Moja prva sećanja uključuju :

1. Zelene oči : Najdraže oči na svetu. Nije mi bilo potrebno dugo da ih zavolim, niti da počnem im verujem, ipak je Airon i dalje jedina osoba u koju imam potpuno poverenje.

Oduvek je bio uz mene, ne sećam se kad nije bio, čuvao me i pazio kao oči u glavi. I zahvalna sam mu na tome.

Jednom prilikom je bio zatvoren tri dana u 'sobi za Kaznu'-metalnu kutiju- bez hrane i vode.I to zbog mene.

Potukao se, možete li da zamislite šta bi mu uradili da je punoletan? Ne želim ni da mislim na to.

Izašao je odande dignute brade i sa osmehom na usnama. Nijedna osoba iz Doma za Dvojke nije ikad više ni pomislila da me uplaši.

2. Saznanja :  Toliko svari koje želim da znam, čim postanem svesna sebe.

Skaj, Aetera, zakoni, istorija, društvo, pitanja i odgovori , žedna sam i gladna znanja .

Nikad mi nije dosta, hoću da znam više.

3. Životinje : Divne male pufnaste četvoronoge stvarčice sa vlažnim njuškama. Jedva ih se sećam,naravno.
Psi, ta divna verna vesela stvorenja.
To su bile jedine životinje u Skaju a onda...
Kad sam imala četiri ili pet godina zabranjene su , zakonom, pokupljene i verovatno izbačene u Divljinu.
Kasnije, mnogo kasnije sam saznala da psi nisu jedine životinje koje su postojale.

4.  Hrana : Nešto što, kako je Airon znao kaže , nisam podnosila bukvalno od rođenja.

Kašaste tvorevine, koje ostavljaju ukus hladnog metala u ustima mnogo pošto završiš sa njima.

Pune mešavina vitamina i nano-bota važnih za naše živote i zdravlje.

5.  Strah : Plaše me, odrasli i ostala deca, čak me i Airon upozorava na to.

Osuđeni : Prekršioci zakona, opasni, ludi, strašni, izopačeni. Izbačeni napolje u strašnu opasnu divljinu -van Skaja i zaštite.

Divljina : Strašna, izopačena. Mutirana priroda, opasna i neukrotiva.

Odkad znam za sebe ništa me ne plaši više od Divljine.

*******
-Ime?-pita me visoka crnokosa žena čim  zakoračim iz čekaonice u zaštitni mutirajući balon koji se nalazi oko njenog radnog mesta.

-Kiti Samers.-odgovaram svojim najboljim 'ja sam odrasla osoba i mogu sama na kontrole bez pratnje' stavom.

Pogleda me na tren namršteno i pomalo zbunjeno.

-Izvini, možeš li da ponoviš? -

Primetila sam već, osobama je moje ime čudno,(tad)nisam znala zašto pa samo ponavljam.

-Status? -

-Nepriznata .-

(Tad) Naravno,(još ne shvatam značaj klasa)to su me Vaspitači u Domu naučili  da kažem kad me neko pita.

-Razlog posete? -

-Kontrola.-

-...koja po redu? -

-Deseta. -

Opet diže pogled sa staklene pločice po kojoj je kuckala.

-Znači krećeš na Vaspitanje?-

Klimam glavom.

-To podrazumeva i dobijanje komunikatora. -

Opet klimam glavom . Uzbuđena sam pomalo zbog toga, uglavnom zato što je to dobijanje komunikatora i polazak na Vaspitanje znak da odrastam.

-Dobro . Ući ćeš kroz ta vrata i onda ući u ona sa brojem 861:2 . Zapamtila? -kaže pružajući mi malu karticu koja se stvara na njenom kontroloru.

Naravno da jesam. Klimam glavom.

-Uskoro će doći neko da te pregleda.-

-Hvala vam.-kažem ljubazno ali ona se već gleda sledeću osobu.

Prolazim kroz pomenuta vrata i brzo pronalazim ona sa brojem 861:2 na njima, skoro na polovini predugačakog naizgled beskonačnog hodnika.

U prostoriji se ne nalazi ništa osim metalnog stola sa ovalnim predmetom na njemu i stolice pored njega.

Radila sam ovo milion, ili bar devet, puta iako sam za većinu njih bila premala da bih ih se sećala.

Ne prođe ni minut pre nego što visoki muškarac rozikasto-smeđe kose ulazi u prostoriju. Odmah mu pružam karticu koju mi je ona žena malopre dala i on je spušta u svoj kontrolor.

-Ćao. ..-kaže ljubazno pa pogleda u staklo u svojim rukama -Kiti. -

-Ćao. -odgovaram isto.

Nasmeje se.Ima lep osmeh, saosecajan i blag.

-Kejz. Drago mi je . Znaš kako ovo ide zar ne?-

Klimam glavom i izmičem se korak unazad spajajući pete a ruke dižući sa strane.

