Uvod
Writter's POV
Iako je bilo leto,nije bilo nimalo svetlo u kancelariji,samo se ocrtavala rešetkasta senka roletni.Jaka škripa vrata narušila je savršenu tišinu upotpunjenu teškim mirisom drveta.
-Ima li šta novo?-hladnim gladom je pitao neko ko je sedeo na stolici od crne kože za velikim stolom od tamnog drveta prepunjenom papirima čije se lice nije moglo videti zbog senki,ali su u mraku sjajkale ledeno plave oči.
Mladoj stažistkinji duge,neukrotive riđe kose uvek je stvarao strah ulazak u kancelariju njenog nadređenog,ali ipak je morala i to jednom da uradi.Još veću tenziju je dizao taj ledeni glas i polu mrak koji je obavio prostoriju dajući joj još veću misterioznost nego inače.To i nije neka velika misterija,samo još jedna kancelarija u sedištu FBI-a,na neki način ista kao i sve u zgradi,a ipak tako posebna,samo zbog osobe koja je u njoj bila.Bio je osoba za koju su svi čuli,strah i trepet tog grada,i najokrutniji kriminalci su morali da spuste glavu pod njegovim ledenim,svirepim pogledom.Jedna njegova reč je značila zakon za sve...Za sve osim osobe koja je njemu,kao i celoj organizaciji stvarala muke već mesecima.
-Ovaj...-devojka je malo zamuckivala plašeći se da ne kaže nešto pogrešno što bi ga naljutilo-Ne,gospodine,nema.čak ni bilo kakvog traga.
-Dođavola!-udario je jako rukom o sto i tup zvuk je odjeknuo prostorijom,zbog čega se mlada devojka odmakla koji korak-Kako misliš nema ničega?!
Iako su ga svi znali kao osobu sa čeličnim živcima,što je bilo i u opisu njegovog posla,prosto su svi mislili da ništa ne prima k sebi,ovaj put je bilo drugačije,jer je i on bio ljudsko biće.Duge neprospavane noći ispunjene gomilom dokumenata,izveštaja,dosijea i litrima crne kafe ostavile su trag na njegovo strpljenje.Mada nije hteo to da prizna,ovih dana je silno priželjkivao samo jedan dan za odmor.
-Prosto kao da je nestao sa lica zemlje.-devojka je konačno uspela da kaže.
-Slušaj ovako...-pridigao se sa stolice.i približio se na samo metar od nje,govoreći glasom koji je samo pojačavao neopisivi strah koji je osećala-Ako taj klinac ne bude iza rešetaka još ove nedelje,svi,ali bukvalno svi ćete dobiti otkaz,jel jasno?!
Njegov grub glas je jako odjeknuo i jedino što je devojka mogla je da klimne glavom bojažljivo,pogleda ga još jednom svojim zelenkasto-smeđim krupnim očima i žurno da izađe napolje.Čovek je teško uzdahnuo i vratio se nazad za svoj sto,uzimajući pritom jednu od bar sto fascikla sa njega.Seo je za svoju stolicu i otvorio fasciklu ispitujući po stoti put svaki detalj na slici koja je bila u njoj.Na prvi pogled,dečko na slici je izgledao nevino poput malog deteta,sa svetlo zelenim očima,smeđom čupavom kosom i širokim,mladalačkim osmehom na licu.Niko,ali baš niko ko je gledao sliku samo sa strane ne bi rekao da je on jedan od najtraženijih kriminalaca Amerike.
-Možeš da se smeškaš koliko hoćeš.-čovek se i sam začudio zašto priča sa slikom,ali to je bilo jače od njega-Neće ti biti do smejanja kad te nađem.A naći ću te,Karteru,kunem ti se životom!
***
Duncan's POV
-Izvolite,gospodine Karter.-ljubazno mi se nasmešila žena za kasom u marketu,a njene reči su me presekle u predelu stomaka.
-Izvin'te,kako ste me to nazvali?!-pitao sam prepadnuto.
-Ovaj...-malo se zbunila-Dankan Karter,tako piše na vašoj kreditnoj kartici.
-O,ne...-promrmljao sam,uzeo kese i bez reči izašao napolje.
Pokušao sam da se sakrijem u nekoj senci drveta,mada.nije bilo puno drveća u ovoj betonskoj džungli,dok sam tražio telefon u džepu.Znači,sad je totalno,definitivno,skroz mrtav!
-Ukoliko imate veze sa zakonom,zovite me kasnije,poželjno i nikad.Ako vam treba neka usluga,platite ili i vi zovite kasnije,a ako...-sa druge strane se čuo opušten glas.
-A ako zovem da te ubijem,šta onda?-pitao sam jezivo tihim tonom.
-O,dođavola!-trgnuo se odjednom-Daj,čoveče,pa rekao sam da ću da ti vratim pare!Imam ženu,decu,ne mogu odmah sve da vratim,ali da li sam ja nekom ostao dužan?!
-Karl,kao prvo,i ja i ti dobro znamo da ti nemaš ni devojku,a kamoli ženu i decu,kao drugo,ti si tolika lažovčina da taj kome duguješ neće skoro da vidi te pare,a kao treće,meni duguješ objašnjenje!-procedio sam kroz zube osvrćući se okolo.
