Ester's POV

-Hvala bogu...-promrmljala sam i zalupila vrata.

Osetila sam kako mi se malo vrti u glavi,pa sam morala da sednem na pod hodnika i naslonim se na vrata.Dođavola,ovo je tako jebeno pogrešno...Ali kako da odustanem sad,za ime svega?!Ne mogu,naročito sad kada je sve gotovo.Ipak,Dankan nije to zaslužio.Jeste malo dosadan,patetičan,sarkastičan,nasilan,ali ipak noje zaslužio,sve ovo....Kako sam ja samo loša osoba!
Nekako sam ustao sa poda i odteturala se do dnevne sobe,ali taman što sam zalegla na kauč,neko je besno kao furija upao u kuću,bez kućanja,bez ičega.Uf,danas niko ne zna za lepo ponašanje!U sobu je glasno i vidno iznervirano ušla dotična gospođica Medison i stala da gleda okolo.

-Šta se tebi desilo?-zbunjeno sam je upitala kad sam videla zavoj umrljan sa par kapljica krvi oko njenog ramena.

-Nije važno.-zarežala je besno i sela na jednu fotelju-Kako napreduje tvoj deo posla?

-Ja...-nešto kao da mi je puklo u glavi i za tren saž donela odluku-Odustajem od svega ovoga.

-Molim?!-preneraženo je viknula i pogledala me šokirano-O čemu pričaš?!

-Ovo je tako pogrešno!-viknula sam histerično i prošla rukom kroz kosu-Ne želim da budem deo svega ovoga,zato odustajem!

-A,ne,nećeš!-možda malo previše preteći je rekla-Ne smeš!

-Zašto ne bih smela?!-cinično sam se nasmejala-Da nećeš da me ubiješ slučajno?

-Ne,ali...-zlobno se nasmešila i prekrstika ruke preko grudi-Shvataš li da si sada saučesnik,Ester?

-M-molim?-odjednom kao da me je nešto udarilo u stomak svom snagom-Kako misliš s-saučesnik?!

-Rivera je mrtav.-hladno je odvratila i ustala-Zar želiš da i ti budeš umešana?

-Kako misliš mrtav?!-vrisnula sam histetično-Ubila si ga?!

-Da,ubila sam ga!-rekla je prkosnim glasom i brzo prošla prstima kroz kosu-Previše je znao i hteo je sve da upropadti,šta sam drugo mogla!?

-Nije zaslužio da ga ubiješ!-neočekivano sam počela da plačem-Ti si poremećena!

-Ne.-promrmljala je i pogledala me oštro-Ja sam samo objektivna,ne dopuštam osećanjima da mi unište sve na čemu sam radila celu život!

-Ja...-iscrpljeno sam sela na kauč-Ja ne mogu ovo,prosto ne mogu!

-U redu,reci to policiji kada nas uhvate.-slegnula je ramenima-A sasvim lako mogu napraviti da samo tebe uhvate,znaš?

-Zašto mi ovo radiš?!-vrisnula sam slomljeno kroz plač-Šta sam ti ja uradila pa mi radiš sve ovo!?

-Ti si samo sitna riba u svim mojim planovima.-nasmešila se lagano i pogledala me bezosećajno poput robota-Uostalom,imaš izbor.Ili mi pomozi da završim sve ovo,ili preuzmi krivicu umesto mene.Prosto i jednostavno,nema odugovlačenja.

-Ti si zla i odvratna i gadiš mi,se i...-nabrajala sam kada me je odjednom prekinula pokretom ruke.

-Ne ponašaj se kao malo dete!-procedila je zube dok me je ubijala pogledom-Odluči!

-Ja...-u glavi mi se vodila bitka između te dve stvari.

-Sat odkucava.-požurivala me je nestrpljivo.

-Zaista te mrzim!-vrisnula sam,a ona se nije trgnula ni centimetar.

-Kao i mnogo njih,draga moja.-njeno lice je bilo potpuno ozbiljno i ledeno-Da li to znači da pristaješ na dogovor?

Nisam imala snage ni da joj odgovorim,samo sam slabašno klimnula glavom i pala na pod stavljajući glavu među šake.Polako sam počela da osećam kako mi se šake kvase i suze kaplju po drvenom podu.

-Vidiš kako možemo da se dogovorimo.-osetila sam kako se nasmešila onako lažno prijateljski kako samo ona zna,a zatim su se čuli koraci koji se udaljavaju-Nadam se da nećemo da imamo više problema.Ne bi valjda da završiš isto kao i Mateo?

Čulo se zatvaranje vrata i nekakav automobil kako odlazi niz ulicu.Ustala sam drhtavo pridržavajući se za zid i pokušavala sam da dođem do vazduha.Ne,Medison,imaćemo još problema.I to mnogo...
Polako sam uzela svoj telefon i brzo odkucala Dankanov broj.Vreme je da se ovo konačno završi.

