Nalazile smo se u nekoj ogromnoj kući. Po nameštaju i zidovima reklo bi se da se nalazimo u 17 veku. Sada smo otišle 300 godina u prošlost.
Dnevni boravak je ogroman ima veliku kauč sa jedne i druge strane, preko je bio prekvrivač sa karnerima u braon boji. Tu su bile i dve fotelje.
Uza zid se nalazio veliki regal sa staklenim pregradana i nekakvim porculanskim figuricama. Primećujem da je dnevni boravak u sklopu sa hodnikom. Uza zid se nalazio kamin na kome su bile slike. Prišla sam kaminu i probala da uzmem sliku, ali mi je ruka prosla kroz nju. Izgleda da ne mogu ništa da dotaknem.

" Neko dolazi Kori, gledaj" rekla je Lena, a ja sam se okrenula i čekala.
Odjednom se čulo zvono na vratima, a zatim koraci koji su dopirali od gore. Neko je silazio niz stepenice. Približila sam se hodniku i čekala osobu koja je silazila da se pojavi.
Kada se spustio skroz niz stepenice ugledala sam coveka, možda tridesrtak godina stariji. Poduža tamna kosa zalizana na stranu, mala brada i tamno smedje oci. Nosio je belu košulju, baš starinsku  sa pertlama oko vrata umesto dugmića i široke tamne pantalone. Otvorio je vrata i pojavila se Klarisa. Gledala sam zbunjeno u nju, izgleda baš isto kao i kad mi je pokazala ono njenonsećanje sa Morganom, ali ne verujem da je to bilo iste godine, zapravo istog veka. Morgana je ubijena pre sto godina. Znaci da je ovo bilo dosta ranije. Ona izgleda potpuno isto. Verovatno mladalački napitak.

" Zdravo Klarisa. Dosla si kod Andrua?" osmehnuo se nepoznati gospodin.

" Zdravo Dzejmse. Da, došla sam kod njega, moram da razgovaram sa njim." nasmešila se.

" On trenutno nije kuću. Ako imas nesto da mu kažeš mogu ja da mu prenesem " pomerio se od vrata "Udji"

" Neka, ovaj nije toliko važno. Moram da žurim." osmehnula se i okrenula "Ćao" polako je odlazila sto daje od ove kuće.

Znači ovo je Dzejms, stvorio je Grobnicu tame. Možda se ona nalazi negde ovde. Mogla bih da je potražim. Sigurno se nalazi u ovoj kući, čim on živi ovde.

" Kori, hajde " rekla je Lena i krenula prema vratima koja su još uvek bila otvorena. Izašle smo napolje i pratile Klarisu. Bile smo dosta iza nje. U tisini smo je pratile. Gde li sada ide? O cemu je želela da razgovara sa Andruom. Bas me to zanima. Svuda oko nas je bilo drveće. Išle smo malim puteljkom od šljunka. Po onome sto bidim u daljini idemo prema selu. Okrenula sam se da bi videla iz kakve kuće smo izašli. To je bila ogromna bela bila na dva sprata, sa stubovima koji su bili sa strane. Ponovo sam gledala ispred sebe, polako smo se približavale selu. Klarisa je već nestala sa leve strane. Moramo malo da ubrzamo da je ne bi izgubile. Bas kao sto sam i mislila Lena je malo ubrzala korak, a i ja sam išla za njom. Stale smo tu gde je Klarisa skrenula i videle je u daljinu da je ušla u poslednju kuću. Upitile smo se tamo. Lena je bila malo ispred mene dok sam a gledala unaokolo. Ceo red kuća je bio isti. Malene od cigle i blata, krov je bio slamnat. Sve su bilo skoro takve. Put je bio od pesma. Ovo je veoma malo i zabačeno mesto. Dalje od civilizacije. Došle smo do kuće i prošle kroz vrata. Baš je dobro biti duh. Klarisa je sedela na krevetu i naslonila se na zid. Držala je ruku na stomaku i primetila sam da se nasmešila.

" Žao mi je malena moja. Izgleda da neće nikad saznati da će postati otac. Moramo da odemo. Ne smemo se zadržavati ovde. Vreme je da krenemo ispočetka." pričala je bibi u svom stomaku. Izgleda da je želelada mu kaže, ali da mu je rekla ne bi mogla da ode. Samo mi nije jasno zašto odlazi. Vrata su se otvorila i pojavila se starija gospodja sede kose malo savijena. Vidi se da je stara, jedva se kretala.

" Pa, da li si rekla svom dragom za to kopile.?" upitala je starija žena pomalo ljutito.

" Nisam " primetila sam da je Klarisa bila tužna.

" Dobro je, jer ga sve jedno nećeš roditi. Večeras tog deteta više neće biti. " promrmljala je nekako srećno,ali na neki zao način.

