'Šta bi bilo kad bi bilo...? '

Potpuno sam svesna da mi ovo nimalo ne pomaže, ali ne mogu nikako niti igde pobeći od sebe i svojih misli.

Gde bih sada bila da nisam odlučila biti Asistent? Ima li ta moja odluka ikakav uticaj na moju situaciju , ili bih svejedno završila na istom ovom mestu?

Gde bih bila da sam ,kao što bi trebalo; kao što sam i uvek do tada , poslušala Airona umesto što sam dozvolila onim ludacima opsednutim Nebeskima da me ubede da uradim nešto u šta sam sumnjala da je dobro?

Gde bih bila da nisam dozvolila da se prekrši jedan od najvažnijih zakona Skaja?

Trebala sam odmah znati da će iskoristiti to, bila sam naivna verujući posebnim dozvolama. I njima.

Da li bih , kada bih mogla bilo šta od toga promeniti, i dalje radila ono što iskreno volim? ; Da li bih upoznala sve one divne osobe? ; Naučila toliko stvari o Aeteri?

I, najvažnije : Da li bi Airon sada bio pored mene?

Koliko sam pogrešnih odluka donela i nije toliko strašno pitanje. Koliko je ljudi povređeno zbog tih odluka? -je mnogo strašnije.

Ne mogu više da budem ovde.

Krivica me guši.

*****

Zaista se trudim da se koncentrišem na lekciju ali to mi nikako ne polazi za rukom.

Od onog časa, 'Opcije Orijentacije' , pažljivo pratim i dopunjavam lekcije na radnoj ploči svojim beleškama sa časova ali sada samo nervozno lupam prstom po stolu brišući i pišući slovo 'A'.

Zašto sam morala baš na ovu lekciju danas? Inače volim legende o Trojici, njihovim životima, avanturama i žrtvovanju za Aeteru i čovečanstvo.

Pogotovo ovu : u kojoj hrabri Blejk Vajt odlazi u Divljinu u potrazi za novim, boljim načinima da gradovi-države dođu do preko potrebnih resursa bez trošenja ono malo energije koje je ostalo na teleportaciju istih sa Zemlje.

Obožavam tu legendu, iako sam nekim delom svoje podsvesti ubeđena da su to samo priče i ništa više.

Uhvatim sebe povremeno, dok mi pažnja luta, da maštam o tome da sam hrabra kao Vajt.

Napustiti svoj dom, sigurno mesto na kom si odrastao,i sve što poznaješ, odlazeći na nepoznato opasno mesto žrtvujući svoj život za neki viši, plemeniti cilj, zar to nije hrabrost?

Ali, danas sam potpuno odsutna.

-Kit?-trgnem se , skidam pogled sa prozora kroz koji sam zurila , i okrećem se ka Tiri koja me posmatra upitno.

-Da li si ti sve vreme tu? -pitam je blago se mršteći.

Tira prevrće očima, u isto vreme namešta uniformu a zatim i kosu pre nego što ustaje.

-Gde ćeš? -pitam tiho.

-Lekcija je završena. Idemo. -

Okrećem se oko sebe, pomalo zbunjena, i primećujem da je učionica polu prazna. Ja sam izgleda jedina osoba koja i dalje sedi, a po sumnjičavom pogledu koji nam Vaspitač upućuje to nije dobra stvar.

Stižem Tiru kad izađem iz učionice budući da je morala da uspori probijajući se kroz gužvu.

-Da li si čula? -govori kada konačno stižemo do njenog ormarića.

-Čula šta? -odgovaram pitanjem rasejano.

-Kako 'šta'? Znači, nisi? Kako si mogla da ne čuješ kad ceo Skaj priča o tome? -

Slažem ramenima pomalo odbrambeno.

-Priča o čemu? -

Gleda me nekoliko trenutaka očigledno pokušavajući da shvati da li je zafrkavam ili ne.

-O novom zakonu. -kaže dok zatvara ormarić -Zaista nisi čula? -

-Zašto bih ti rekla da nisam ako jesam? -ponovo odgovoram pitanjem zbunjeno na šta ona samo sleže ramenima. -Kakav je to novi zakon, Neka dopuna? Na koji? -

-Ne, Kiti, potpuno novi zakon.- kreće hodnikom a ja požurim za njom i pokušavam da razumem šta govori -I veoma čudan takođe, zaista ne razumem zašto bi. ..-

-To je neka šala , zar ne?-prekidam je -Testiraš moje znanje i razmišljanje? Novi zakon nije donet 500...Ne,700 godina. -

Tira mi se nasmeje preko ramena široko.

-701 godinu, tačnije, od onog kojim je zabranjeno uzimati krv na analize. -recituje pa sačeka da ja to potvrdim pre nego što nastavi -Iako se gotovo svake godine neki od njih dopuni ili ispravi. To onda znači da ovo jeste potpuno novi zakon, nikad pre nije ni pomenuto ništa slično. -

-Hoćeš li mi reći o čemu se radi? -pitam je kad je konačno stignem ali zato što je ona zastala. Kod mog ormarića, postajem svesna trenutak kasnije pa se nasmejem -I dalje nemam ništa u njemu. -

Tira deluje iznenađeno.

