Jedna veoma mudra osoba, tek sad uviđam, postavila mi je čudno pitanje.

"A šta ako je Osuđeni nevin? "

Moj odgovor je bio slaganje ramenima i "Trebao je bolje da se odbrani na Sudu"

Nisam razmišljala tada o tome , nisam znala, da ma koliko se trudio da se odbraniš nikad nećeš uspeti ako te ONI optuže.

Taj Osuđeni nikad nije ni imao šansu.

******

-Šta to radiš? -pita me Tira začuđeno sedajući pored mene na klupu u Trpezariji.

-Jmdm- promrmljam skoro nerazumljivo kroz puta usta.

-Izgledaš kao da pokušavaš da se udaviš hranom. -

Pokušavam da frknem na to, ali mi hrana zastaje u grlu i zamalo je zaista udavim. Treba mi nekoliko dugih trenutaka da je progutam, a onda kao uvek napravim zgroženu facu pre nego što se okrećem ka Tiri.

-Jutros sam podnela zahtev za pridruženje Aironovoj tojest Orinovoj kući. Čekam potvrdu da bih je prosledila Domovoj kancelariji. -govorim ustajući žurno.-Moram da krenem na Kontrolu. -

-Kiti.-zaustavlja me hvatajući me za ruku, pa se ponovo okrećem ka njoj. -Da li si...znaš. ..okej? -

Mrštim se blago, praveći se da ne shvatam šta me pita.

-Zašto ne bih bila?Naravno da jesam. -

-Sigurna si? Izgledala si prilično loše sinoć. Plašiš se teleporta. Zašto? -

Skrećem pogled, znam da je glupo, i sam strah od njega, kao i razlog zbog kojeg se plašim.

-Uplašila sam se kazne. Ne teleporta. -slažem posle nekoliko trenutaka, dok ona ustaje pokušavajući da uhvati moj pogled.

-Znala si da ćemo stići na vreme. -naglašava.

-Jedva smo stigle na vreme. -ispravljam je -Stvarno moram da idem, pričaćemo posle. -

Još jedna laž. I ne čudim se što nisam izgledala dobro, umalo nisam umrla od straha. Da Airon nije bio tu mislim da bi pohisterisala, dobila napad panike ili ,ko zna, možda bi mi srce uistinu stalo od straha.

Naježim se, žureći ka vratima, dok se prisećam sinoćnog putovanja teleportom. Osetim kako se panika uvlači u mene, gotovo kao da sam stvarno tamo opet.

Odmahnem glavom.

Neću da mislim na to. Imam pametnija posla sada.

******
-Ime? -

-Kiti Samers-

Dobijam čudni zbunjeni pogled, pre nego što žena opet nezainteresovano spušta pogled na kontrolor.

-Status?-

-Nepriznata.- znam pitanja i odgovore napamet pa pokušavam da ubrzam stvar nastavljajući odmah -Redovna kontrola, petnaesta. Da, dobijam nadogradnju komunikatora. -

Žena klima glavom, očigledno zadovoljna što radim i njen deo posla.

-Kroz vrata, prostorija broj 491:6.- govori preko volje pružajući mi karticu preko pulta.

-Hvala. -promrmljam iako znam da neću dobiti odgovor.

-Sledeći! -

Prolazim kroz vrata , a onda hodnikom tražeći ona kroz koja treba da uđem.

Kao svaki put i ovaj me dočeka isti prizor kad ulazim u prostoriju 491:6. Sedam na stolicu da sačekam ali vrata , ona kroz koja sam tren ranije prošla, se otvaraju propuštajući u prostoriju nisku ženu svetle kose.

Ona bez reči prilazi stolu, a ja ustajem brzo pružajući joj onu karticu koju sam dobila.

-Dobar dan.- govorim ljubazno.

-Spremi se za pregled. ..-govori žena proveravajući moje podatke. Do sad me nije ni pogledala. -...Kiti. Pomagač je na putu ovamo da nadogradimo taj komunikator. -

Mala ovalna spravica potvrdi savršeno stanje nano-bota u mom telu , kao i uvek , a žena mi odmah pokazuje da sednem.

"Koji je njen problem? " pitam se videvši kako se povremeno mršti zureći negde iza mog ramena očigledno me ne videći.

-Kiti Samers. -promrmlja opet se mršteći pre nego što me pogleda, toliko me intenzivno gledajući da se nasmejem nelagodno.

-To je moje ime. - govorim trudeći se da zvučim kao da me upravo nije uplašila tim skeniranjaćim ispitivačkim pogledom . Iako jeste.

-Imaš petnaest godina? -pita me ali već proverava informaciju na kontroloru dok se ja počinjem vrpoljiti u neudobnoj stolici.

-Danas mi je rođendan. Mislim, ne znam kad mi je rođendan. Na današnji dan su me...-

-...Našli na vratima Doma. Ona te je našla, zar ne?- naginje se ka meni završavajući moju rečenicu a ja se povlačim unazad.

