Otvaram oči, zatičem sebe u tami ispod treptavog svetla. Pomalo zbunjeno shvatam da sam ispred vrata bilblioteke i potpuno dezorjentisano se zapitam šta ja radim ovde.

Ni zvuk se ne čuje, svetla u hodniku su pogašena osim onog iznad moje glave koje se pretpostavljam upalilo kad sam se ja pojavila.

Otvaram vrata biblioteke a svetlo u njoj se odmah pali , žmirkajući  nekoliko puta  pre toga.

Sada se ,setivši se,zapitam gde je Lušan. I moj ključ, kad smo već kod toga.

Davanje tog ključa , kao moj najveći problem u životu, se čini vekovima daleko u prošlosti.

-Lušane? -probam tiho, a moj šapat odjekne praznim prolazima između polica gubeći se u tišini.

"A i svetla su bila ugašena. Bila bi upaljena da je neko ovde, zar ne?"-mislim, ili bar pokušavam da mislim a glavobolja mi se opet sve očiglednije prikrada ,sada u vidu titraja iza mojih očiju.

"Mora da su već otišli. "-zaključujem

Prilazim  pultu,nesigurna šta da radim. Da ga pozovem? Da li me je već tražio a da ,od sve one gungule, nisam to shvatila?

A onda začujem zvuk zbog kojeg se okrećem, to je zvuk koraka, odjekuje nekud između polica, odaljavajući se i približavajući tako da nisam potpuno sigurna odakle dolazi.

-Lušane? -govorim glasnije, a moj glas zvuči preglasno sada.

-Kiti?-dobijam odgovor i nekoliko trenutaka kasnije se pojavljuje u stopu praćen Randinom.

-Odkud ti ovde?-pita me očigledno zatečen što me vidi.

"Zaista, Kiti, koji je tvoj izgovor što si sada ovde?"

-Došla sam po ključeve. -lupam ignorišući Randinov sumnjičavi pogled koji usledi.

-Joj, oprosti. -Lušan se lupa po čelu- Potpuno sam zaboravio da ti javim da ne brineš i da uskoro završavamo. -

"Sreća moja."-mislim imajući želju da protrljam slepoocnice koje počinju da pulsiraju.

Umesto toga odmahnem rukom, nadam se nemarno.

-Nema problema, ionako sam htela prošetati. -

-A i ne možeš se ljutiti na mene. -

Nasmeje se, onako dečije nevino. Zatičem sebe kako mu uzvraćam osmeh, opuštajući se .

Osećam sad zaostalu  napetost u mišićima vrata, ramena i kičme, previše sam bila ukočena do sada.

-Kako si ušla u zgradu u ovo doba? - ubacuje se Randin.

-Nogama. -kažem trudeći se da ne razmišljam o tome sme li se i može li se uopšte ulaziti bilo kada u zgrade Univerziteta.

Lušan se nasmeje videvši Randinov nezadovoljni izraz lica blago ga gurkajući ramenom.

-Znači, završili ste projetak šta li je?-

-Pa, zapravo nismo. Ali već je kasno pa smo odlučili da je dosta za danas. -

-Zar ne treba sutra to da predate? -

-Vaspitač nam je produžio rok .Malopre nam je javljeno inače bismo proveli noć ovde.-

-Nadam se da ste sredili za sobom. -

-Naravno. -

-Ne daj ti Bože da ti moraš raditi svoj posao. -govore u isto vreme ali ja ih jedva i čujem.

Osećam kako energija curi iz mene velikom brzinom, a shvatam i da sam gladna pa prolazim rukom kroz kosu i uzdišem duboko odlučna da izdržim što duže mogu.

-Dug dan?-pita Lušan.

-Predug. -promrmljam pružajući ruku ka njemu - Idem kući. -

-Idemo i mi.-govori spuštajući ključeve na moj dlan.

Previše sam umorna da bih se protivila zajedničkom povratku kući, ali očigledno ne i Randin koji gunđa sve vreme dok ne izađemo na ulicu. A onda objavljuje kako on ide teleportom iako smo mi već krenuli dalje.

-Samo izvoli. -promrmljam sebi u bradu nastavljajući da hodam.

-Ma hajde, Ran, nećeš umreti od malo pešačenja. -govori Lušan preko ramena.

Upućujem mu jedan prekorni pogled, ali on ga ili ne primeti ili ignoriše da bih se vratio nazad po njega. Uskoro me sustižu, a Lušan se valjda meni u inat ubrzo premešta sa moje desne strane.

Neko vreme hodamo u tišini iako Lušan uporno pokušava pokrenuti neki razgovor, sve dok ja kao i uvek ne zastanem na trgu ispred statua Trojice.

Ovaj put pogled zadrzavam na Greju, u sredini.

"Zar sam ja tvoj potomak? "-upućujem mu .

Ali refleksno se onda okrećem ka Vajtu, diveći mu se bezglasno sve dok ne vidim Randina kako paradno imitira njegovu pozu.

-Kao preslikani ste.- govori Lušan zabavljeno.

On prevrće očima, značajno mu glavom pokazujući na mene a Lušan prasne u smeh na moj kaljas- mi-idola pogled koji upućujem ovom idiotu koji se sada vraća do nas.

-Trojica, a?-govori Lušan posle nekoliko trenutaka zvuceci polu impresionirano polu porugljivo.

Randin promrmlja nešto nerazumljivo očito samo meni jer mu Lušan odgovara:

-Zar je bitno? -

-Očigledno nije. -

-Šta? -pitam ja.

Lušan odmahne rukom pa mi pokazuje da krenemo što ja i uradim.

