"A ti si?" Ovaj što je ležao na drugom krevetu me upita
"Ja sam čovjek,a ti?

Izvanzemaljac?" Pogledam ga ispod obrva. Išao mi je već na živce iako ni ne znam ko je

"Baba roga,jebote,znaš li ti fino razgovarat?" Okrene se te ponovno gleda u plafon

"Ne znam,jer ste me probudili a meni se idalje spava" uzvratim mu

"E pa sad spavaj,svejedno ti nitko neće smetat,i pusti me na miru" živčano mi kaže

"A nee,ne. Ti mene pusti na miru. Ja tebe ništa nisam pitala" okrenem se na drugu stranu želeći ponovno zaspati

"Dobro,šta ti hoćeš? Prvo si mi prijatelje zatrala iz sobe a sad bi se svađala"

"Hoćeš me više pustit da spavam? da ne moram i tebe zatrat iz sobe" uzvratim i više ne čujem ovoga.

Jebote,nisam s njim u istoj prostoriji pola sata,a već mi je dig'o tlak. Točno ću poludit s njim.

(...)

"Lea,jesi budna?" Čujem glas blizu sebe te otvorim oči i vidim doktoricu.

"Imate posjetu" kaže mi te izađe a pored mene ostane neka nepoznata žena

"A vi ste?" Zbunjeno ju pogledam

"Ja sam Ivana" pruži mi ruku
"Lea" prihvatim joj ruku

"Vidim još ne znaš tko sam, Ja sam te oni noć udarila s autom. Stvarno mi je žao.." govori mi

"Ne,ja sam kriva. Ja nisam jednostavno gledala gdje hodam i nisam gledala kako prelazim cestu" odgovaram joj

"Svejedno,oprosti. I ja sam kriva što se nisam zaustavila" ponovno mi se ispričava

"Kako ćete vi biti krivi ako ja nisam gledala gdje hodam i molim vas nemojte više kriviti sebe" malo glasnije kažem te čujem da mi mobitel zvoni

"Oprostite" tiho kažem
"Ništa,svejedno trebam ić. Vidimo se Lea,drago mi je da sam te uspjela upoznat" mahne mi te izađe a ja se odmah javim na mobitel

"Halo,Lea,zaboga što se dogodilo?" Čujem zabrinuti glas majke
"Imala sam nesreću,auto me udarilo ali ne brini. Dobro sam sada" kažem joj

"Jesi i sad u bolnoci?" Ponovno me pita

"Jesam,i ne znam do kad ostajem" kažem joj jer sam znala da bi sljedeće pitanje upravo bilo 'do kada ostajem?'

"Dobro dijete,reć ćeš mi sve drugi dan,znam da si umorna"

"Da jesam,pozdravi tatu i sestru" kažem joj te prekinem vezu.
Ne,nije moja majka bila naporna ali se previše brinula za mene,baš kao i svaka majka.

"Jel' možeš tiše pričati?" Začujem glas te pogledam u onog lika

"Ne mogu,nisi ni ti mogao pa ne mogu ni ja" otpuhnem

"Oj jebote,s kim sam ja zaglavio u istoj sobi" čujem ga iako je to rekao sasvim tiho

"Čujem te,i nije ni meni drago što moram dijelit istu prostoriju s tobom" zaderem se

"Pa onda idi" iznervirano mi kaže

"Gdje da idem? Jebote imala sam nesreću i moram bit ovdje dok me ne otpuste" izderem se"uostalom šta je tebi bilo?" Upitam ga zainteresirano

"Ništa što bi tebe trebalo zanimat" drsko mi odgovori te se samo okrene
Ja ću poludit s ovim,majkemi