Jun je bio naporan mesec. Mnogo obaveza oko ispita, ipak poezija je uvek najbolji ventil za mozak. Poezija inspirisana Anom. I tako poeta nastavlja da beleži ono što ne može da izgovori.

Osećanja koja budiš u meni (jun 2011.)

Osećanja koja ti budiš u meni,

Ne mogu se iskazati rečima,

Ne mogu se ispisati slovima,

Ne mogu se otpevati pesmama.

Osećanja koja budiš u meni,

Lepša su od zore na obali mora,

Od sutona u brdima,

Snega na planinama.

Volim da se ogledam u tvojim očima,

Da te sanjam noćima,

Neprestano o tebi da razmišljam

I sa tobom kroz smeh razgovaram.

Osećanja koja budiš u meni

Hteo bih da sa tobom

delim ja svakoga dana

u tvom naručju preko zagrljaja.

Osećanja koja budiš u meni

Od tebe dugo su skrivana.

Jedino mogu da se osete

U dodiru mojih sa tvojim usnama.

Brucoška godina je završena. Studenti iz provincije se vraćaju u svoja mesta da "napune baterije" za novu školsku godinu. Poeta nastavlja da mašta na daljinu.

Nisam mogao (leto 2011.)

Nisam mogao da ne primetim

Koliko je lepa tvoja kosa,

Koliko su lepe tvoje ruke,

Koliko su lepe tvoje oči.

Nisam mogao da ne primetim

Koliko se ti meni dopadaš

I koliko tvoj prelepi osmeh

Ulepšava meni dan.

Nisam mogao da se ne zapitam

Da li sam ja samo zrno prašine

Na tvom životnom putu

Ili možda trag u tvom srcu.

Nisam mogao,

Nisam mogao,

A trebalo je da te pitam.

Tada bih znao odgovor!

Letnji raspusti na fakultetu deluju dugo posebno studentima koji ne prenesu mnogo ispita. Oktobar se bližio, sa njim i nova školska godina. Poetu daljina već malo pogađa iako se tokom celog leta razmenjuju poruke.

U mračnoj sobi (6.10.2011.)

Sedim u mračnoj sobi,

U uglu kraj prozora,

Rukama podbočen, nagnut nad knjigom,

U glavi tvoje ime dozivam.

Pogled mi se gubi u daljini,

Gledam sve, al' ne vidim ništa.

Šta je sa tobom brine me sada,

Svaka je pesma bez tebe ista.

Ti si negde daleko sada,

Moje srce za tobom vene.

Šta je sa tobom, pitam se Ana,

Da li i ti misliš na mene?

Poslednji zraci sunca se gase,

Ne vidim vise ništa oko sebe,

Spuštam lagano glavu na ruke.

Spavam i sanjam jedino tebe.

Druga godina na fakultetu. Poeta dolazi u studentski dom. Otvara se more novih prilika, ipak u srcu samo je Ana. Kako je samo poeta to skrivao za sebe. Samo je Aleks čuvala tu tajnu i od Ane i od svih. Njoj se poeta poverio oko svega i u njoj tražio saveznika, ali Aleks je bila nemoćna dokle god je poeta ostajao pasivan.

Čuvao je poeta u svom srcu tu tajnu, čak i kad je Nicko, drug njegovog cimera iz doma, o njoj govorio. Zvao ju je Borovnica, a sve to zbog nekog soka od borovnice koji je pila na nekoj žurci. Krajnje banalna priča, ali je Ana u tom društvu ostala borovnica. Kakvo saznanje za početak 2012.

Plamen koji se raspaljivao i nagonio ga da joj otvori svoje srce, gasio bi se kad god bi je video u muškom društvu. Tako je bilo i jednom prilikom na fakultetu. Poeta je sa svojim kolegama sa smera sedeo u poslednjim redovima malog amfiteatra i rešavao skandinavku. Koga je još zanimala hi kvadrat raspodela? Katkad bi pogledao nekoliko redova niže u pravcu u kome je Ana sedela sa svojim društvom sa smera. Umeo bi neretko u situacijama sličnim ovoj, pošto su svi uglavnom skoro uvek sedeli na sličnim mestima u amfiteatru, da pošalje Ani SMS sa smeškom ili samo da je cimne, na šta bi se ona okrenula u njegovom pravcu i razmenili bi po osmeh.

Ovoga puta poruka je izostala jer prizor koji je poeta ugledao u Aninom pravcu nije mu nimalo prijao. Pored Ane je sedeo Jokić i nežno je češkao po ruci dok su oboje zamišljeno gledali u grafik hi kvadrat raspodele na tabli. Kako je poeta mrzeo Jokića u tom trenutku. Iako ga je Aleks ubeđivala da među njima nema ničega i da su oni samo drugari, poeta nije mogao da svari to drugarsko češkanje.

Nastavio je da ne voli Jokića

i kada su bili docimeri u domu

i kada su u domu igrali poker

ili fudbal

ili košarku...

da dobar je drugar bio taj Jokić.