-Možeš li da ideš sporije?!-besno i sarkastično je zarežala-Dankane,ići ćemo unazad ako usporiš još malo!

-Alazne,draga,opusti se.-nasmešio sam joj se šarmantno i namestio naolarr za sunce-Moram da idem ovako sporo,Rodrigu je muka od brze vožnje.

-To.Je.Šugavi.Plišani.Medved!-vrisnula mi je na uvo zbog čega sam zamalo izgubio kontrolu i skrenuo sa pita,ali na sreću nisam.

-Jesi li ti normalna?!-okrenuo sam sr ka njoj na zadnjem sedištu i ošinuo je pogledom-Hoćeš li da poginemo ovde?!

-Poginućeš ti ako te ja dohvatim!-procedila je kroz zube-Okreni se napred i vozi da te ne izbacim i nastavim sama!

-Opusti se,mala,lakše malo!-podigao sam ruke u znak predaje i prevrnuo očima-Ista si kao tvoj brat.

-Drži taj volan!-vrisnula je u isto vreme uplašeno i iznervirano.

-Dobro,dobro.-uzvatio sam volan i usresredio pogled na ulicu-Koji je tebi đavo?!I jel ste svi vi tako porodično,nadrndani non stop?!

-Ne,samo ti imaš talenat da nas sve porodično,nerviraš.-procedila je zube,naslonila se na svoje sedište i prekrstila ruke-Koji je plan?

-Nemam pojma.-slegnuo,sam ramenima i odvratio opušteno.

-Kako nemaš pojma?!-šokirano je upitala-Pa kako idemo kad nemamo pojma ni o čemu?!

-Meni je Mateo rekao samo da dođem sa njegovim kolima i da ih čekamo ispred zgrade.-polako sam joj objašnjavao kao da je glupa.

Pa i jeste kad do sad nije shvatila...

-Koje zgrade tačno?-podigla je jednu obrvu i pogledala me upitno.

-Videćeš.-odsutno sam odvratio i izbacio ruku kroz prozor-Uf,ovo je život...

-Život?!-ova devojka stvarno nepodnošljivo vrišti-Moj brat tamo negde umire,a ti kažeš da je ovo život?!

-Moraš shvatiti,Alazne...-pogledao sam je kao neku ludaču,što i jeste bila-Meni je životna želja i svrha buila da vozim ovaj automobil,pusti me da uživam malo.

-Dosta više!-odjednom je odsečno rekla-Zaustavi auto!

-Zašto?!-stvarno sam načisto zbunjen-Zar nisi rekla da trebamo da požurimo.

-Rekla sam nešto.-procedila je kroz zube-Zaustavi.Jebena.Kola.

-Dobro,dobro,opušteno.-rekao sam nekim čudnim tonom i zaustavio nas-Šta sad?

Skoro brzinom svetlosti je ustala sa svog sedišta,zalupila vrata za sobom,otvorila moja i doslovno me izvuka iz kola.

-Šta to pokušavaš?-pitao sam šokirano-Da me ostaviš ovde?!

-Idi sedi nazad,klinac.-rekla je i sela na moje mesto-Ja preuzimam komandu.

-Klinac?!-pogledao sam je preneraženo-I ko si ti da meni naređuješ?!Ako može tvoj brat,ne možeš i ti!

-Dankane...-mirno,ali ipak jako je rekla i pogledala me čudno-Idi.Sedi.Nazad.

-Nosite se i ti i Mateo sa tim vašim pogledima!-iznervirano sma rekao,seo na njeno mesto,prekrstio ruke i napravio jogunastu facu-Mrzim vas!

Ozbiljno,njima su urođeni ti..Ti...Malo je reći sablasni pogledi,sa onim plavim očima i ne znam čime još,ali kao da očima govore da će da te ubiju,iseckaju na najsitnije komadiće,spakuju u neki neprobojan čelični sef sa duplom šifrom koju može da dešifruje samo neki profi haker i pošalju te prvim avionom na Aljasku da se tvoji ostaci ne raspadnu previše brzo.Zaista znam biti psiho ponekad,zar ne...Od Matea se i ne plašim više,on je gadljiv,ali Alazne...Možda im to nije porodično.I da,Mateo je stvarno gadljiv kao niko,gadi se krvi,svega odvratnog i ljigavog,buba,prljavštine,miševa...Ne sećam se svih njegovih fobija,ali uopšteno je malo čudno da se onakav lik,koji je uz to profi ubica,toliko plaši svega živoga i da je tolika kukavica.Mogao bi da se ugleda na mene,ja se ne plašim ničega...Osim zubara ponekad,ali ko još njih voli?Ali Mateo zato prevazilazi granice normale...

