-Au,lakše malo!-vrisnuo sam kao mala devojčica-Nisam ja vudu lutkica!

-Ne,ali glumiš barbi lutkicu!-veoma stara,džangrizava,dosadna medicinska sestraje zarežala dok je pokušavala da ponovo nabije glupu iglu u moju ruku-Kako misliš da uradim nešto ako mi svaki,put izmakneš prokletu ruku?!

-Prestaću kada vi prestanete da vidite moju ruku kao tablu za pikado!-zarežao sam besno i po stoti put izmakao ruku-Ozbiljno ste malo poremećeni!

-Sada mi je stvarno dosta!-frknula je besno,prišla onom degenu od pandura koji je držao krvavu gazu na nosu koji čudom nije slomljen i počela da mu buta po džepovima jakne zakačene na dtžaču za jakne kraj njega.

-Hej!-besno je viknuo onako kroz nos da sam hteo da se cepam od smeha-To je privatna svojina!

-Treba mi,ovo na čas.-promrmljala je i izvadila lisice-Sad da vidimo da li ćeš da se pomeraš.

-Alo,ženo,skloni se bre!-viknuo sam kada mi je zavezala ruku za naslon stolice-Nije ti ovo ,,50 nijansi sive",ludačo jedna!I ja sam maloletan,napaljena babo!

Žena me je prvo gledala kao da nisam normalan,kao i onaj retardirani pandur,a onda je samo odmahnila glavom skoro sažaljivo.

-Ti bi,klinac,posle ovoga trebao da ideš kod psihijatra...-promrmljala i opet spremila neku igletinu-Da ti lepo prepiše neke jake lekove.

-Vi ste,gospođo,poremećeni,ne ja!-bukvalno sam počeo da se tresem kada je opet htela da u mene zabije onu igletinu-I jeste li sigurno lepo dezinfikovali to čudo?!Neću da dobijem neku ko zna kakvu bolest pa da ne mogu dete da imam!

Prevrnula je očima i konačno zabola ono metalno čudo u moju jadnu,ruku.Nije da je toliko bolelo,preživeo sam ja i gore,al šta da radim kad se bojim igle?!A i ko ne bi da mu bodu igletinu u ruku?!Znam ko se boji...Čitaj Mateo.U stvari...Nemam pojma da li se plaši i toga,ali predpostavljam.Kad se beć plaši svega živog,zašto ne i igala?I konačno,kada je ponameštala sve ono,matora veštica je otišla negde,a ja sam ostao ovde sa glupum pandurom koji nije hteo da se makne,a ja sam,kao što sam i rekao,bio vezan ovde kao u ,,50 nijansi sive".I tako sam ja njega gledao jedno pola sata ispod pka dok se on malo smeškao,malo kikotao tiho i na kraju je meni puklo nešto u glavi.

-Dođavola,šta je smešno?!-besno,sam pitao i prostrelio ga pogledom.

-Stvarno ne verujem...-sad je počeo otvoreno da se cepa od smeha-Jurim te ko zna koliko,ne mogu da te uhvatim isto toliko,radiš,ko zna šta,ubijaš okolo ljude,a plašiš se igle?!Ozbiljno ne verujem...

-Ni ja ne verujem koliki si ti idiot bez mozga.-prevrnuo sam očima i uzdahnuo-I kad idem okolo i rokam ljude,ja njih ubijam ili šta već,a niko meni ne nabija iglu u ruku,kretenu jedan glupi!

-Nego,ko ti je ona mala crnokosa?-naglo je promenio temu što me je načisto zbunilo-Sigurno ti je devojka,čim radiš ovo za nju.

-Slušaj,ortak...-konačno mi je puk'o film-Sedim vezan na stolici dok mi je šugava igla u ruci,od mene zavisi njen život,dan i ceo moj život su načisto sjebani i užasni i mrzim sve oko sebe,zato odjebi od mene,dosado jedna,neću još i sa tobom da se svađam!

-Moram da se zahvalim onoj gospođi,sad bar ne moram da te jurim.Lepo sedi tu i ćuti.-glas mu je odjednom postao mračan i pokazao je ka svom nosu-A onda ćeš da mi platiš za ovo.

-Zaslužio si to.-zarežao sam besno i pogledao ga ispod oka-Uništavaš mi život od kad znam za sebe,kao drugo,nisi me pustio kad sam te lepo sa onim indijskim naglaskom zamolio,i na kraju...Previše čudno si gledao onu plavušu!I da...Ako ja budem hteo da bežim,bežaću sa sve ovom stolicom,kapiraš?