-Da li je sve u redu? -pita me bacajući pogleda preko svog ramena pa se i sama okrećem.

Trojica sada izgledaju još imresivnije, nisam sigurna zašto. A Randin i dalje stoji tamo.

-Sve je u redu. -govorim.

-Izgledaš.  . .-

-Umorno? -prekidam ga -Jer jesam.-

-I to. Ali i čudno. -požuri ispred mene pa zastaje da bi mi preprečio put te i sama moram zastati- Da li se nešto desilo? -

-Ništa se nije desilo. -Prevrćem očima- Lušane, sve je okej, okej? -

Posmatra me još nekoliko trenutaka, tako ne tipično za njega,  ozbiljno i zabrinuto a onda nas Randin stiže i ja sa olakšanjem skrećem pogled sa Lušana.

-Zašto smo sad stali? Ovim tempom nikad nećemo stići kući. -

Lušan se bez reči okreće i kreće dalje a ovaj kreće za njim.

-Ideš li,gospođice Nebeska? -govori mi videvši da ne mrdam ,a ja zamalo iskačem iz sopstvene kože od straha.

"Ja i moja prokleta jezičina. "

Ostatak puta čvrsto držim usta zatvorena ma koliko Lušan očigledno beznadežno pokušavao da nas uvuče u razgovor. Na kraju jednostavno prihvata to da priča sam sa sobom.

*
Odmah pošto zatvaram vrata za sobom krećem ka stepeništu.

-Kiti? Stigla si?-čujem i menjam pravac.

-Ksera, odkud tebe ?-zavirujem u dnevnu.

Ksera nam se nabrzaka uvukla pod kožu i u društvo bez ikakvih problema, osim što mi svaki dan 'pomaže ' u biblioteci, pola dana provodi ovde, ali do sad je išla kući bar da spava.

Što me podseti na to da je ona Priznata, pa uocavam još jedno neslaganje u priči sa Anketom, ali naređujem sebi da se sada ne zamajavam sa time.

A to me podseti i na činjenicu da uopšte  nemam pojma koliko je sati.

Posebno se Ksera našla sa Orinom, a njene teorije zavere su nekad blesavije i od njegovih. Sada sedi preko puta njega, pored Tire i svo troje se okreću ka meni .

-Ćao društvo, šta ima?-dobacujem njima.

-Čekala sam tebe da ti se javim. Odmah posle nastave sam bila na nekom razgovoru na posao. Zamisli, primaju stažiste u kancelarijama "BluTehnologije" . Nego, gde si ti do sada? -

Za vreme njenog govora ja stignem da se pozdravim sa Tirom i Orinom, a stignem i da se izvinim Tiri što sam propustila njenu večeru i u sebi zahvalim bogovima na tome.

-I ja sam bila na razgovor za posao. -govorim preko volje, sedajući pored Orina.

Nadala sam se da ću morati ovo pričati samo jednom, ali Airon je sada na poslu pa se već unapred radujem posebnom razgovoru sa njim.

-Ti imaš posao.-kaže Orin.

-Znam. I najveći bonus je što neću morati da ga napuštam. -

Svo troje se u sekundi naginju ka meni radoznalo čekajući nastavak a ja se nasmejem umorno.

-Jednoj gospođi treba Asistent. Zapravo bih joj bila nešto kao sekretarica crtica družbenica. Jedina mana tog posla je što ću morati da se preselim kod nje. -

-Preseliš? Zašto? -govore Tira i Orin u isto vreme.

-Da bih joj bila pri ruci. -slažem opet ukočenim  ramenima- A i koliko sam shvatila iz razgovora, ona i njen muž nikada nisu imali decu pa je usamljena. -

-Zvuči kao da te usvaja. -govori Ksera.

-Samo što ću imati duplo više sati za to. Plus oni iz biblioteke. -nasmejem se kratko i na silu.

-Dobro ali šta će ti još jedan posao? -

-Zašto da ne?Mislim, pozvali su me na razgovor i nisam imala šta izgubiti. -

-I da li si ga prihvatila? -

Oklevam nekoliko trenutaka sa tim odgovorom a onda se odlučujem za potvrdni kako me ne bi odgovorali od toga.

-Treba da počnem da radim za mesec dana. -

Svo troje ćute gledajući me čudno i ozbiljno.

-Ma hajde, šta ste se tako uozbiljili? Kao da idem na drugu planetu. Pa videćemo se svaki dan. Plus, dobijate mnogo bolje poklone za rođendane. -

-Trne mi za poklone. -mrmlja Tira izgledajuci kao da će da zaplače.

Orin se naceri i grli me.

-To kaže zato što joj je rođendan prošao. Čestitam,mala. -

-Hvala.-kažem kroz stisnuto grlo osećajući ubod krivice zbog svojih laži.

-Kiti ,čestitam ti i ja. Želim ti sreću. Samo ćeš mi nedostajati. -govori Tira naginjuci se da me i ona zagrli.

-Nebeski, Tira.- uzdišem a onda se grizem za jezik, moram prestati to da govorim. -Nećeš me se tako lako rešiti. -

-Znam, znam.- Prevrće očima pa me ponovo grli.

-A ja bih volela da budem tu da vidim Aironov izraz lica.-zakikoce se Ksera. -Ima da te ispituje tih mesec dana sve o toj gospođi. -

Potpuno sam svesna toga i ne radujem se tome.

-Oh,usput, i ja sam dobila posao. -dodaje a ja sa olakšanjem menjam temu na njene Programerske sposobnosti.

********

Ljubim.

Volim.

Specijalna.