Duncan's POV

Potrčao sam ka vratima i ušao kao specijalac tražeći bilo kakvu pretnju.Tako je plakala i kukala da dođem,nemoguće je da se ništa ne dešava!Tiho sam ušao u dnevnu sobu i zatekao nju kako sklupčana sedi na kauču i plače kao da joj je neko poklao pola familije.

-Ester!-pritrčao sam joj i zagrlio je nežno-Je li sve u redu?

-Ne,nije!-vrisnula je iznenada i odgurnula me nimalo nežno.-Ništa nije u redu!

-Polako,ljubavi,samo se...-pokušavao sam da je smirim,ali bez puno uspeha.

-Ne zovi me ljubavi!-plakala je kao kiša i vrištala i jecala-Ne zaslužujem to,Dankane!

-O čemu to pričaš!?.-sad sam stvarno zbunjen.

-Žao mi je...-tiho je zajecala i uhvatila se za glavu-Stvarno mi je žao.

-Ma zbog čega ti je žao,za ime svega?!-počinjem malo da gubim strpljenje.

-Sve je ovo bila laž,u redu?!-viknula je bolno i pogledala me uplakanim očima-Sve ovo je bila potpuna laž,glupava,izlažirana Medisonina predstava i zaista mi je žao zbog svega!

-Kako misliš...-pogubljeno sam upitao i morao sam da sednem-Kako misliš laž?

-Znaš ono što sam ti pričala o njenom planu?-pogledala me je slomljeno i sa kajanjem-Ono da nas razdvoji?

-Da...-klimnuo sam glavom i već mi se sklapala slagalica u glavi-Sve ovo si odglumela?

Pogledom sam je molio da mi kaže da to nije istina i da se samo šalila,ali je samo tužno klimnula glavom i oborila pogled.

-Morala sam da ti kažem.-prošaputala je slomljeno-Nisi zaslužio da...

-Šta nisam zaslužio?!-viknuo sam odjednom zbog čega se trgnula i skočila dva metra u vis-Da od mene praviš budalu?!Da mi daješ lažne nade?!Da uništiš i poslednju doibru stvar u mom sjebanom životu!?Ne,Ester,nisam ničim zaslužio ništa od toga,ali tebe sve jedno nije briga!

Besno i u isto vreme povređeno sam ustao i krenuo ka vratima,ali me je uhvatila za ruku i zaustavila.

-Pusti me,smesta!-odbrusio sam što sam jače mogao iako mi i nije bilo baš do toga-Neće mi biti problem da te ubijem,kapiraš?!I onako samo to zaslužuješ.

-Dan,čekaj!-rekla je kroz plač i dalje me držeći-Moram još nešto da ti kažem!

-Šta?!-okrenuo sam se ka njoj naglo i prostrelio je pogledom-Da nemaš još neku odvratnu i ljigavu Medisoninu tajnu da mi saopštiš?!Učestvovsla si u još nekoj prljavoj igri ili je ovo sve!?

-Nije t-to...-promucala je i oborila pogled po milioniti put.

-Nego šta je onda!?-iznervirano sam se trgnuo.

-Mateo...-promrmljala je ispod glasa-Ona...Ubila ga je.

-Molim?!-preneraženo sam pitao i nisam više mogao da stojim

Mateo's POV

-Kako si?-Alazne je pitala jedno...

Ne znam,stoti put.Ove minute!

-Jesam,Alazne,ne dosađuj više!-odbrusio sam joj tiho i ponovo sam morao da zastanem i naslonim se na zid.

-Samo sam zabrinuta.-počela je da se brani i naslonila se kraj mene-Mogu li ti nekako pomoći?

-Osim ako nisi diplomirani hirurg,ne možeš!-zarežao sam i udahnuo koliko sam duboko uspeo.

-A da idemo u hitnu?-nastavila je da bude dosadna.

-Ne!-viknuo sam i previše grubo-Ako se samo pojavim bilo gde javno,ubiće me istog momenta!

Na trenutak se uplašila mog vikanja,a zatim klimnula glavom i oborila tužni pogled.

-Alazne...-prebacio sam ruku preko njenog ramena i prošaputao s pokajanjem-Oprosti,nisam smeo da vičem na tebe.

-Samo se bojim,Mateo.-prošaputala je kroz tihe jecaje-Jednom sam te izgubila,ne želim ponovo.

-Oprosti mi i za to.-rekao sam posle par trenutaka tišine zbog čega me je zbunjeno pogledala-Nisam smeo da te ostavim samu,ali nisam imao izbora,veruj mi.Uradio sam sve zbog tebe.

-Kako to misliš?-još više zbunjeno me je pogledala ako je to uopšte moguće.

-Ona žena koja me je upucala...-rekao sam na šta je klimnula glavom-Znaš i sama kako nam je bila zeznuta situacija kući.E pa ona mi je ponudila posao ovde i...-morao sam da zastanem zbog bola-I nasamarila me je,Alazne.Nisam smeo da se vratim kući,sve ono mi je bilo namešteno i morao sam da ostanem ovde da obavljam njene prljave poslove.

