Znate, ja sam imala dobre namere. Zaista jesam.

Ali, zar svet nije ovde gde je sad, prateći dobre namere velikih umova?

Dobre namere ne znače apsolutno ništa. Možeš pričati, i misliti, šta god ti padne na pamet ali možeš li to i uraditi?

Šta je mene sprečilo da moje dobre namere, one silne planove koje sam imala, sprovedem u delo? Da li sam to bila upravo ja? Verovatno i jesam.

Trebala sam odmah znati da nešto nije u redu. Trebala sam videti. Trebala sam nešto uraditi kad sam posumnjala, reći nekome nešto.

Čak sam mogla nekome od ostalih reći, ali nisam to uradila.

Ali, opet,sve i da jesam, ko bi mi poverovao?

*********

Ne razumem kako, budući da ovde ima toliko mali broj studenata naspram na Obrazovanju, je kompleks zgrada Usavršavanja tj Skaj Univerzitet ovoliko ogroman.

Stojim pred zbornicom Vaspitača, čujem gomilu glasova kako dopire iz unutrašnjosti prostorije ali ne čujem da iko spominje biblitekara, kojeg sam malopre 'pozvala' preko jednog velikog smeđeg pomoćnika.

Pomislim, ne prvi put, da je neko napravio jednu okrutnu šalu na moj račun onim obaveštenjem da sam dobila posao.

-Koga ti čekaš? Nemoguće je da si Vaspitač, izgledaš premlado za to.- iz misli me prene ženski glas pa se okrećem ka njemu, nesigurna da li se meni obraća ili ne.

Ispred mene sad stoji žena, potpuno sede kose i krutog uspravnog držanja, posmatrajući me strogo.

-Pa? Gukni golube, dok nisam pozvala Obezbeđenje. -govori prekršajući ruke.

"Gukni golube. .." -ponavljam u sebi začuđeno.

-Ja sam novi Asistent u biblioteci i čekam. ..-govorim brzo ali me ona na pola rečenice prekida.

-Kiti Samers. -

-Ovaj...Da.-kažem zbunjeno.

Žena se okreće bez reči i kreće hodnikom, ostavljajući me da preplašeno gledam za njom.

-Danas , moliću lepo, gospođice Samers. Imam ja još posla. A i pomoć bi mi dobro došla. -

Okrećem se oko sebe, sad već ubeđena da se neko šali na moj račun.Ali ne vidim nikog, naravno, pa nesigurno krećem za ženom.

-Vi ste...bibliotekar? -pitam pošto ona ništa ne govori.

-Zovem se Voani.- žena zastaje ispred velikih crnih vrata pošto ih otvara širom pa se pomera u stranu pokazujući mi da uđem -Ovuda. Hajde, dete, čeka nas toliko toga da uradimo. -

"Ovo mi se ne sviđa" -mislim dok zakoračujem u tamu.

A onda se svetlo pali, i sa olakšanjem shvatam da gledam u malu pristojnu biblioteku. Tu je desetak polica i pult , za koji pretpostavljam da je deo za izdavanje i vraćanje knjiga i ženino radno mesto , a između njih dva velika stola koji predstavljaju čitaonicu rekla bih.
Nije loše. Nije ono što sam očekivala, svakako, nekako sam je zamišljala drugačijom,a i sa onih slika se činila većom,doduše možda grešim.

-Opet to prokleto osvetljenje. -govori Voani iza mene.

Čujem je kako čačka, i lupa, po panelu pored vrata. Taman odlučujem da joj ponudim svoju pomoć kad svetlost, negde dalje u mraku ,za koji sam mislila da je zid, zatrepće. A onda se upali. Za njim još jedno, pa još jedno.

Nekoliko sekundi kasnije shvatam zašto je kompleks toliko veliki.

Zato što je, čini se, pola istog biblioteka.

Stojim, paralisana, jedino što mogu je da zurim u prizor ispred sebe. Ovo mesto je ogromno, i prepuno knjiga.

"Umrla sam i otišla u raj. " -mislim iako ne verujem u ikakav vid života posle smrti.

-Ovo je deo 'Najpopularnije', tu stoje knjige koje svaka druga budala čita.-pokazuje mi žena na onaj deo od deset polica dok prolazi pored mene ka onom pultu. -Moraćemo da preuredimo i to. Gde su mi sad naočare?-

Ja i dalje stojim na istom mestu, jedva čuvši šta mi govori.

-Ovo je....-

-Veliko.Jeste. -

-...predivno. -završavam ne slušajući je, pa nastavljam -Ništa lepše u životu nisam videla. -

-Navici ćeš se, nema baš toliko posla, kao što sam rekla retko ko...-sad žena zastaje u pola reči, i ja se konačno trgnem i pogledam je.

-Izvinite, šta ste ono rekli?- pitam a žena me samo sumnjičavo gleda. A onda diže naočare i stavlja ih na vrh nosa gledajući u nešto iza pulta.

