„Sada će doći netko da ga upoznate i želim da budete dobri." Rekla sam nervozno trljajući dlanove. Gledala sam u svoju braću koji se nisu činili zainteresirani za mene jer su bili zauzeti igranjem igrica na Playstationu.

„Uvijek smo dobri." Zvonimir me kratko pogleda kolutajući očima. Bartol se nasmije.

„Znam da jeste, ali sad budite posebno dobri."

„Kako je to moguće?" Ponovno on. Uzdahnem.

„Samo budite dobri i točka." Promrmljam uz smiješak. Bartol me pogleda svojim okicama.

„A tko dolazi?"

„Pa-"

„Slobodno uđem?" Začuje se glas iz hodnika. Baš u pravi tren. Uz korake čulo se i šuštanje vrećica u kojima je vjerojatno nosio darove za moju braću.

„Da, uđi!" Nacerim se kao neka budala.

Aleksandrova glava proviri kroz vrata. Prvo što zamijetim jest šeretski osmijeh koji uvijek sija na njegovom licu kad me gleda. Oči mi se zapale na sam pogled na njega jer ne mogu vjerovati da ovo činim. Čim nekoga upoznajem nekoga s njima, to je znak da tu osobu ne puštam iz svog života. Ne želim da nekoga upoznaju, zavole ga, a ta osoba naposlijetku ode. Dosta su to preživjeli.

Nisam se ni snašla već je Bartol sve ostavio i skočio na Aleksandra. Dobro da se pridržao pri vratima jer bi u protivnom pao i slomio neku kost od jačine kako se zabio u njega.

„Aleks!! Ne mogu vjerovati da si tu!!" Uzbuđeno je povikao Bartol. Zbunjeno sam stala gledati u njih dvojica koji su se smiješili jedno drugome i grlili se.

„Ovo je za tebe. Tvoji najdraži slatkiši." Pruži mu vrećicu.

„Kinder Bujeno?" Nasmijem se na njegov izgovor. Aleksandar kimne glavom.

Zvonimir stane do mene i povuče me za ruku. „Odkud se oni poznaju?"

„Nemam pojma." Prošapćem.

Aleksandar uhvati moj zbunjeni pogled pa se nasmije držeći mog malog brata u naručju.

„To je moj prijatelj iz bolnice." Bartol progovori prije njega i obgrli rukama oko vrata.

„Njega sam trebala upoznati?"Prstom uperim u Aleksandra. Obojica kimnu.

„Ti mi to nisi mogao prije reći?" Pogledam Aleksandra.

„To je trebalo biti iznenađenje."

Čuti će me on kasnije. Nakon što se upoznao sa Zvonimirom i dao mu njegov poklon, njih dvojica su ostala pregledavati svoje vrećice,  ja sam Aleksa povela u kuhinju.

„Kako je Petar?" Zabrinuta sam za njega otkako je uspio pobjeći iz one prostorije i upucati Tarika. Nije stabilno jer je znao da je Aleksadar želio osvetu i učiniti nešto ovome, a na kraju je on bio taj koji je okončao njegov život kad ga je upucao u leđa.

„Bolje je. Pričali smo i rekao sam mu da je najbitnije da ta gnjida više ne diše isti zrak kao i mi."

„Gdje je sada?"

„Doma. Planira nastaviti voditi kafić." Promrmlja hvatajući me za ruke.

„Znači, nisam ostala bez posla?"

„Nisi." Nasmije se, pa poljubi unutrašnjost oba moja dlana. „Trebam li se zabrinuti što me toliko ispituješ o njemu?"

Zakolutam očima.

„Ne budali, samo smo prijatelji."

„Ti imaš oči samo za mene?" Umili mi se, pa nagne glavu prema mojoj i poljubi u kut usana. Nasmijem se.

„Sve imam za tebe." Nacerim se.

Krene me ponovno poljubiti, ali nas zaustavi dječji glasić s vratiju.

„Čujte, imam jedno pitanje."

„Reci, Zvonimire."

„Jeste vi sad dečko i cura?" Ozbiljno pita, a nas dvoje se pogledamo. Nismo pričali o tome. Ostali smo u nedefiniranom odnosu.

„Pa..." Aleksandar odluči odgovoriti umjesto mene. „Jesmo."

Nasmijem se. Mi smo dečko i cura. U vezi smo.

„Imam samo jedno upozorenje za tebe onda- ako mi povrijediš seku, razbit ću te onako kako razbijen Bartola u igrici. Jako i bolno." Ozbiljno i mirnim glasom je izgovorio svaku riječ, a ja sam ostala u šoku.

„Zvonimir!" Povičem razgoračenih očiju.

„Ne, u redu je. Dobro je znati da su tu uz tebe." Objasni mi, pa pogleda u mog brata.
„Nikad ne bih povrijedio tvoju sestru, previše ju volim."

Aleksandar me voli. Mene voli. Dvostruki šok.

Oči mi se nenadano zasuze, pa ga uhvatim za ruku.

„Okej onda. Imaš moje dopuštenje da se viđaš s njom. Ali motrim te!"

Cijelu smo večer proveli smijući se njegovim riječima. Napokon je i meni sreća zakucala na vrata. Trostruko. Imam svoja tri muškarca i to je sve što trebam.

***************************