-Kao prvo,to mi je posao.-slgnuo je ramenima-Kao drugo,makar ja crk'o,ti nećeš da se makneš odavde dok ja ne kažem,a kao treće...Ko ti je ona plavuša?

-Jao prvo,briga me baš šta je tvoj posao,kao drugo,samo ti sanjaj da ću ja tebe da slušam,a kao treće...-frknuo,sam i pogledao ga besno-To mi je majka,odbij od nje!

-Majka?!-pigledao me je sa zaptepašćenjem kao ko zna šta da sam rekao,a kad sam klimnuo glavom,uzdahnuo je maltene sa sažaljenjem-Jadna žena...Zna li ona šta ti radiš?!

-Kao prvo,zna,a kao drugo...-besno sam ga pogledao-Šta tebe dođavola zabole da li ona zna?!

Baš kad smo trebali da počnemo da se svađamo,naišla je veštičasta baba medicinska sestra i spasila mu život.

-Dobro,gotovo.-rekla je smoreno i na moju veliku radost izvukla igletinu iz moje ruke.

-Hvala bogu...-odahnuo,sam sa olakšanjem i pogledao je molećivo-Možete li me sad napokon odvezati?

-Bih,ali...-pokazala je glavom ka dotičnom gospodinu-Kod njega su ključevi.

Slegnula je ramenima nezainteresovano i odšetala niz hodnik,a dotični gospodin je počeo da mi maše ključevima ispred nosa.

-Rekoh ti da ne ideš nigde dok ja ne kažem.-nacerio se podrugljivo i vrteo one ključeve oko prsta.

-A ja sam rekao da idem,makar i sa sve stolicom.-nasmešio sam se kiselo,ustao i podigao stolicu-Doviđenja,uvaženi gospodine.

-Gde misliš da si krenuo?!-malo iznervirano je pitao kada je skapirao da se ja ne zezam.

-Nemam pojma.-slegnuo,sam rameni.a-Kuda me život odvede.

-Smesta se vrati ovamo!-zarežao je i pokazao odlučno ka mestu gde smo do malopre bili ja i moja stolica.

-Paz' da neću...-prevrnuo sam očima i nadmrjao se sarkastično-A ako ne uradim to?

-Ispunićeš mi životnu želju.-pretećim glasom je rekao i izvukao pištolj odnekud.

-Opet pištolj...-uzdahnuo sam beznadežno i prišao mu-Dobro,kada mi ne ostavljaš,drugog izbora...

Taman je spustio gard jer je pomislio da ču,ja da ga srvarno poslušam,što je stvarno glupavo sa njegove strane,a ja sam...Ozbiljno,koliki moraš mozak da budeš da bi pomislio da će Dankan Karter da te ikad posluša?Kako god,zgrabio sam onu stolicu što,sam je na trenutak spustio i udario ga u glavu što sam jače mogao,sve mi se čini da će ostati fleka na zidu zbog njega kako,sam ga zalepio.I posle,kao što sam i planirao,tutanj.Ponovo je nasledila još jedna jurnjava trčanja po hodniku,preskakanja ljudi i pentranju na nameštaj dok me neko juri,ne znam da li je dotični gosšodin uspeo da se digne sa zemlje ili je pozvao ortake,ali nije da mi je i bitno.Ovaj put sam imao i pomoć od stolice,tako,da sam malo brže čistio ljude.Taman sam skupio dovoljno toga da me ozbiljno pošalju na doživotnu,kada sam se sudario sa nekim koji je takođe trčao.

-Karl?!-iznenađeno sam upitao kada sam mu,video facu-Šta radiš to,dođavola?!

-Bežim od murije,a bolje pitanje je...-zbunjeno je odmerio mene i mog novog prijatelja stolicu-Šta ti radiš sa tom stolicom?!

-Isto što i ti.-slegnuo,sam ramenima i,počeo da se osvrćem-Gde ćemo,sad?

-Ne znam,ali znam jedno...-uzdahnuo,je-Sko nas uhvate,gotovi smo.

-Imam ideju?-odjednom,mi se uključila mala lampica iznad glave.

-Kakva?!-pitao je sa možda i previše nade u,glasu

-Idemo da našemo Matea.-rekao sam kratko i jasno,i,krenuo,da trčim u,nepoznatom pravcu.

Srećo,sad se seti da me se setiš.Koji sam ja genije...

.....................................................................
Hej svima!Ukratko,nadam se da vam se svideo nastavak,ostavite mišljenjr ako želite,volim vas sve,gud baj!

PS:Baterija mi konačno nije na izmaku XD

SweetyEvil