Writter's POV

Dan je bio prelep i okupan popodnevnim suncem koje je sve biše tonulo ka horizontu.Mirna uličica i lep letnji dan delovali su kao da su izaški iz nekog porodičnog filma,gde su svi uvek srećni i puni ljubavi.Nažalost,ni jedno od njih dvoje nije bilo nimalo srećno u životu,oboje su imali tržak i,naporan život,a ipak...Tog jednog trenutka,samo te kratke sekunde,oboje su osetili da pripadaju negde,osetili su koliko je uopšte divno imati nekoga kraj sebe.Da te zagrli,da te uteši ili prosto da neko samo bude tu,to je divan osećaj.

-Ne mogu da verujem...-žena sr malo udaljila od njega da bi ga sagledala u celini-Posle ovoliko vremena...Ja stvarno ne mogu da verujem.

-Ni ja,veruj mi.-zelenooki dečko je promrmljao dok je rukavom brisao suze sa rubova očiju-Ni ja...

Prvi put u svojih 17 godina nije plakao od tuge,bile su to njegove prve suze radosnice,prve koje je isplakao zbog nečeg lepog što mu se desilo u životu.
Gledao je u ženine zelene oči koje su mu se odjednom učinile tako poznate,mile i tako slične njegovim sa toliko čežnje i nostalgije,sa toliko želje da nadoknadi svaki izgubljen dan,sat,trenutak.Njen sada već široki i iskren osmeh bio mu je toliko drag,činilo mu se kao da je to jedina važna stvar u njegovom univerzumu,kao da je to njegov cilj u životu.U tom trenu je shvatio:ona i jeste njegov cilj u životu,njegov podsticaj u životu.Uvek je za njega najvažnije bilo da je bar još jednom zagrli,da na samo jedan trenutak oseti tu toplinu doma.
Ako ništa,bar mu se želja potpuno ispunila,taj,osećaj i jeste trajao,samo trenutak,samo jednu,sekundu je osetio ljubav koja mu je toliko nedostajala,a već u sledećem momentu ga je zamenila radoznalost,želja za saznavanjem razliga toliko duge odvojenosti.

-Gde...-u glasu mu se osećala vidna tuga i slomljenost kada se malo udaljio od nje-Gde si bila sve ovo vreme?

-Sve ću ti objasniti.-isto tako bolno mu je odvratila i blago ga uhvatila za ruku-Hajde,da sednemo negde.

Nije znao kuda idu,nije se dovoljno sećao tog kraja,ali je ipak pošao za njom u stopu.Lagano je okretao glavu s jedne na drugu stranu,gledajući lepo sređene ulice i uredna dvorišta omanjih kuća koje su izgledale kao kopije jedna druge.Svaki korak koji je napravio za njom budio je u njemu novo srćanje,novu lepu uspomenu.Bilo,je tu svega,prva vožnja bicikla,prva odigrana fudbalska utakmica,prva ptijateljstva,prvi padovi i usponi.Svakim korakom je imao sve veći radostan osmeh,svakim momentom se onaj malopređašnji osećaj topline vraćao,ali ga je ipak,zaustavljao onaj mali tračak sumnje koji je tinjao negde duboko u njemu.
Pripli su jednom lokalu,pomalo starinskom sa lepin terasicom i raznim duborezima na svakoj drvenoj površini,a poneko prozorsko okno krasile su raznobojne saksije pune cveća čiji je miris ispunjavao letnji vazduh.To mesto u njemu je budilo prijatan osećaj nostalgije i svaki pedalj bledo žute fasade prisetio ga je na nove uspomene i lepa sećanja.

-Šta je ovo?-pitao je zamišljeno dok je razgledao okolo i prelazio pogledom preko lica nasmejanih ljudi-Gde smo mi to?

-Ne sećaš se ovog mesta?-pitala je zabavljeno na šta je on odmahnuo glabom i povukla ga polako za ruku-Hajde,idemo unutra.

Enterijer je bio u sličnom stilu kao i spoljašnjost,možda pomalo staromodan,ali ipak veoma prijatan u raznim nijansama smeđe boje,sve je odisalo toplinom zbog mnogih predmeta napravljenih od drveta.Kao i celog tog dana,ponovo je imao čudan osećaj nostalgije i privrženosti tom mestu,iako i dalje nije mogao da se seti šta mu je kod njega tačno poznato.