-Spremite se,dame!-Alazne je rekla nkim čudnim frajerskim glasom-Sada ćete videti kako se vozi ova bebica.

-Hej!-usprotivio sam se i zgrabio medveda sa prednjeg sedišta-Rodrigo nije devojka,molim malo pristojnosti!

-Nisi ni ti.-Ester je konačno nešto dobacila i prvrnula očima.

-Odlično zapažanje,gospođice Gest.-klimnuo sam glavom kao neki profesor-Vidiš,i od tebe neka korist.-zatim sam se okrenuo ka Alazne-Eto,ja i Rodrigo nismo devojke,molio bih te za malo pristojnosti.

-Dugo se oblačiš,voziš kao baba od sto godina,pričaš kao devojka,znači ti si devojka.-odvratila mi je drsko dok je startovala motor-Dušo,samo se ti opusti i uči od najboljih.

-Ma najboljih,kako da ne...-frknuo sam sebi u bradu baš u trenutku kada...

Kada je cura pritisnula gas do daske.Bukvalno,do kraja.I ja sam hteo da pivraćam,neću ni da mislim kako je bilo jadnom medi Rodrigu u tom trenutku.Po Mateovim rečima,mnogo mu smeta brza vožnja.Ipak,ja i Karl sumnjamo da se dotični gospodin plaši i toga,a da traži izgovor u jadnom medi...Koji paćenik.Sve jedno,ne bi me čudilo da se medi sad prevrnuo želudac od ovolikog jurcanja.Ona ne kapira da mene traže i da sam dospovno mrtav ako me uhvate.I ako slupa ovo čudo,ja ću Mateu da odgovaram,neće da veruje da je njegova mala sestrica to uradila.Na svu sreću za moj stomak,posle par ulica je malo usporila.Hvala ti bože...

-Kuda idemo?-pitala je nekim hladnim tonom kao oni tišovi iz akcionih filmova.

-Levo,desno,pa pravo.-objasnio sam joj nekako slabo zbog mučnine-Tamo je velika zgrada koja liči na hotel.

Klimnula je glavom brzo i...Počela je još jedna tura mučenja mog stomaka vožnjom kao Šumaher.Hajde,Dan,samo fiši duboko,ne blamiraj se pred devojkama,jači si ti od toga.I...Na kraju ništa,ode moje samopoštovanje i ručak.

-Dankane!-Alazne je vrisnula i zaustavila se naglo tako da mi je malo falilo da ponovim to-Odvratno!

-Ne mogu protiv prirode!-slabašno sam odgovorio i izašao iz kola brzo da udahnem malo svežeg vazduha-Nije ti ovo Formula 1,dođavola!

-Kakva si seka persa.-prevrnula je očima-I kako ćemo sad da odemo tamo?Ja ne nameravam da se vozim za tvojom večerom od ko zna kada,znaš?!

-Onda...-malo sam se povratio-Moraćeno da pozajmimo novi mašinu.

***
-Znaš li ti da je ovo nezakonito?!-Alazne je pitala zabrinuto i u isto vreme uzbuđeno dok se fokusirala na put.

-Isto kao i ubijanje.-promrmljao sam za sebe dok sam zamišljeno gledao kroz prozor.

-Kako to misliš?!-naglo je usporila i pitala šokirano.

-Pa krađa automobila nije ništa kada se uporedi sa ubijanjem.-pojasnio sam joj opušteno i ponovo je počelo da mi bude muka.

-Kakvo ubijanje?!-sad je skroz stala na sred ulice-O čemu pričaš,dođavola?!

-O,ne...-udario sam se po čelu-Mateo ti ništa nije rekao,zar ne?

-Šta?!-odjednom je vrisnula.

-Ništa...-napravio sam se lud-Samo zaboravi,Alazne,nisam ništa rekao.

Kako ja znam samo da lupim,to niko ne može.

-Dankane...-sa očima punim suza je zarežala-Reci mi...Šta je Mateo radio sve ovo vreme?

.....................................................................
Uf,znam da je nastavak očajan,ali daj da ipak nešto napišem.Nadam ste da niste previše razočarani :( Lyasm,oprostite zbog ovoga,sutra ću,napisati bolje.

SweetyEvil