"Čula si me prvi put" kaže mi a ja se nasmijem i kada mu se krenem zahvaliti u sobu uleti doktorica

"Lea,spavaj. Sutra ćeš imati još pretrage i možeš kući" kaže mi te izađe iz sobe a ja legnem u krevet.
Ante se ustane s mog kreveta te ode na svoj.

"Laku noć" tiho promrmljam te zatvorim oči

(...)

"Jebem ti budilicu" izderem se te izgasim budilicu na mobitelu

"Ne deri se,netko spava" čujem Antin pospani glas

"Spavaj ti,ja se moram ustat" kažem mu te se ustanem i krenem spremiti sve stvari koje imam.

"Kada odlaziš?" Ante me upita sad već buda

"Za neka sat vremena,čim mi pretrage završe" govorim dok vežem kosu u rep

"Lea,za pola sata ćeš morati doći da ti izvadimo nalaze" odjednom se pojavi doktorica na vratima

"Dobro" kažem tiho te uzmem svoje štake. Više mi nisu toliko ni potrebne. Danas skidam gips i gotova sam sa ovom bolnicom.

"I znači tu je kraj?" Ante pogleda prema meni a ja samo kimnem glavom dok se u mojim očima nakupljaju suze. Falit će mi. Stvarno će mi falit.

"Jel' to Lea plače?" Dođe do mene dok se smije,ali nije to bio onaj podrugljivi smijeh. Bio je nekako,iskren.

"Samo,falit ćeš mi" izgovorim tu riječ a on me zagrli.
.Onako,jako. O,Bože. Kako sam ga ovoliko zavoljela a da ni sama nisam znala?

"Vidjet ćemo se mi još" tiho kaže te me pusti iz zagrljaja.

I sada stoji ispred mene. Njegova glava je toliko blizu mojoj,preblizu. Osjećam njegov dah na svojim usnama.

I onda,osjetim njegove usne na svojima.Uzvratila sam mu poljubac. Toliko trnaca je prošlo mojim tjelom,moje srce je lupalo kao nikada. A onda,sjetila sam se da je ovo možda zadnji put da ga vidim. Brzo sam se otrgnula od njega te zgrabila torbu koja je bila na krevetu,i ne okrećući se izletjela iz sobe dok sam samo izgovorila tu prokletu riječ "Zbogom"

Čula sam njegov glas,čula sam kako se izvinjava,ali nije on kriv. Nije kriv zato što ja nisam spremna,nisam spremna ostaviti nekoga ovdje.

Nekoga koga volim.

Obrisala sam suze te ušla u sobu u koju mi je doktorica rekla da uđem. Pokupila sam papire te sišla liftom do prizemlja gdje su mi trebali skinuti gips. Nakon pola sata provedenih u toj sali,bila sam napokon gotova te sam krenula prema čekaonici.

"Lea,dušo. Jesi dobro?" Upitala me moja teta a ja sam ju samo zagrlila. Nisam mogla više ni pričati. Boli,prokleto boli.

(...)

Sjedim u autobusu i odlazim. Odlazim iz ovog Zagreba,odlazim od svega. Izgleda kao da ostavljam sve,a ostavljam samo njega iako nije moj i nikada neće biti,a to najviše boli. Prokleto boli,no nemam drugog izbora. Vraćam se kući,vraćam se svojoj obitelji,vraćam se svom starom životu.

A on ostaje tu.

A/N and the end. Zezam se,nije kraj nego je samo kraj njih dvoje al na neko vrijeme. Sada ide godinu dana poslije i Lea se vraća u Zagreb.Ovo je ispalo katastrofa al neda mi se ispravljat xD. Ostavite vote i komentare

LyAll <3