-A ko je to?-pitao je zbunjeno.
-Dankan,dođavola!-zašto,zašto moram da radim sa ovolikim kretenima?!
-A,ti si...-u glasu mu se čulo vidno olakšanje-Pomešao sam te,izvini.Kakvo objašnjenje?
-Rekao si da si sve obezbedio!-sad sam rekao malo preglasno i par njih oko mene su me pogledali zbunjeno.
-Pa i jesam!-branio se-Sve je tu,nova lična karta,novi pasoš,nova zdravstvena knji...
-A kreditne kartice?-prekinuo sam ga.
-Kreitne kartice?-ponovio je zbunjeno-Zašto bih ti to menjao?!
-Pa jer trebam da kupim nešto da jedem,da pijem,da negde prespavam,idiote jedan!-vikao sam u telefon kao neki idiot-Znaš i sam da ako se pomene negde moje ime,ja sam gotov!Go-tov!
-Pa ko ti je kriv?-pitao je kao da sam ga puitao nešto mnogo glupo.
-Ti si mi kriv!-počinjem da ga mrzim.
-Samo hoću da znam...-počeo je tonom nekog profesora-Gde si ti naučio da u bekstvu plaćaš kreditnom karticom?!
-Pa čime da plaćam?!-svađali smo se kao mala deca preko telefona-Keš mi je ponestao,a morao sam nešto da jedem!
-Jadan,nećeš da izdržiš jedan dan da ne ždereš.-sarkastično je rekao.
-Pa ne mogu!-viknuo sam jogunasto.
-Ako ne možeš,zašto se dođavola baviš ovim?!-glas mu je bio osuđivački-Kad si takva šmizla,lepo se predaj.Evo,daću ti i broj od policije.Čini mi se da imaju dobru hranu u pritvoru.Bar dok za to ne saznaju Mur i ostali specijalci,a onda...Moram li da ti objašnjavam?
-Znam,mogu da se pomirim sa životom.-klimnuo sam glavom iako sam znao da me ne vidi-Zašto ja,dođavola?!
-A imaš i drugi način da se izvučeš.-rekao je misterioznim tonom.
-Kaži!-viknuo sam sa nekom nadom u glasu,iako sam ja nesreća neviđena.
-Javi našima da naćeš više ovo da radiš,pobegni negde na Kubu i kraj.-njegov instant štreberski glas.
-Ma bravo,genije!-sarkastično sam rekao-Onda taman da vidim ko će pre da mi raznese glavu,da li FBI ili naši.
-Kladio sam se na naše.-čulo se kako glasno mljacka neki čips ili šta već-Bolja tehnika,a i sve što znaš si naučio od nekih tamo,zato ne sumnjam da će da znaju svaki tvoj korak pre nego što pomisliš da ga napraviš.I onda bum!Dankana više nema!
-Baš ti hvala na takvoj utehi,ti si divan prijatelj,Karl.-sarkastično sam odvratio i uzdahnuo-Ozbiljno,šta da radim?Da javim našima?
-Ma sigurno...-taj dečko je mnogo sarkastičan ovih dana-Slobodno,ako hoćeš da ti Mateo zvoca ceo život što nisi platio kešom,nego kreditnom karticom.
-Ko je to?-čuo se drugi glas zbog čega sam glasno progutao pluvačku.
-Ovaj,niko pos...-Karl je pokušao da me izvuče,ali nije baš bilo šanse,ne kod Mateo.
-Karteru,ti si?-pitao je odsečno kako samo on ume.
-Ovaj,da,Mateo...Hoću da kažem gospodine Rivera.-zbunio sam se kao niko do sad.
-Kako napreduješ?-u glasu mu se nije čula nikakva emocija-Ima li nekih problem?
-Ovaj...Ne,gospodine,sve je u redu.-promucao sam.
-Kad si počeo tako loše da lažeš?-pitao je lukavo-Pre si bio bolji,Dan.
-Karl je kriv!-odmah sam počeo da se branim.
-Nisam!-i on je počeo da se brani tamo negde iza-Nije moja greška što on ne zna osnovne stvari!
-Dosta obojica!-Mateo je besno viknuo-Možete li da kažete nešto kao da niste mala deca?!
Taman sam hteo da nacrnim idiota,ali sam ispustio telefon.Zašto?Čuo sam zvuk.Previše poznat zvuk,samo što sad nisam imao gde da bežim.
....................................................................
Evo i moje nove priče :D Šta da radim,volim akciju,ali ovo je komedija na neki način :P Prvi deo i nije nešto komičan,ali ipak je to...Pa prvi deo,ljudeki :) Kažite da li ćete da nastavite da čitate i kako vam se sviđa :D Obeležiću vas nekoliko,pa ako želite da čitate ;)
So,nešto mi ovo zeza,neće lepo da se obeležava,tako da sorry ako sam nekog izostavila :(
Kažite svoja mišljenja,čta da ostavim,šta da popravim i tako to,a najvažnije da li će neko čitati i da li da nastavljam ili da probam nešto drugačije,volim vas sve :D
SweetyEvil
Bạn đang đọc truyện trên: AzTruyen.Top