Muškarac uzima onaj ovalni predmet i on se pali sijajući jarko zelenkastom svetlošću.

Stavlja ga ispred moga lica a onda spušta na vrat i tako sve do nogu.

Ispravlja se, gaseći ga i sad čeka očitavanja.

-Nano-Čuvari u savršenom stanju i  broju. - pišti mašina.

- Eto.Sve je super.-govori muškarac.

Nasmejem se sa olakšanjem.

- Sad ćemo da sačekamo mog 'pomagača', važi? Pa ćemo da sredimo taj komunikator. -

Klimam glavom i sedam na stolicu. 

-Smem li...nešto da vas pitam? -

Izgleda pomalo iznenađeno. Ali pribere se i nasmeje.

-Naravno, Kiti. -

Oklevam nekoliko trenutaka ali radoznalost na kraju pobedi.

-Možete li da mi objasnite nano-Čuvare?-

-Da ti objasnim  ...nano- čuvare ?-ponavlja začuđeno.

-Ne morate. ..Mislim, samo me je zanimalo. ..-mumlam postiđeno.

-Ne, u redu je . Objasniću ti. Samo sam pomislio kako si premlada za takva pitanja. -

Ćutim, čekajući pomalo nestrpljivo.
Kejz uzdiše i nasmeje se tiho.

-Dobro.Nano-Čuvari...To su bilioni sićušnih robotića programiranih da štite ljudski organizam od bolesti.-

-Kako ste napravili tako male robote?-kažem ignorišući to što se ponaša prema meni kao prema  maloj bebici koja ništa ne razume.

-Samoreprodukcijom.Napravili bismo tog robota,koji bi napravio kopiju apsolutno istu samo manju,koja bi napravila svoju manju kopiju i sve tako dok ne dobijemo mikroskopske,savršene kopije tog robota : nano-bota.Pratiš me?-

-Naravno.I kako ih onda ubacujete u organizam?-

-U vidu vakcine,na rođenju.To je dozvoljeno,naravno,samo tada.Takode, svaki dan kad jedeš unosis malu kolicinu istih, zbog održavanja.-

Vidi da ne razumem,pa brzo odmahne rukom.

-Još neko pitanje,radoznala maco?-

Mrštim se,jer ne razumem to(niti ću u skorije vreme razumeti)

-Ne,sve razumem.Oni me popravljaju.-

-Tako nekako.-

-I ne mogu da umrem?-

-Nažalost,možeš.Još nije nađen način na koji bi nano-Čuvari sprečili starenje,ali ga dosta usporavaju,dajući nam samo prividni osećaj besmrtnosti.Iako smo,naravno dosta dugovečni,mislim naspram toga koliki je pre svega ovoga bio životni vek ljudskih bića.-

Taman hoću da pitam koliko ću još živeti kad se vrata iza njega otvaraju i mali kockasti robot doklizi do njega.

-Ah,evo ga.Ovo je Komi,on će mi pomoći da ti montiram komunikator.-

Ćutim,čekajući.

-Neće nimalo boleti,možda samo malkice pecne ali odmah će proći.Izaberi koji ti se sviđa-pokazuje mi na robota,koji sada odnekud vadi tacnicu sa gomilom različitih maleckih oblika i boja.

Odmah izabiram obični sive boje,neobičnog oblika koji mogu samo da opisem kao dva trougla preklopljena pod čudnim uglom čineći prelepu fascinatnu figuru.(zvezda)

-Odličan izbor.Mislim da dugo niko taj nije odabrao.Zamoliću te da zažmuriš,samo dok ga spojim.-

-Sa čime?-pitam dok navlači tanku rukavicu na ruku.

Nasmeje se.

-Dobro,ajde pokazaću ti.-

Uzima oblik sa tacne a ona nestaje negde u robotu,da bi se druga pojavila odnekud.Na njoj je samo mala metalna kutijica i Kejz je otvara.

Zastaje mi dah.Tamo,unutar kutije je nešto što izgleda kao klupko kose,ali sija.

Ne sija,već trepti.I pomera se.

-Ovo je veoma teško objasniti pa bolje ne pitaj-govori kad zijam da upravo to uradim -Veštački su,naravno,ne brini nano-Čuvari će se pobrinuti za njih.-

Ovo me malo uplaši.

Zar će to da stavi u mene?

-Spremna?-

Ne.

-Da.-

Kejz prinosi moj izabrani oblik ka unutrašnjosti kutije,a jedna nit se odvaja iz klupka,a onda se lepi za oblik.

-Vau.-izleti mi.

-Jeste,zar ne?Komi će da nastavi.Samo te molim da budeš mirna.-

-U redu.-kažem,glas mi blago zadrhti.

Kejz pruža moj komunikator ka robotu,a ovaj ga prihvata nekom tankom šipkom.

-Ne misli na to.-savetuje me Kejz -Reci mi, tvoja pristupna šifra...Kako želiš da glasi?-

-Airon.-odgovaram bez razmišljnja. 