-Stvarno? Skoro godinu dana ti stoji prazan? -

-Da.-govorim dižući bradu očekujući da mi se nasmeje, ali ona to ne radi pa se vraćam na temu -Kako glasi taj novi zakon? -

-Ah, da, zakon. Zabranjeno je putovanje van Skaja bez posebne dozvole Nebeskih.-

Zar ona nije rekla da ne veruje u Nebeske?

Mrštim se, pokušavajući da razumem.

-Ne razumem. -kažem konačno

-Ni ja ne razumem. Sad moraš podneti zahtev i čekati dozvolu da bih onda sa njom mogao putovati izvan Skaja. -

-Samo Skaja? A ostale države? -

Slaže ramenima.

-A teleporti? -

Možeš se teleportovati gotovo svakim većim teleportom na bilo koje mesto u bilo kojem od ostalih gradova-država .

-Od jutros su svi onesposobljeni za rad van Skaja. -odgovora odmah Tira pa shvatim da je mislila isto što i ja.

-A šta je da onim ljudima koji rade u drugim mestima ali žive ovde?-

-Ne znam. -govori šireći ruke izgledajući kao da je ona kriva za nešto a sad tu grešku nikako ne može ispraviti.

Klimam glavom, i dalje se mršteći ali u glavi mi vlada samo zbrka vezana za kuće.

Odmahnem rukom.

Nisam raspoložena čak ni za razmišljanje.

-U čemu je tvoj problem danas? -Tira je očigledno to primetila.

Uzdišem duboko, zbog čega me crnokosa devojčica pogleda zabrinuto.

-Šta je bilo, Kit? -pita ovlaš mi dodirujući ruku.

-Danas je Aironov 16 rođendan- kažem preko volje. -Idemo da vidimo njegovu novu kuću. -

-Kako kul!-uzvikuje ona ne sluteći kako ja mislim da to nije nimalo 'kul'.

Nasumice krenemo hodnikom, ni ne primećujući da ni ne znamo na koju lekciju idemo.

-Oh, mogu li i ja sa vama? -pita molećivo me gurkajući.

Nasmejem se . Bolje to nego da zaplačem.

-Naravno da možeš. -

Za jednu toliko pametnu osobu, Tira je neverovatno glupa.

Ona cikne sad od sreće, oduševljena, skače na mene i grli me snažno. A onda me povuče brže sve praznijim hodnikom.

-Hajdemo na neke lagane lekcije danas, u to ime. -govori veselo.

Uzdišem ponovo.

Ona ne razume, zar ne? Dođe i ode kako joj volja ili kad baš naletimo jedna na drugu u učionici. Ali, na neki način mi jeste prijatelj , bez obzira što me ne poznaje.

I, iako će Airon otići pred sam kraj moje prve godine Vaspitanja, to za mene znači samo da moram čekati još četiri da bih opet bila sa njim.

Ako me do tad u potpunosti ne zaboravi, naravno.

********

Visoki momak kao noć crne kose zastaje na tren ispred mene dok čekam Airona i Tiru na ulazu u Dom.

'Ima neverovatno dugačke i ruke, a i noge' pomislim kad kreće nesigurno ka zgradi, ali onda zastaje i okreće se ponovo ka meni tako da što brže mogu skrećem pogled.

-Ćao .- govori a ja se ponadam da ne govori to meni. -Ti si Kiti, zar ne?-

Spremam se da pobegnem kad to čujem ali on odmah nastavlja.

-Tako mi je žao, mora da sam te uplašio. Ne idi, ja sam Orin, Aironov cimer. -

-Oh.-kažem samo malo se opuštajući.
-Prepoznao sam te zbog njega.Priča o tebi bez prestanka. -

Nasmejem se odmah dok mi se grudima razliva toplota od sreće koju izazovu te reči u meni.

-Zaista? -

-Naravno. -pruža mi ruku a ja je , sad raspoložena, odmah prihvatam . -Drago mi je. -

-Takođe. Pa, Airon i ti ćete biti cimeri, da li ste se pre poznavali? Gle mene, sigurno jeste jer je podneo zahtev za udruženje u kući a ne za novu kuću. Onda, poznajete se iz škole? -

-Bili smo cimeri i ovde neko vreme, samo to do skoro nismo ni znali.-govori kad ja zastanem da bih udahnula vazduh.

To je tako zanimljivo, na neki način. Sa druge strane, zar nije tužno da neko ne primeti potencijalnog prijatelja od prenatrpanosti lica na ovom, ili bilo kojem drugom, mestu?

- Tako.-kažem samo opet utučena.

-Ćao, društvo! -Tira se pojavljuje odnekud pored mene isijavajući koliko je uzbuđena -Nikad nisam bila u razgledanju kuće. Ti si Airon? -

Orin se nasmeje prvo meni, a onda i njoj prijateljski.

-Ne, ne, nisam ja taj štreber, ja sam Orin, cimer. Pomenuo je nešto da će još neko ići sa nama. Javile ste se Vaspitačima? -

Obe potvrđujemo a onda Tira preuzima reč.

