi kako se ponašaš prema sestri. Tako ćeš jednog dana neku damu koja ti priđe srcu uvrediti svojim humorom, te će odbiti tvoju ljubav.

Dečak, riđe kose ustade sa raskošne stolice i ljutito odšeta do prozora.

- Ljubav?! Ko još u to veruje? Čista gluparija.

- Ehh, Bojo, Bojo. Zbog ljubavi je čovek spreman da prepliva Dunav. Čudna je to ovozemaljska emocija. Ne može je ni jedna nauka objasniti. Kad ti srce trza, razum te napušta. Ali neću vam ja još o tome pričati. Suviše ste mali za te teme. Šta ti o ljubavi misliš, Milice?

- Slažem se, gluparija. Sećam se da jednom komšinica Mira nije htela da jede jagode, žaleći se da je muče ljubavni jadi. Ne razumem kako joj tamo neki vucibatina može biti bitniji od slasnih, zrelih jagoda...

Koje još dete mašta o ljubavnom zanosu? Deca su realisti. Vide svet onakav kakav je. Ne gaje tajne iluzije o nečemu što je moglo biti. Jednostavno koračaju dalje, ne osvrću se na prošlost. Tek kad stanu na prag pupoljka, postaju dosadni. Kao skoro svi odrasli. Više čudni, nego dosadni. Milica nikad nije razumela zašto i njena porodica ne živi u kaštelu. Kao što nije mogla naći odgovor ni zašto osa umire posle uboda. Začuđeno bi stojala, naduvene ruke i gledala u osu koja se ne pomera. Terala je Janu da pozove lekare, na šta se srednjovečna žena slatko nasmešila. Dugo je objašnjavala maloj, zelenookoj devojčici da se tu ništa ne može sprečiti. Smrt je neizbežna. Osa je znala šta joj sledi ukoliko otpusti svoju žaoku. I smrt je deo života, govorila je. Jana Ilova je bila posluga u vili Bogdanovića. Služavka u isto vreme i dadilja. Milica je više volela gledati njene ljupke, plave oči, nego Jelkine. Iako su bile plave zenice Kostine supruge nisu odavale nikakvo osećanje. Čini se da je izgubila svet otkako je izgubila sina.

- Tata, tata, jesi li ti nekada ubio čoveka?

Jedne tople letnje večeri, ushićeno i užurbano je pitala najmlađa kćer Koste Bogdanovića. Bog mu je podario samo ženske deca, i na tome je bio zahvalan, za razliku od svoje žene. U to vreme čisto je čudo bilo tolika povezanost oca sa svojim ćerkama. Oficir je veoma davao na svoje tri mezimice. Nije žurio sa udadbama. Želeo je da ih prvo dobro obezbedi obrazovanjem i upozna sa lepim životom. Pa kad jednog dana pronađe nekog finog mladića i tužnog srca, napravi najveću svadbu. Da Beograd pamti kada je Kosta Bogdanović udavao ćerke. Ali ova najmlađa je bila drugačija. Više je volela priče o vojnicima, od priča o prinčeva. Draži su joj oni konji na frontu, od konja u dvorcu. Pre bi mlatila drvo šipkom, no što bi zaigrala kolo.

- Jesam, kćeri.

Prisloni leđa uz stolicu, pa uzdahne. Da li će i sada ostati heroj u ćerkinim očima? Jelka se gorko zakašljala dok je otpijala kafu iz nove porcelanske šoljice koju su dobili na dar. Oštro je pogledala svog supruga, pa istim takvim pogledom prešla preko Milice.

- Kakve to gluparije pitaš oca?

Slegla je ramenima i spas pronašla u očevom blagom smešku.

- De, de, Jelka. Dete lepo pita. Nije više ni toliko mala.

- Bože sačuvaj i sakloni...

Ustade mršava žena pa izađe iz velike trpezarije. Konačno sloboda, pomislila je Milica. Osećala se kao u zatvoru ispred majke. Pazila bi na svaku progovorenu reč. I na najmanji kikot, sedokosa bi podigla svoj piskav glas, mršteći tanke obrve.

- Tata, stvarno si ubio čoveka? Ali uvek si me učio da Hrišćani ne ubijaju ljude... to je smrtni greh. Hoćeš li ići u pakao? Zašto si to uradio, tata?

- Milice, nije na nama da sudimo drugim ljudima. Ako ti neko udari šamar, ti okreni drugi obraz. Ali ako ti neko udari porodicu, tada se bori. Ja nisam ubijao ljude. Ja sam se borio protiv zla. Zlo se mora sprečiti. Inače ćemo biti kukavice, robovi. Ne smemo se predati ni po koju cenu. Vidi kako sada slobodno živimo. Da smo se prepustili patnji, sada ne bismo ovde živeli i palili slavsku sveću. Sloboda je skupa, ali su plodovi bogati.

- Da li je to bilo u ratu, tata?

- Jeste, kćeri.

- Ako su Švabe zlo, zašto je gospodin Gunter ostavio kaštel dedi?

- Svuda postoje izuzeci. Svuda postoje dobri ljudi. Nisu ni svi austrougarski vojnici bili zli. Ali to je tako. Ako ti ne ubiješ njega, on će ubiti tebe.