 (Njegova je >Kiti<,i ostaće tako do...(uzdah))

-U redu.-kuca skoncentrisano po kontroloru dok mi je robot sve bliže.

Pruža šipku ka meni ,u stvari resici mog uveta.

Kočim se kad naslanja šipku na nju.

Blago peckanje samo na kratki tren,i gotovo je.

-Ne mrdaj još koji trenutak.-govori mi Kejz i ja ga poslušam.

"Nešto će krenuti naopako" pomislim.

Imam čudan osećaj,hladno mi je iako je ovde kao i svugde savršena temperatura,a trnci mi jure telom,najviše uz kičmu.U ušima i glavi mi blago zuji.

Click 

Više osetim nego što čujem to negde duboko u mojoj glavi.

Trgnem se blago,a doktor se nasmeje umirujuće.

-Gotovo je.Sve je savršeno u redu.Hoćeš da vidiš?-

Klimam glavom polako plašeći se da mi prosto odjednom ne otpadne sa ramena.

Okreće staklence ka meni.Nekoliko trenutaka ne vidim ništa a onda se pojavljuje slika.

-Ne vidi se unutrašnjost tvoje glave,ali vide se nastavci komunikatora.Možda ne izgleda tako,ali veruj mi,sve je u potpunom redu.-

Sve što ja vidim je pulsirajuća tačkica iz koje izlazi kriva linija koja se račva u pedeset hiljada drugih linija,koje se opet račvaju,i sve  jedna se završava sa pulsirajućom tačkicom.Celo to čudo ima oblik lopte,bar mislim.

"To je moja glava?" pomislim ali ne pitam ništa.

-Možeš promeniti šifru kad god želiš.Biće ti sve jasno kad ga isprobaš.Samo dodirni kažiprstom i pokrenućeš ga.-

Dižem ruku pomalo nesigurno.

-Zadrži malo duže,samo ovaj put,da skenira otisak prsta.-savetuje.

Uradim šta mi je rekao.

-Ništa se ne ...-počinjem ali moram da zastanem jer mi ispred očiju u vazduhu preko Kejzove glave lebde slova.

"Pozdrav,Kiti Samers."

-Vidite li vi to?-pitam pokusavajući da dodirnem slova,što logika ne mogu.

-Ne,samo ti to vidiš.Probaj ga,slobodno.Dobićeš sve potrebne informacije o korišćenju.-

"Čoveče,pričaću bukvalno mislima sa drugim osobama." pomislim.

-Kako da komuniciram sa nekim?-

-Samo pomisli na njihovo ime i pristupnu šifru-

"Airon Molgon." pomislim odmah "Kiti"

Opet se ništa ne dešava.A onda se desi nešto na nikad neću moći da se naviknem ma koliko se trudila.

Pred oči mi iskače slika.Iako i dalje vidim doktora ispred mene.

Na slici je prazna površina metalnog stola a onda ruka ulazi u vidik odnekud i kucne po njemu.Onda i druga,i počinje da kuca po tastaturi koja se pojavljuje.

Fascinantno zar ne? -piše tamo. 

Onda nestaje.

Čestitam,draga.

"Airone?"pomislim

"Tu sam" blago se trgnem a onda se nacerim.Čujem njegov glas u svojoj glavi "Zatvori oči ako ti je lakše"

Poslušam ga ,na tren mi pred očima lebdi tama,a onda se ponovo pojavljuje slika metalnog stola.

U njegovoj sam glavi,takav osećaj imam.Jer se to i dešava.

Nasmejem se pomalo histerično.

"Kit,na času sam.Vidimo se u Domu"

"Oh,izvini.Nisam htela da smetam"

"Ne smetaš mi nikad,Kiti.Sačuvaj mi mesto u trpezariji"

"Hoću"

Otvaram oči tek kad slika nestaje i ostaje samo tama.

Doktor Kejz mi se smeška opušteno.

-Kako ti se čini?-

-Tako je...-

Strašno.

-Zanimljivo-kažem. 

-Odlično.Srećno sa početkom Vaspitanja.-kaže spremajući se da krene.

-Gospodine Kejz?-

Pogleda me upitno.

-Kako to radi?-

Nasmeje se,ovaj put glasno.

-To ću ti objasniti sledeći put kad se vidimo.-

-Hoćete?-pitam sa nadom.

-Hoću.-

-Onda jedva čekam sledeću kontrolu-kažem.

Doktor me pomiluje po kosi.

-Srećno ti radoznalo,radoznalo mače.-promrmlja pre nego što izađe iz prostorije.

(Naravno,više nikad nisam videla doktora Kejza,i nikad mi nije razjašnjena tajna veštačkih nerava)

***********

Nisam htela da kvarim, svojim glupim mislima, al morala sam jer sam debil.

Dakle: evo prvog dela. To je očigledno xD.

Molim za mišljenje. Hvala.

:*

♥

Specijalna.