-Eto,to je to.-tiho sam rekao kad sam završio sa čitanjem moje ,,divne'' pesme.

Ukratko,njena reakcija je bila ista kao i,Mateova,gledala me je preneraženo sa vilicom do poda.

-Slobodno reci ako ti se ne dopada.-promrmljao sam malo tužno i pogledao u pod.

-Ne!-trgnula se odjednom i viknula-Dan,stvarno je prelepa,samo...Zadivio si me,nemam reči.Hvala ti puno!

-Uf,dobro je!-laknulo mi je u trenutku-Ja i Mateo smo juče...

Čim sam ga spomenuo,raspoloženje mi se ponovo srušilo.Nisam se uopšte ni vraćao kući,došao sam ovde i prespavao jer Esterini roditelji ponovo nisu bili kući.Ponekad pomislim da će oni zabpraviti gde žive i da imaju ćerku...Kako god,nisam ni išao kući,ovde sam od sinoćnjeg...Incidenta,da tako kažem.

-Šta sa njim?-Ester mi je prišla i naslonila se na moje rame-Opet ste se posvađali?

-Ne,samo...-dvoumio,sam se da li da joj kažem-Ma ništa.

-Ma hajde,reci mi!-umiljavala se i trljala se o mene,a zatim me zagrlila preko ramena-Meni možeš sve da kažeš,Dan.

-Nas dvojica smo...-uzdahnuo sam tužno-Da,posvađali smo se.

-Oko čega?-učinilo mi se da je malo previše zainteresovana,ali nisam previše obratio pažnju na to.

-Izgleda da sarađuje sa Medison.-odvratio sam i blago se namrštio-Pokušavaju da nas razdvoje,Ester.

Na te reči se trgnula i pogledala me zbunjeno.

-Kako misliš razdvoje?!-zaprepašćeno je pitala.

-Znaš li ono što te je Medison terala da uradiš?Da e ostaviš,jel da?-klimnula je glavom bojažljivo-E pa gospođica ne odustaje lako.Sad mi i Mateo non stop ispira mozak,nešto u fazonu kao ,,Ovo je sve prebrzo'', ,,Neće lepo da se završi'' i tako to.Zato sam i došao ovde.

-Ne brini ništa,Dan.-nežno je prošaputala kad se osvestila i zagrlila me je-Niko nas neće rastaviti,niko i nikada.

-Dobro.-frknuo sam sebi u bradu i ja sam nju takođe zagrlio-Volim te,Ester.

-Volim...-zastala je trenutak i uzdahnula-Volim i ja tebe,Dankane.

***
Mateo's POV

Some hours later...

Po stoti put sam promenio kanal na TV-u,trudeći se da nađem nešto zanimljivo,ali nije biko baš moguće.Ne znam ni kako je bilo moguće da sedim mirno koliko sam bio nervozan.Naravno,kao i uvek,morao sam da napravim glupost,i to samo zato što ni je jezik brži od pameti!Ako Medison sazna za ovo,ja...Ne znam šta ću ako se njoj desi nešto.
Konačno sam se malo umirio kada je neko provalio na vrata bez kucanja,ičega.Kao što sam i očekivio,nesvesno sam skočio i uhvatio se za pištolj koji je stajao na stolu,ali kada je unutra bez upozorenja ušla Medison u pratni svog kučenceta Džordža,malo sam se opustio,makar na samo tih par sekundi.

-Dobar dan,šefi...-krenuo sam da kažem što sam uljudnije mogao,a ona mi se unela u facu i udarila mi jak šamar.

-Meni si našao da se mešaš u planove,ha?!-vrisnula je dok me je doslovno ubijala pogledom-Odakle ti ideja za to?!Šta misliš,da sam ja budala?!

-Medison,o čemu pričaš dođavola?!-pravio sam se kao da nemam pojma ni o čemu.

-Ne pravi se lud,Rivera,znaš dobro o čemu pričam!-zarežala je i malo se udaljila od mene-Nisam li ti rekla da držiš jezik za zubima?!