-Do početka godine sam tu da ti pomognem, onda konačno mogu odmoriti od svih ovih zatucanih samoživih nazovi intelektualaca. Veću gomilu idiota nisam videla. -

Opet je ne slušam, pogled mi stalno beži ka knjigama protiv moje volje. A onda mi, nekako, do svesti dopre jedna informacija.

-Nosite naočare? -pitam glupo.

Nisam videla osobu da nosi naočare, pa, nikad.

-To je malo očigledno. -kucka kažiprstom po crnom okviru naočara pa se ispravlja i povede me nekud.

-Zašto? -pitam sad žureći za njom.

-Da vidim tebe kakav će ti biti vid sa 100 i kusur godina, mala. -

100? !

-Idemo da pokrenemo kutije, pa ćemo videti šta ćemo dalje. -

Da li se sve ovo zaista dešava? Stvarno ću da radim ovde?

Krišom sebe uštinem za unutrašnju stranu nadlaktice, za šta se odmah pokajem jer vraški boli.

Voani ulazi u neku prostoriju, sad me ne čekajući, sekund kasnije iz iste izlazi kutija. Kad kažem 'izlazi' mislim 'izlebdi',a kad kažem 'kutija' mislim 'ogromna metalna kutija'.

-Kad im skineš poklopac, pokreću se, programirane su pa nemaš previše briga oko njih, osim ako ne budeš želela da im promeniš podešavanja. - ženin glas dopire iz unutrašnjosti prostorije dok kutije raznih veličina proleću pored mene.  -Ima ih četrdeset, oni iz Školskog Odbora davno su želeli da ih se reše, ali ja nisam dozvolila. 'Ne, dok ja živim i dišem' rekla sam im. Sve pametnjaković do pametnjakovića, da ti ja kažem, a većina nije ni bila u planu kad sam ja počela raditi ovde. Klinčurija nezahvalna. -

Klimam glavom, ne znajući šta drugo da radim sve dok Voani ne izlazi iz prostorije i kreće nazad kuda smo došle pa je ja pratim.

-A zašto. ..-počinjem zbrkano, nisam u mogućnosti da povežem misli do kraja i dalje, pa se ispravljam -...Kako su sve ove knjige ovde? Toliko knjiga nema ni u Kulturnom.-

Žena zastaje i okreće se ka meni. Tek tad primećujem koliko tamne oči ima, mislila sam da su stroge,ali su pronicljive i razumevajuće. Ova žena mnogo toga zna, osećam.

-Šta ti misliš? Zašto su sve knjige ovde a ne u Kulturnom? Ovde su zapravo SVE knjige ikada napisane, ako to do sad nisu shvatila. -

Treba mi samo tren da shvatim, dođe mi prirodno bez naprezanja.

-Zato što nemaju svi pristup ovde. -

Žena čuti, samo me gleda pronicljivo.

-Ali, zašto sam onda ja dobila posao? Ja sam Nepriznata. -mrmljam više za sebe.

-Hm.- odgovara Voani.

Sad će da mi kaže da ipak nisam dobila posao, zar ne?

-Kompjuter. -

-Molim? -

-Na njemu raspoređuješ kutije. -

-Šta? -

"Na kompjuteru? "- mislim skroz zbunjeno.

-Iza pulta je. -govori žena ali ne mrda, kao što ni ja ne mrdam već samo klimam glavom.

-Zar nemate kontrolor, ili panel. ..ili...?-pitam razmišljajući sad o kompijuterima i verovatno globalnu neupotrebnu istih.

Previše informacija i pitanja mi je trenutno u glavi. Sve misli su mi skroz zbrkane, ali se stalno vrte i vraćaju na sve ove knjige oko mene.

-Ne snalazim se najbolje sa svim tim. ..novotarijama. -

To objašnjava ono lupanje po panelu od malopre.

-Dobro, hajde nešto i da radimo, šta kažeš gospođice Samers? -

-Spremna kad i vi. - govorim odmah pošto žena završi pitanje.

-Kreni onda, šta stojiš, hajde hajde. Nemamo ceo dan. Zovi 19 u popularnu sekciju, odatle ćemo da krenemo. -

Narednih dva sata ćuteći pratim sve što ona radi, imajući osećaj da više smetam i odmažem nego što pomažem. Kutije, objasnila mi je kratko, raspoređene po kategorijama i sekcijama istih, same rade većinu posla . Sve što treba da uradiš je da staviš knjige u njih a one same odu i 'pobacaju' knjige na police. Takođe, u kompjuteru imam spisak svih knjiga sa njihovim tačnim mestom na polici, sve što treba da radim ako tražim neku knjigu je da ukucam njen naslov u pretrazi.

Moj najveći posao ovde je razvrstavanje knjiga po kutijama, izgleda.

-Sutra, naime, stiže pošiljka knjiga. Tako da te hoću pribranu ovde, jer ćemo ih zavoditi i sortirati. -

-Pribrana sam.-govorim rasejano prelistavajući knjigu koja mi je u rukama iako me ne zanima previše razvoj i istorija Obezbeđenja.

Nisam ni primetila kad mi je žena prišla, ali uplaši me kad poklapa rukama moje i zatvara knjigu koju držim, naginjući se ka meni.