" Ali mama..."

" Ne protivi mi se. Nećeš nositi dete tog demona." besno je viknula.

Sada mi je jasno zašto je planirala da ode. Njena majka je želela da se reši deteta. Ne razumem zašto misli da je on demon? Pitam se koliko on ima godina. Verovatno je mator, ali sigurno izgleda mladje. Osetila sam ruku na ramenu, to je bila Lena. Zapravo niko drugi ne može da me dotakne sem nje. " Idemo dalje, zatvori oči " uradila sam.as kako mi je rekla. Opet sam osetila hladnoću, a i Lenina ruka je nestala. Otvorila sam oci i našla se u nekoj kući. Malo većoj od one u kojoj je živela sa majkom. Ovde se nalazila devojcica, možda dve godine, a i mala beba u kolevci. Verovatno su to Vivien i Mari.

" Vivien smiri se malo " cula sam Kparisin glas. Pojavila se sa tanjirom corbe i stavila je na sto. " Hajde da jedeš "

" Evo mama. " rekla je  nevaljala devojcica i sela za sto smirivsi se. Počela je da jedve veoma brzo.

" Polako, neće hrana nigde pobeći " odmahivala je glavom dok je hranila Mari.

" Vratiću se ubrzo, moram da odem i odnesem ove lekove. Komšinicinoj ćerki nije dobro" rekao je covek tršave kose i duge brade koja je polako pocela da sedi.

" Važi " osmehnula mu se, a on je uzašao.

" Vidi mama sta ja mogu " rekla je mala Vivien koja je naterala kašiku da lebdi. Klarisa je brzo uhvatila i hratila na sto.

" Nemoj to da radiš. Znaš da ne sme niko da te vidi " gledala je Klarisa besno, ali ipak nije mogla ništa da uradi. Ipak je ona samo dete i ne razume nista " Znas da to mora da bude tajna."

" Naravno mama " snuždila se "Izvini"

" Uredu je dušo, samo nemoj to više da radiš" osmehnula se nežno i pomazila je po glavi.
Sve se odjednom zamrznulo. Kao da je vreme stalo. Nisu se pomerale, nije bilo ničega. Odjednom se pojavio mrak. Sve je nestalo, kao da se nalazim u nekom uzanom mračnom prostoru, ne bidim nista pred sobom. Cak ni svoje ruke.

" Kori, to je sve. Zadnje od Klarisinog sećanja. Sada pocinju sećanja od Vivien. Zatvori oči kao i malo pre " rekla je Lena.

" Dobro, kako kažeš." rekla sam i zatvorila oci.

" Evo nas" rekla je Lena, na sta sam otvorila oči i našla se u ogromnoj osvetljenoj palati. U glavnom holu smo stajale. Ovo je kao neki zamak. Kristalni veliki luster, mermerni pod, sve je bilo uglancano.

" Hvala vam na pomoći " rekao je gospodin u odelu.

"  Nema na čemu " ugledala sam ženu sa tamnom kosom i zelenim ocima. Bas se promenila. Ovde deluje baš ozbiljnije i starije.

" Zasto više nema Klarisinih sećanja?" upitala sam Lenu.

" Počela je da uči svoju ćerku kako da korsti cini. Onda su otkrivene i Klarisa je ubijena. To si znala. Zato nije htela da pominje ništa što ima veze sa magijom." promrmlja se uz osmeh.

" Da, znala sam to" opet sam se usresredila na Vivien i misterioznog čoveka.

" Da li će on sada biti dobro?" upitao je.

" Hoće. Rane jesu bile ozbiljne, ali biće sve uredu. Samo neka se odmara " nasmešila se.

" Hej tata. Rekao sam ti da mi se neće ništa loše desiti. " pojavio se dečko ledeno plavih očiju baš kao sto ima i Silvio. Nema šanse da mu je to otac. Kosa mu je bila tamna i tršava. Izgledao je bledo i malaksalo. Verivatno je mojih godina, ali deluje baš detinjasto i upada u nevolje koliko vidim.

" Dariuse, vrati se nazad u svoju sobu." besno je rekao gospodin.

" Ali oče, dobro sam. " nasmešio se.

" Nisi, zaboravljaš. Ranjiv si. Nisi kao tvoja majka i ja. Zato se vrati nazad u sobu. Sav si mokar." bio je jos vise besan.

Vivien mu je prišla i stavila ruku na celo " Imaš temperaturu. Bolje bi bilo se vratis u sobu i odmoriš. "

" Neće meni neka veštica da govori sta da radim." povisio je Darius ton. Izgleda da mrzi veštice, ali njegov otac ih izgleda ne mrzi. Čim je pozvao Vivien.