-Znala sam da nisi ti kriv.-prošaputala je i naslonila glavu na moje rame-Svi su bili razočarani u tebe,ali sam ja znala da nisi kriv,Mateo.-zastala je na trenutak,a onda se setila nečega-Ali zašto je onda sada ljuta na tebe,zašto je htela da nas ubije?Uradio si nešto?

-Može se reći.-jedva primetno sam klimnuo glavom-Mešao sam se tamo gde netreba,saznao nešto što ne treba,uradio nešto što ne treba i desilo se ovo.

-Biće sve u redu.-rekla je sa iskrenim,najslađim osmehom.

-Sigurno?-pitao sam kao zabrinuto.

-Zar bi te rođena sestra lagala?-nasmešila se od uha do uha i oboje smo prasnuli usmeh.

Nažalost,tih par lepih porodičnih trenutaka su trajali nezamislivo kratko,a prekinuli su ih koraci koji su odzvanjali uličicom u kojoj smo se skrili.Alazne je taman ustala jer je pomislila da je došla nekakva pomoć,ali sam uspeo na vreme da je uhvatim za zglob ruke i povučem natrag.

-To su oni,-misterioznim tonom sam joj prošaputao na uho-Ostani dole.Kada ti kažem,bež što dalje možeš i nađi Dankana Kartera.Ulica Terahold 45.Razumeš?

Klimnula je glavom i meni je to bio znak za akciju.I pored toga što me je ovaj vrag neopisivo boleo,uspeo sam da se naglo podignem i stanem ako neki kauboj na sred ulice.Izrazi lica Medison i od još nekoliko likova sa pištoljima koje sam znao iz viđenja su bili kao pravljeni za skrivenu kameru.Sigurno je gospođica bila sto posto uverena da je gotova sa mnom,ali je ipak rešila da malo potraži okolo.

-Zarđala si,Meid.-rekao sam sa izazivačkim osmehom i jednom rukom na rani-Ne možeš dsa smakneš ni običnog piona u svojoj maloj igrici.Zaista nečuveno...

Može se reći da je njeno lice promenilo svaku živu boju od besa.Momci ojko nje su taman repetirali pištolje,a ona ih je ponovo,po stoti put danas zauitsavila.Ipak,njen poged nije govorio ništa dobro.
Zategnute vilice i sa očima koje su doslovno iskrile zbog ljutnje mi je prišla i kada su se naši nosevi skoro dodirnuli,jako me je šutnula kolenom u stomak,tačno tamo gde se nalazila rana od metka.Nepotrebno je da objašnjavam koliko je to bolelo,ukratko ću reći da je bilo skoro nepodnošljivo.Ipak,i na moje i njeno čudno,nisam pao,nego sam se nekako još zadržao na nogama,amada ipak pred kraj da se onesvestim.Ako ništa,mogu joj zahvaliti što sam zbog nje postao ovako izdržljiv.Scve jedno,još uvek nije bila gotova sa mnom.Kada sam se tamn malo povratio od prethodnog udarca,izvadila je pištolj iz nekakve jakne koju je nosila i svom snagom me udarila njegovom drškom u glavu.Ok,nisam ni ja svemoguć,pa sam jednostavno pao na pod kao sveća.

-Sad!-viknuo sam svom preostalom snagom koja mi je ostala.

U sledećem momentu je iz svog skrovišta istrčala Alazne i skoro nadljudskom brzinom projurila pored onih tipova koji nisu ništa ni skapirali u prvi mah koliko su se zbunili.Jedan je taman krenuo da trči za njom,ali ga je Medison,ako i sve žive danad,zaustavila.

-Ne trudi se.-rekla je hladnim tonom-Ne treba nam ona,bila je samo mamac.On nam je bio bitan.

-Treba ti mamc da me uhvatiš.-nasmešio sam se cinično i ako mi nimalo nije bilo do toga-Kako si samo patetična...

-Ne brini,Mateo.-kleknula je kraj mene i snažžno me uhvatila za vilicu-Još amo malo i moći ću da te ubijem,ne brini ništa.

-Kako da ne...-nacerio sam joj se u facu-Nisi uspela iz prve,kako ćeš sada?

-Prvi put sam u besu napravila grešku.-frknula je i ustala elegantno-Malo sam požurila,nisam shvatila da nam još trebaš.

-Ako misliš das ću da uradim bilo šta što će nauditi Dankanu...-odjednom sam počeo teško da dišem-Grdno se varaš,Medison.

-Tehnički,nećeš ništa uraditi,bićeš samo mamac,a do tad...-đavolski se nasmešila i prišla mi-Do tad se možemo malo zabaviti,zar ne?

U sledećem momentu je ponovo zgrabila pištolj,još jednom me opalila po glavi i sve je najednom postalo crno.

....................................................................

Hej svima!Nadam se da vam se svideo nastavak :) Duži je nego obično.Ostavite mišljenje ako želite i hvala vam svima što ste tako divni <3333333333

SweetyEvil