Ustanem iz kreveta uzimajući štake te krenem do malenog balkona koji smo imali u sobi.
Majkemi,poludit ću ležajući stalno,hvala Bogu još par dana sam tu i idem.

A ja i Ante,pa mi nismo baš pričali a kada bi pričali odmah bi se počeli svađati i prepirati nešto.

Razmišljala sam o onome od neki dan,kada me je poljubio u obraz i najednom sam izgubila ravnotežu i pala na pod,a moja štaka je bila daleko od mene,a noga koja je bila u gipsu me boljela tako da se nisam mogla pomaknuti.

Pitanje,kako se sada ustati?
Pogledam prema onoj budali koja je već umirala od smijeha.

"Dobro,hoćeš mi se smijat ili ćeš mi pomoć da se ustanem" upitam ga a on zastane

"Smijat se" kaže kroz smijeh

"Stvarno si odvratan" kažem mu te se pokušavam sama ustat ali mi noga u gipsu to ne dopušta

"Dobro dobro,pomoć ću ti ali pod jednim uvjetom" kaže te se nasmije

"Kojim sad uvijetom?" Iznervirano ga upitam

"Da me poljubiš"

Ne on to nije rekao,moj mozak je to pogešno shvatio

A/N evo jedan ultra kratak nastavak xD malo je glup al hajd.