-Ovde smo svi porodično stalno dolazili.-žena je odgovoril na njegovo neizečeno pitanje sa daškom tuge u glasu.

Prisećala se svega lepog što ju je povezivalo sa mladićem ispred nje,svakog zagrljaja i...I onog dana kada ga je ostavila.Nikada nije uspela da preboli taj dan,uvek je krivila sebe iako su je svi ubeđivali da je to najbolje za njega.Nažalost,ispostavilo se da je to bila sasvim obična laž i da je izgubila najdrogoceniju osobu,svojeg sina,za džabe.Izgubila je njegovo poverenje,nije bila kraj njega kada joj je bila potrebna,nije mogla da mu pomogne kada je imao problem,da se raduje sa njim kada mu se u životu desi nešto lepo,nikada nije mogla da mu pruži onakav život kakav bi svako poželeo,da ga isprati svako jutro i svakog popodneva dočeka iz škole,da večeraju zajedno,da...Da imaju normalan život.Nažalost,sudbina nije htela da bude tako,a i mnogi drugi ljudi.

-Sedi.-rekla mu je ljubazno kad su stigli do jednog stola malo izdvojenog od ostalih,zabačenom u jednom mračnijem ćošku do kog nije dopirao ni tračak sunca-Sada ću ti sve objasniti.

On je pomalo sumnjičavo klimnuo glavom i seo na jednu od izrezbarenih stolica,a ona je uradila potpuno isto i sela preko puta njega proučavajući svaki detalj na njemu skoro zabrinuto da je ovo san i da će u sledećem trenutku nestati kao magla.

-Pa...-uzdahnula je posle par trenutaka gluve i teške tišine-Odakle da počnem?

-Ja bih počeo od početka.-odvratio joj je pomalo uzbuđeno i naslonio glavu na ruku-Na primer,šta se to desilo kiad sam imao pet godina.

-Uf,duga priča...-frknula je sebi u bradu i prošla prstima kroz kosu-Kao što i sam znaš,ovaj posao je veoma opasan i neizvesan.

-Da,ali kakve to veze ima sa mnom?!-nestrpljivo ju je upitao nimalo nežnim tonom.

-Polako,stići ću do tog dela.-pogledala ga je smirujuće i polako mu pogladila dlan da bi ga smirila-Može se reći da smo,kada si imao pet godina,imali malo...Problema,da tako kažem.Kao što znaš,bar pretpostavljam,ja i Alen,tvo otac,smo takođe radili ovaj posao.

-Da,znam.-klimnuo je glavom u znak potvrde i pomalo stidljivo se nasmešio-Znam i da ste bili među najboljima.

-Da...-uzdahnula je teško,prekrstila ruke preko grudi i pogledala ga duboko-To ti je s jedne strane blagoslov,a sa druge ipak prokletstvo.Kao što znaš,najteže bitke se daju najboljim vojnicima.

-Kako to misliš?-mladić je pitao zbunjeno i podigao jednu obrvu.

‚-Prosto.-slegnula je ramenima kao opušteno iako joj nimalo nije bilo sve jedno-Imali smo jednu misiju i zakačili se sa pogrešnim ljudima,pa smo se...-zastala je i duboko uzdahnula,pa nastavila-Plašili smo se da neko od njih ne povredi tebe da bi se nama osvetio.

Momku je u tom trenutku zastao dah.

-Istina je!-pomislio je u sebi sav srećan-Istina je što je Mateo rekao,nisu me ostavili bez razloga!

-Ja...-promrmljao je tužno sam za sebe i pogledao je kao napušteno kučence svojim krupnim zelenim očima-Mislio sam...Da ste me ostavili.

-Molim?!-zgranuto je upitala žena i nešto ju je nateralo da ga zagrli preko stola-Nikada to ne bih uradila,Dan.Ni u snu.

-Mama...-odjednom je tiho promrmljao i rihvatio zagrljaj-Volim te,mama.

........................................................................

Znate li šta?Ja sam jutro sustala u osam da bih napisala nastavak XD I pojela već dve pune činije sladoleda i boli me grlo.I još uporedo pravim dva covera.Pa ja sam Supermen...Nadsam se da vam se dopao nastavak,moram sad da završim ovaj drugi cover,celo poslepodne nisam kući,a uveče dolazi drugarica da prespava,so...See you later!

SweetyEvil