-Ne piše u Pravilima rada, ali budi pametna pa ne čitaj ovde, niti posuđuj knjige, bar ne dok je neko prisutan. Ako želiš da zadržiš posao i naučiš što više možeš. -

Treba mi par trenutaka da razmislim o tome, a onda ozbiljno klimam glavom. Voani me potapše po ruci.

-Dobra si ti, budi pametna i samo deluj nezainteresovano. Iz iskustva ti kažem. -mrmlja čini mi se više sama za sebe, potapše me ponovo po ruci pa se okreće i nastavlja sa poslom.

Još malo prevrćem knjigu po rukama, razmišljajući o položaju Nepriznatih u ovom društvu, a onda slažem ramenima.

"I šta ćeš ti da uradiš povodom toga? " pitam samu sebe, pre nego što nastavim da radim.

Do četiri sata poslepodne, kada je kraj radnog dana, ni ne osećam umor iako smo napravile samo jednu pauzu da predahnemo  nekoliko minuta. Ovo je super. Oduševljena sam poslom, koji uopšte ni nije naporan već izuzetno zanimljiv.

Voani mi je usput rekla da studenti zapravo veoma retko dolaze u biblioteku, kako im je većina informacija dostupna na predavanjima.  Meni još bolje, ne moram se još i sa nepoznatim ljudima nositi , iako sam bila spremna na to kada sam se prijavljivala za posao.

Od Skaj univerziteta do moje kuće ima skoro sat vremena hoda, a put vodi preko trga na koji pre, izgleda, nisam obraćala previše pažnje. Na njemu su tri kipa i moja nadogradnja mi odmah izbacuje opciju skidanja podataka o Trojici na šta se nasmejem i odmahnem glavom.

Samo što otvaram vrata Tira izleće iz dnevne sobe i pojuri ka meni.

-Znam tačno šta ću da uradim. Upravo sam sve shvatila. -

-Ćao, Tira. Da, dobro sam, a ti? Bilo mi je super prvog dana na poslu, kada počinje tvoj? -

Ne obazire se na to što ja pričam i skoro cupka pored mene sve do dnevne sobe.

-Udajem se.-

Okrećem se ka njoj, gledajući je kao da je pala sa Marsa (još jedan izraz.  Mars je planeta, znam toliko).

-Šta si rekla? ? Udaješ se?! Kad? Kako? Za koga uopšte? Kad si našla muža? Mislim. ...šta? !- ne znam ni sama šta hoću prvo da pitam.

-Ne udajem se sada. -prevrće očima da to naglasi -Udajem se u Priznate. Čim nađem nekog da me oženi.-

-Molim? Čekaj, ne razumem. Šta? -

-Pa, znaš da želim da budem Kontrolor? -

-Da, ali ne možeš jer nisi. ..-zastajem shvatajući -Ne! Tira, ne možeš se udati samo zbog statusa! -

-Zašto ne bih mogla? -pita slažući ramenima.

-Zato. ..Zato. ..- hoću da kažem 'zato se ne možeš udati bez ljubavi' jer znam koliko svima nama a njoj najviše ona treba ali odustajem i pokušam neki razumni razlog da nađem -Zato što se nećeš moći razvesti. -

-Znam to. Razmotrila sam dobro sve opcije koje imam. A imam ih dve. Prva je da ostanem zauvek Nepriznata i radim ono što ne volim. Druga je da dobijem status Priznate i odem na Usavršavanje da bih radila ono što sam oduvek htela da radim. -

-I možda budeš nesrećna do kraja postojanja zbog osobe za koju si se vezala zbog tog statusa.-

Opet prevrće očima.

-Od kud znaš, možda nađem pravog. Neću odustati od te ideje. Poznaješ li nekog slobodnog Priznatog? -

-Naravno da ne poznajem. Svi moji poznanici žive u ovoj kući. To ti je glupa ideja inače. -

-Nije.-kaže tvrdoglavo.

-Tira. ..-uzdišem.

Ali pre nego što nastavim, ona ustaje.

-Stvarno si ubica volje za životom kod ljudi.-mrmlja.

Prevrćem očima.

-Idem da nađem Orina, on će se radovati zbog mene i mojih dobrih planova. -

-Samo napred. Ja idem da spremim obroke.-

Dok odlazi ispraćam je pogledom, zabrinuta za nju.

"Verovatno će se predomisliti za nekoliko dana" mislim optimistično

Ali, dok mislim o tome, neka zla slutnja me uhvati.

Da li bih se ja udala, za bilo koga, da bih dobila status Priznate? Sa jedne strane to bi rešilo moj najveći problem : Usavršavanje. Mogla bih da budem Vaspitač, da imam pristup svim informacijama, da verovatno živim bolje nego sada.

Odmahnem glavom.

"Ne, hvala.Pre ću ostati Nepriznata. "

*******

Sledeći nastavak je poslednji u ovom uvodu, rekla sam da neće biti dugačko.

Hvala svima koji čitaju , puno vas volim i ljubim :* ♥

Vaša Specijalna.