Budi me jaka glavobolja i sve što čujem je pištanje nečega.

Polako otvorim oči te ugledam doktoricu koja je nešto radila oko aparata.

"Zašto sam ja ovdje?" Promrmljam tiho

"Imali ste nesreću,sada se odmarajte" tiho mi kaže te krene napustiti sobu,a ja se sjetim svega.

Izlazak...
Borna..
Petra... ona nas je vidjela. Moram brzo razgovarati s njom.

"Možete li.." stanem kad vidim da.je doktorica napustila sobu. Super,baš super. Krenem ponovno spavati jer me je glava ubijala ali onda čujem glasove. Okrenem se i vidim svoju tetu i Petru.

"Lea,jesi dobro?" Upita me teta a Petra je stajala pored nje spuštene glave

"Jesam,samo me glava užasno boli i to je sve" kažem joj iako me je cijelo tijelo boljelo

"Ajde,idemo. Lea se mora odmoriti" teta govori Petri te one krenu

"Može li Petra ostat ovdje? Dosadno mi je samoj" upitam tetu te ona samo kimne glavom i izađe.

"Petra,znaš da ja nemam ništa sa Bornom,on je mene poljubio a ja sam ga ošamarila" govorim joj a ona samo dođe do mene i zagrli me

"Znam,ali ne znam šta mi je sinoć bilo,samo, sada si ti zbog mene ovdje" govori dok joj se suze slijevaju niz obraze

"Hej,hej! Nisi ti kriva što ja ne znam preći cestu" nasmijem se

"Žao mi je,Lea" uzdahne "da ja nisam bila onako tvrdoglava,ti sada ne bi bila ovdje"

"A da sam ja pazila kad prelazim cestu,sigurno ne bi bila ovdje" kažem joj

"Ali trebali smo se zabavljati,a ti ćeš ostati ovdje,ko zna koliko. Umrijet ćeš od dosade" ponovno mi kaže

"Na ne brini se ti za mene,nać ću ja već nekoga koga ću dušit dok sam ovdje" nasmijem se te vidim da se i ona smije

"Ako ništa,bit će valjda neka bakica" ponovno kažem te ona napokon prestane plakati

"Volim te puno,puno" zagrli me ponovno

"I ja tebee,puno puno" uzvratim joj zagrljaj i tada ponovno ugledam onu doktoricu

"Gospođice,vrijeme posjeta je završilo. Naša Lea se mora odmoriti" kaže i pogleda na mapu na dnu kreveta kako bi mi pročitala ime

"Vidimo se" mahnem Petri,na što se ona nasmije i samo mi mahne te izađe

"Sada se moraš odmoriti,a poslije te premještamo u drugu sobu"doktorica mi govori te zabilježi nešto u svoju bilježnicu i izađe,a ja se polako okrenem na bok te sklopim oči pokušavajući zaspati. No noga i vrat su me užasno boljeli.

Noga mi je bila zavijena u gips a oko vrata mi je bio ovratnik. Nekako se uspijem namjestiti te ponovno pokušavam zaspati.

(...)

Ovaj put me nisu probudili samo bolovi nego i dernjava u sobi u kojoj sam bila. Malo dalje od mene bio je još jedan krevet te su oko njega bili momci,možda malo stariji od mene. Svi su bili u identičnim plavim trenerkama

"Dobro,šta je ovo? Leglo štrumpfova?" Iznervirano ih upitam jer su bili preglasni a meni je glava pucala
Najednom su se okrenili prema meni te me zbunjeno gledali

"Možete li,ikako,biti malo tiši? Neki bi ovdje htjeli spavat" kažem im a oni idalje samo gledaju u mene
"Sad ste i drvene marije?" Iznervirana njihovim buljenjem ih upitam

"Uuuuuu,drska mala" jedan uzvikne a ja ga samo ošinem pogledom dok se ovi drugi nešto smijulje

"Hoćete li izaći,ili ću zvati doktore?" Upitam ih a oni se samo okrenu kao da im ništa nisam ni rekla

"Idemo mi,vidimo da ćeš imati odlično društvo" jedan od onih što su bili pored kreveta se obrati onome što je ležao te se svi pozdrave s njim i napokon izađu

"Napokon" kažem te prebacim jastuk preko glave