-Nisam te ni,jednom pomenuo.-shvatio sam da nema ništa od pretvaranja,pa sam rekao istinu-Nisam pimenuo ništa vezano za tebe i tvoju umešanost.

-Ali si ipak pokušavao da ih razdvojiš.-malo mirnije,ali i dalje onako besno je procedila kroz zube-Mislio si da neću da saznam?

-Nada umire poslednja.-laički sam odgovorio i slegnuo ramenima.

-Možda još neko umre danas...-izgledala je kao da joj je nešto puklo u glavi i izvadila je telefon-Dobro je pogledaj,možda je poslednji put vidiš.

Na njene reči sam u trenutku prikovao pogled za ekran i suze au mi se nakupile u očima zbog onoga što sam videlo.Na snimku je bila jedna tamna soba,valjda podrum ili šta već,na sredini,se nalazila stolica na kojoj je,vezanih ruku i sa trakom preko usta sedela ona devojka sa fotografije,plačući i pokušavajući da vrišti,a kraj nje je stajao čovek u crnom duksu sa kapuljačom i crnom maramom preko usta i držao je pištolj uperen u glavu.

-Mislio si da blefiram?-Medison je pitala samozadovoljno-Smao jedan moj poziv je dovoljan i možeš da se pozdraviš sa maleckom.

I meni je odjednom puklo nešto u glavi,ponovo sam uhvatio pištolj i uperio ga u nju.Džordž,koji je stajao malo podalje,se brecnuo i krenuo da izvadi svoj,ali ga je Medison prekinula pokretom ruke.

-Polako,Džo.-rekla je hladnim glasom dok je meni ruka drhtala-Možemo ovo da sredimo bez toga,ipak nam je potreban.

A ja...Pogrešio sam,nije mi ruka drhtala,drhtao sam ceo.S jedne strane sam hteo da pucam i konačno oslobodim svet od osobe kao što je Medison,a s druge strane je bio strah da onda neko može da povredi nju,osobu zbok koje sve ovo i radim.U jednom trenutku je ispred mene zavladao mrak i jedino je uspeo da me trgne metak koji sam ispalio u tom momentu,a Medison je pala bolno vrisnuvši i pod se umrljao kapljicama njene krvi.Na sreću ili nesreću,više ni ne znam šta je,metak ju je samo okrznuo na ramenu,ostavljajući ranu,ali je nije ubio.Čulo se repetiranja Džordžovog pištolja,ali ga je,na zaprepašćenje obojice,ponovo zaistavila.

-Stani!-bolno i u isto vredne zapovedno je viknula,a zatim se zdravom rukom pripomogla da ustane i pogledala me onim pogledom punim mržnje i prezira kojo ljudi imaju pre nego što te ubiju-A ti...Veruj mi,ovo će ti biti najgora greška u životu.

Glas joj je bio miran i sablasan zbog čega sam se naježio od glave do pete.Malo drhtavim korakom mi je prišla i unela si me u facu.

-Mislila sam da ipak poštedim malu dušicu,bilo mi je žao,ali...-šaputala je jezivo tihim glasom poput glasa uz horor filmova-Sada ću je ubiti,Mateo,ubiću je na najgori mogući,način.I to nije sve,nego ću te naterati da sve to gledaš,razumeš li?!-zatim se okrenula prema Džordžu i rekla zapovednički-Otprati gospodina Rivsru do kola,Džo.

On je samo klimnuo poslušno i u sledećem trenutku je ona ponosno prošla pored njega i izašla kroz vrata visoko podignute glave koliko god da bi se svako,a naročito žena,previjao od bolova i otišao po pomoć.Dođavola,koliko je mrzim,toliko je neverovatna!Džordž mi je prišao,uperio pištolj u mene i prvo me sažaljivo pogledao,a onda glavom pokazao ka vratima.Nije trebao da mi objašnjava,naročito ne u ovakvoj situaciji,pa sam samo krenuo ka vratima bez svađe.