" Dariuse, da si smesta otišao u sobu." viknuo je njegov otac. Sada već kipeći od besa.

" Naravno, kako kažeš. Samo ti slusaj vestice. " naljutio se i upution stepenicama na sprat.

" Izvini zbog ovoga. Ovakav je u poslenje vreme. Ne znam sta se dešava sa njim " odmahivao je glavom.

" Uredu je. Još je mlad. Ipak, teško je živeti u kući punoj vampira, ali nema osoba koje su njegovih godina" odmahnula je glavom, u znak da se ne ljuti.

" I meni je bilo teško. Ova kletva koja je snašla moju porodicu, za nju su krivi moji baba i deda " uzdahnuo je "Da se nisu tada protivili toj veštici, ništa od ovoga se ne bi desilo."

" Znaš da samo osoba koja je bacila tu kletvu može da je skine. Pomogla bi, ali ne mogu." okrenula se prema vratima " Sada moram da idem "

" Hvaka ti Vivien u svakom slučaju " rekao je ljubazno.

" I drugi put." izašla je i zatvorila vrata za sobom.

" Zatvori oči Kori. Idemo dalje " stala je Lena pored mene. Uradila sam kako je rekla. Posle par sekundi sam otvorila oči. Znam da taj prebačaj ne traje dugo. Vivien je delovala malo starije, verovatno oko pedesetak godina. Naravno imala je više, sao ne znam tacno koliko. Sedela je na stolicu pored velikog drveta i pila caj.

" Silvio, gde si? " cula sam umiljni ženski glas.

" Ovde sam " ugledala sam malog Silvia.  Ima oko pet godina. Sedeo je pored reke i delovao tužno.

" Šta ti je mili?" upitala ga je lepa plavuša. Imala je zelene oči. Nosila je dugu belu haljinu sa cvetovima na krajevima. Oko struka joj je bila vezana plava traka.

" Dosadno mi je. Neće niko da se druži sa mnom. Plaše me se." oči su mu zasuzile. " Zar sam ja stvarno čudovište?"

" Nisi, samo si malo drugačiju. Trebalo binda se ponosiš sobom. Ne obaziri se na njihova mišljenja. Oni su obicni, ali ti si poseban." poljubila ga je u celo.

" Hvala ti mama " nasmešio se i zagrlio je.

" Ja ću brinuti o njemu Marabela " osmehnula se Vivien.
Znači tako mu se zove majka. Sada sam barem to saznala. Izgleda da je Vivien bila zaljubljena u onog čoveka od malo pre. Dariusovog oca. Verovatno to nije Silviov tata, možda sam se ja prevarila. Pitaću ga kasnije. Trebalo bi da je u svojoj sobi. Razgovaraću sa njim kasnije, trebalo bi da mi kaže sada istinu. Dosta mi je laži.

Vetar je postao jak, kao da me je vukao. Probala sam da se oduprem jačini vetra, ali sam primetila da je Le smirena, pa sam se i ja smirila. Zatvorila je oci, to sam i ja uradila, a onda sam osetila da nešro struji niz moje telo, a zatim sam osetila jak udarac. Otvorila sam oči i našla sam se na podu svoje sobe. Polako sam ustala, dobila sam baš dobar udarac. Ledja su me jako bolela. U sobu su ušli Nik i Katja. Gledali su nas zbunjeno.

" Otisli smo pre pet minuta, a vi niste ništa uradile " rekao je Nik držeći poslužavnik sa četiri tople čokolade.

" Kako je moguće da smo bile odsutne samo pet minuta?" sada sam i ja zbunjena.

" Tako vreme teče brzo, ali ovde sporo. Zato ne proslo samo pet minuta. Nismo ništa propustile " nasmesila se Lena.

" Onda je to dobro. Zar nismo mogle još nešto da vidimo.?" upitala sam je.

" Mogle smo, ali ja sam samo želela da ti to pokažem. " sela je na krevet i zatvorila knjigu.

" Silvio mi je rekao da su mh roditelji zli. Njegova majka nije delovala zlo. Naprotiv, baš je fina. Nije mi jasan njegov razlog za takvo ponasanje, a i da govori da su mu roditelji ubice. " sela sam na krevet sva zbunjena. Sada mi stvarno nista nije jasno. Vreme je da razhovaram sa njim. Ovoga puta uradiću sve samo da mi kaže. Zvanicno me je lagao, barem mi je pravo ime rekao.

---------------------------------------

Imala sam neku inspiraciju, pa sam sada napisala nastavak. Tako da se spremite u sledećem delu ima da bude gusto.

Ako želite, pogledajte priče od fairy_whisperer   " Lista zadataka " i od myneverland_  " Dva različita sveta " .

Odlične su. 😀