-Gde ćete živite? -

-Samo nekoliko blokova dalje.-pokazuje ka zgradama Vaspitanja pa shvatam da misli iza njih, verovatno.

-Koliko si ti već tamo? -

-Nešto manje od godinu dana. -

-Što znači da imaš...koliko? 16? 17? Ili si Priznati? -

-16, otišao sam kad sam počeo Obrazovanje. -Orin očigledno nema ništa protiv ovom ispitivanju, štaviše izgleda kao da ga ono strašno zabavlja.

-Znači, nisi Priznat? -

-Ne, nisam. Kao što sam već pomenuo Kiti.- pokazuje na mene. -Airon i ja smo delili sobu u Domu neko vreme. Kad smo krenuli na Obrazovanje sreli smo se nekoliko puta pre nego što smo shvatili da se poznajemo. -

Njih dvoje nastavljaju veselo da čavrljaju ali ja vidim poznatu priliku među gomilom u dvorištu kako ide ka nama . Bez sekunde premišljanja požurim ka njemu, a on me dočeka sa ogromnim osmehom na licu.

-Srećan rođendan.-kažem zastajući na nekoliko koraka ispred njega.

Za razliku od mene, Airona su njegovi doneli sa suzama na licima i nevoljno ga predali sa svim mogućim dokumentima, informacijama i imenom.

-Hvala, mala. -

-Imam nešto za tebe. -

-Kiti...-

-Znaš koliko sam molila Vaspitače za olovku , i one ogromne blokove?Pa, nisam ti rekla ali dobila sam ih. -

-Ne treba da...-

-Kasno. Izvoli. -brzo mu prilazim i guram upakovane listove u ruke. -Nije nešto odmah da znaš. -

Uzima ih, ali ni ne pogledavši ih gura u unutrašnjost svog dnevnog odela.

-Hvala.Ali nije trebalo. -

-Nisi ih ni...-počinjem ali on me zagrli snažno.

-Izvini. -govori ne puštajući me. -Što idem. Što te ostavljam ovde. Poveo bih te sa sobom, znaš to, da mogu. -

Odmičem se i nasmejem se široko. Duša mi plače i jeca na sav glas .

-Znam, Airone.-prevrćem očima iz sve snage se trudeći da zvučim prirodno. -Proći će to za čas. Četiri godine. Ko od šale.-

-Nemoj da se rasplačeš. -govori Airon a kad dižem pogled briše uglove očiju i shvatam da pokušava da me oraspoloži, na pogrešan način jer me još više rastuži jer kao govori sam sebi -Pa još si nekoliko dana tu. -

Međutim, odjednom mu se izraz lica menja i sad izgleda kao da će zaista da zaplače, pa ga brzo hvatam za ruku i povlačim ka Tiri i Orinu koji i dalje brbljaju kao navijeni.

-...Tako je! Što, naravno , znači da smo svi redom prevareni. Ko zna šta se dešava iza te maske i čiste reklame. ..- govori Orin

-Prestani širiti svoje teorije zavere deci- Airon ga udara lako u rame a ovaj ga pogleda nevino slažući ramenima.

-To nisu teorije. Čista zavera.Javna tajna. -

-Svejedno. Premlade su one za to.-

-Nismo premlade!-usprotivi se Tira izgledajući uvređena na smrt. -Mi to već inako znamo ,zar ne Kiti? -

Slažem ramenima.

-Nemam pojma o čemu ste pričali. Ali ako je o Nebeskima , savetujem da raspravljate o tome negde drugde. - naginjem se ka njima , a oni refleksno urade isto , da bih im onako u poverenju rekla- Znate, oni imaju uhode svuda-

Tira frkće kad se Orin paranoično okreće oko sebe, a Airon meni upućuje prekorni pogled primetivši kako zadržavam smeh.

-Hoćemo li krenuti? -pita Airon. - Što pre odemo tamo, duže ćemo moći ostati. -

Klimam glavom i dalje želeći da se nasmejem mojoj šali , Orin sa Aironom kreće ka ulici a Tira se okreće oko sebe zbunjeno.

-Gde ćete? Teleport je tamo! -pokazuje na suprotnu stranu.

-Idemo peške. -

-Peške ?- ponavlja zapanjeno a onda požuri za nama videvši da se ne šalimo. -Ko još ide peške? Namerno? Da teleport nije na održavanju? -

-Navikni se. Mi svuda idemo peške osim ako baš nije predaleko. Začas ćemo biti tamo. Usput, drago mi je Tira. ..- govori joj Airon preko ramena

-Znam ko si. -prekida ga ona nervozno -Nikad više ne idem sa vama nigde.-

Ostatak puta provede gunđajući, međutim izgleda da to nikome ne smeta, pa čak ni njoj. Orin je zadirkuje sve vreme. Čak i Airon i ja ubacimo po koju šalu na račun njenog gunđanja, ostatak vremena hodajući u tišini držeći se za ruke dok ne ulazimo u , za koji dan, njegovu novu kuću.