***
Zakoračuo sam u podrum neke stare kuće u slepoj ulici i zapljusnuo me je odvratan smrad trulog drveta da sam na trenutak zaboravio da je iza mene lik sa pištoljem uperenim u moju glavu.Kada sam se osvestio,vidro sam devojku sa snimka vezanu za onu istu stolicu,a obraze su joj kvasile suze.Instinktivno sam krenuo ka njoj,kada je ispred mene stao neko i zaustavio me.

-Gde misliš da si pošao?-pitao je tip sa snimka sa bezobraznim osmehom koji sam predosećao da ima čak i ako,ga nisam video od one marame preko njegovog lica.

Imao sam neodoljivu želju da ga sad izudaram za primer ostalima,ali sada ima važnijih stvari...

-Medison...-maltene plačnim glasom,sam rekao kada je ušla u prostoriju-Briga me sad da me ubiješ ovde,radi šta hoćeš sa mnom,ali nju ne diraj!

-Trebao si o tome da misliš pre ovoga.-odvratila je nadmeni glasom i pokazala ka ruci oko koje je bio zavoj umrljan krvlju koji je stavila u putu dovde,a onda pogledala u devojku i krenula ka njoj-Šta je bilo?Mala dušica se rasplakala?

Uzela je od Džordža pištolj i prišla joj,a ona je počela divlje da odmahuje glavom i da vrišti,mada je to više zvučalo kao mrmljanje.Čulo se kliktanje koje se čuje kada se repetira pištolj i baš u momentu kada je povukla ibarač,skočio sam ispred devojke i osetio nepodnošljiv bol u stomaku.Iskoristio sam Medisoninu zbunjenost da je gurnem negde na stranu,uzmem devojku u naručje i uz par udaraca upućenim Džordžu i onom drugom tipu i izađem napolje.

-Nemamo mnogo vremena,pa ćeš morati i ti da trčiš.-iznemoglo sam joj pričao dok sam odvezivao njene ruke.

-Dobro si?-pitala je uplašeno i nežno u isto vreme kad je skinula traku sa usta-Boli li te?

-Naravno da me boli.-malo iznervirano sam odvratio,povukao je za ruku i krenuo niz ulicu-Požuri,brzo će da se priberu i da krenu da nas traže.

-Zašto mi pomažeš?-neočekivano je pitala kada smo već bili par ulica udaljeni-Zašto rizikuješ život zbog mene?

-Umro bih za tebe,Alazne.-prošaputao sam i morao sam da sednem na pločnik neke zabačene ulice jer je već počelo da mi se vrti u glavi.

-Kako...-zbunjeno je sela kraj mene-Kako znaš kako se zovem?

-Ja sam ti dao ime.To znači ,,čudo''-bolno sam se nasmešio na šta je ona klimnula glavom-Upravo nam to sad treba.Jedno veliko čudo da se izvučemo iz ovoga.

-Čekaj...-izgledala je kao da joj se slaže nešto u glavi-Kako si mogao da mi ti daš ime?Ni ne poznajem te.

-Zar me se ne sećaš,Alazne?-pomalo tužno sam je pitao i pogledao s iščrkivanjem-Već si zaboravila svog Matea?

Njen zbunjen izraz lica zamenio je šokiran i neko vreme nije znala šta da uradi,samo me je zaprepašćeno gledala,a onda me snažno zagrlila i počela da plače,što od sreće,što od straha.Jak trzaj me je baš zaboleo,ali nisam ništa rekao,čak ni jauknuo,jer sam toliko čekao dan kada ću opet da budem kraj nje.

-Ne brini,Alazne.Ne brini ništa.-rekao sam umirujućim tonom i pribio uz sebe-Sve će biti u redu.

-Obećavaš?-pitala je kroz jecaje i pogledala me molećivo.

-Naravno.-klimnuo sam gkavom i nasmešio se što sam jače mogao-Zar bi te lagao rođeni brat?

.....................................................................
Well,helou :D Hm,ovo je sve manje komedija,sve više čista akcija...Meni je bilo napeto dok sam pisala,evo kunem se XD Odoh ja,a bi recite šta mislite.Lyasm <333

PS:Hvala vam puno na odgovorima iz prošlog poglavlja,divni,ste i olakšali ste mi izbor :)

SweetyEvil