-Ona? Ja zaista ne...-počinjem ali zaustavljam se jer žena ustaje i počinje žurno da hoda po prostoriji mumlajući nešto previše brzo i tiho da bih razumela.

Tada se vrata ponovo otvaraju, a poznati kockasti robot klizeći stiže do mene.

Pogledam ženu iščekujuće, ona već gleda u mene, glave nakrivljenje u stranu. Izgleda kao da intenzivno pokušava da mi pogledom uđe u glavu.

Onda kao da se trgne, odmahne glavom nekoliko puta, pre nego što prilazi i staje ispred mene.

Ne mogu ništa da kažem, iako želim, previše iznenađena i zatečena , dok mi se sećanje na još jedan sličan događaj upravo odvija u glavi.

"Ko ti je dao ime, Kiti? Neko od Vaspitača u Domu? " ,i kad sam napomenula da sam bila premala da bih se sećala : "Naravno da ne. Blesavo od mene" - rekao je Vaspitač , prvog dana mog Vaspitanja .

-Nemojte nikad da prestanete da razmišljate svojom glavom. - nisam ni svesna da to govorim na glas, dopunjajući sećanje i Vaspitačeve reči, iako veoma tiho sve dok ženina ruka ne zastane u pokretu dok prinosi mali tanki kabl ka mom uvetu.

Ruka zadrhti, žena se okreće oko sebe, kao da nešto traži. Ili očekuje nekog.Izgleda uplašeno, otvarajući i zatvarajući usta kao da želi nešto da kaže, ali nema glasa i reči ne izlaze. To potraja još gotovo pola minuta, dok joj lice postaje sve crvenije a ja krećem da ustajem pomislivši kako treba da zovem pomoć.

-Dobro.- progovara žena potpuno mirno . Crvenilo joj se polako povlači sa lica a ja ponovo sedam, pomalo nesigurno. - Dan ili dva će ti se oči, kao i glava, prilagođavati na nadogradnju. Tako da će možda neko vreme trebati da ti se vid razbisti pri dotoku informacija. Nema potrebe da brineš zbog toga, osim ako ne budeš imala glavobolje ili zamračenje vida.-

Želim da pitam, toliko toga, ali se ne usuđujem.

Osećam blago golicanje na ušnoj resici, kada me kabl dodirne pre nego što se , osećam, spaja sa komunikatorom.

-Započni proces nadogradnje. -govori žena robotu a onda dodaje - Zatvori oči. Bolje je.-

Uradim kako mi je rekla, čekajući da se nešto desi, ali ispod mojih kapaka vlada tama.

Onda čujem. Tiho zujanje, koje svakog trenutka postaje sve glasnije. Sve više me podseća na zvuk teleporta koji se sprema za rad.

Zaustavljam dah , osećam kako mi se kičma refleksno ispravlja a srce počinje da mi neverovatno brzo i neujednačeno lupa u grudima.

Taman kad pomislim da ću da ogluvim od jačane , sad već, pištanja u mojoj glavi ono prestaje. I zavlada tišina.

Uzdišem duboko, tako proveravajući da li i dalje postojim.

-Možeš otvoriti oči. -čujem i poslušam.

Na tren, dok to radim, bljesne svetlost, menjajući boje u celom spektru istih. Kao da izlete iz mojih očiju, šireći se po prostoriji, pa i van nje, van zgrade i svuda po Skaju mogu se zakleti .A onda trepnem, čudan osećaj i boje nestaju a ja se nađem žureći u vrata.

-Gotove smo?-pitam i dalje gledajući u isto mesto.

-Da, jesmo.-

Ustajem nesigurno, očekujući da mi se zavrti u glavi ili da mi se vid zamuti, ali to se ne desi.

-Hvala vam puno. - govorim krećući ka vratima, želeći što pre da se odaljim od ove čudne žene.

Srećom, ona me ne zaustavlja, ne spominje više moje ime, niti Vaspitača i Dom. Umesto toga, postavlja mi pitanje, zvučeći iskreno zainteresovano za odgovor.

-Šta ćeš prvo potražiti, sad kad imaš pristup? -

-Zemlju. -odgovaram odmah, nemam razloga da to ne uradim.A i moj odgovor je , kladim se, predvidiv. -Doviđenja. -

Dok zatvaram vrata za sobom, do mene poput nekog tihog, izobličenog eha dopire ponovljeni pozdrav.

**********

Evo nastavka, konačno. Nisam baš u potpunosti zadovoljna , jer sam planirala više pisati a nemam vremena.

Nadam se da vam se sviđa part, nastavak će veoma brzo , obećavam.

Ogromno "Hvala" svima koji čitaju, vote-aju i komentarišu.

Ljubim.Volim. Specijalna.