Ester's POV

-Dođavola,kako me bole leđa!-promrmlala sam besno ustajući i tek sam tad skapirala...

Šta ću ja u dnevnoj sobi!?E lepo,Ester,nešto si pila i zaspala na ovom neudobnom đubretu od kauča!Bravo,sad da vidim kako ćeš u ponedeljak da odeš sa ovako ukočenim leđima...I baš sam našla da se glupiram pred najvažniju utakmicu sezone.Ma ja sam luda načisto!I imam osećaj da sve ovo ima veze sa Ebi i Ešli,prosto znam...Pa lako je njima dvema,ne moraju da brinu,nisu one kapiteni odbojkaškog tima,mene će da ubiju ostale kokoške iz tima ako izgubimo,i sve zbog glupog kauča.I stvarno sam glup san sanjala,neki zgodni provalnik mi je upao u kuću I hteo da me ubije i...Prokleta da je ona Ebina serija,navukla je i mene na to!A ja mrzim serije.Samo mi je nešto malo čudno...Kako me ne boli glava ako sam nešto pila?Mislim,obično me ubija koliko sam mamurna,a sad...Zašto se I žalim?Ovako bih ceo dan kukala kako me glava mnogo boli I kako ne mogu da se pomerim,sad...Samo me bole leđa kao da sam spavala na kamenu,ne na kauču.Mali savet...Ako imate utakmicu za dva dana,ne spavajte na kauču!Prijateljski savet.U sledećem trenutku se čulo nekakvo šuškanje sa sprata,tačnije iz moje sobe.

-Ma to opet progovara serija iz mene!-rekla sam samoj sebi I prošla rukom kroz kosu-Samo polako,Ester,ti manijaci koji ubijaju nisu stvarni...

Neka se nose i Ebi i njeni ludaci iz serija I svi,sad ću da se tripujem da ima nekog u kući do kraja vikenda!I posle zašto ne volim serije...Ester,sveje u redu,samo ostani mirna I pribrana kao I uvek I sve će biti u redu.Šuškanjeje postalo sve glasnijevi sad mislim da više nije sve u redu.Dođavola,šta ako mi je u kući neki ludak koji ima ogromni kuhinjski nož i želi da me ubije i da me zakolje i...Ok,nije sad vreme da budem kukavica!Uzdahnula sam par puta i krenula uz stepenica ka svojoj sobi.Svakim korakom mi je srce sve jače kucalo i svakim udahom sam htela da trčeći otrčim dole i počnem da plačem i kukam prvoj osobi čiji broj okrenem i da je molim da zove policiju,ali nešto me je teralo da nastavim dalje,sve bliže vratima moje sobe iza koje se krilo to što me je toliko preplašilo.Drhtavo sam približila ruku kvaki i pritisla je što sam tiše mogla.Zatvorila sam oči u momentu kada sam otvarala vrata,osećala sam se kao da ću da se onesvestim sledećeg trenutka.Oduvek,od malena sam bila kukavica,plašila sam se najmanjeg šuma.Nikad nisam znala zašto,ali nisam mogla čak ni da spavam bez upaljenog svetla.Nije me plašio sam mrak,plašilo me je sve nepoznato što se nalazilo u njemu,sve što nemogu videti.Plašila sam se nepoznatih stvari,plašilo me je neznanje.U sledećem momentu sam otvorila oči i prešla pogledom preko sobe.Sve je bilo kao i uvek.Moj krevet sa potpuno izgužvanom ružičastom posteljinom,što je sasvim normalno kada one dve ludače dođu kod mene,skroz razbacana odeća i pobacane knjige po podu i...Neko je ležao na podu pokriven nekakvim čaršavom.O.Bože.Moj!Šta ako je to neki ludi ubica?!Ali zašto bi ludi ubica ležao u mojoj sobi,za ime svega?!A šta ako je mrtav?Šta ako ga je neko ubio u mojoj kući?!Približila sam se polako i plašljivo i kad sam bila na samo par koraka od njega,dečko je odjednom skočio sa poda kao da ga je udarila struja i susrela sam se sa kristalno zelenim očima,pomalo uplašenim ako nije pogrešno da kažem,i svetlo smeđom,potpuno raščupanom kosom.Cela njegova pojava,čak i taj uplašeni pogled i oprezno držanje me je očaralo toliko da prvih par sekundi nisam mogla da pustim nikakav glas,a onda...Mislim da bih probudila svakog u krugu pd pet kilometara koliko bih vrištala da mi nije brzinom svetlosti stavio pomalo grubu ruku preko usta.

-Šta smo se dogovorili sinoć,malena?-pitao je tihim,jezivim glasom i mogla sam osetiti njegov vreli dah na vratu zbog čega sam se naježila od glave do pete.

U početku nisam shvatila o čemu ovaj ludak priča,a onda mi je sinulo...Ipak sve ono nije bilo san.

FLASHBACK

-Š-šta hoćeš od mene?-pitala sam jecajući,skoro šapatom dok je stranac koji je upao u moju kuću jako držao zglob na mojoj ruci.

-Rekao sam ti,malena.-odvratio je maltene šarnantno,što me je začudilo za jednog ludaka koji mi je pretio nožem-Samo mi treba da prespavam ovde i onda će da bude kao da se nismo ni sreli u životu.

Nisam htela da pričam dalje jer mi je koliko-toliko bilo dobro ovo raspoloženje koje je vladalo između nas dvoje.Onoliko koliko može biti dobro raspoloženje kada me drži dečko kojem nije problem da me ubije ako ne uradim kako je rekao...Polako smo se popeli uz stepenice koje su vodile na drugi sprat moje kuće u potpunoj tišini,veoma neugodnoj ako smem da dodam.Naši koraci su odzvanjali u hodniku dok odjednom nije zastao i skoro sam se zabila u njegova leđa.Prokleti zgodni provalnik...

-Jel ovo tvoja soba?-pokazao je glavom ka vratima sa leve strane i pitao glasom bez trunke emocija.

-N-ne.-drhtavim gladom sam rekla i spustila pogled-Ova pored.

Klimnuo je glavom i jako me povukao ka tim vratima.Više ja ne ostajem sama za vikend,ne,ne!

-Slušaj,malena...-pogledao me je prodorno svojim zelenim očima i pustio mi ruku-Želim da me slušaš pažljivo,jer stvarno ne.želim da te povredim,važi?

-Dobro.-rekla sam tiho i smogla snage da ga pogledam u oči.

-Odlično.-nasmešio se blago i odmerio me od glave do pete-A sad,idi dole i spavaj.

-Ne mogu da spavam.-malo prkosnije nego inače sam rekla i blago se namrštila.

-Još jednom ponavljam,to nije molba,to je naređenje.-nestao mu je onaj osmeh,ali mu je glas bio neverovatno miran,kao da je ovo uradio bar mali milion puta-Pogledaj me u oči,malena.

Ne znam zašto,ali sam ga poslušala,jednostavno je njegov ceo stav i glas odavao neverovatnu superiornost i svako ko bi ga čuo bi prosto želeo da ga posluša.Pomalo grubim,ali vidno preciznim i veštim prstima je prešao preko mog vrata zbog čega mi je telo preuzeo neki čudan osećaj vrućine.Prepustila sam se tom osećaju i njegovim zelenim očima,kada sam osetila jak bol na mestu gde je pre samo trenutak prošla njegova ruka.Htela sam da vrisnem,ali nisam imala više snage,obuzimao me je jaki umor i želela sam samo da sklopim teške kapke.

-Spavaj,malena.-bilo je poslednje što sam čula kada he sve nestalo u magli.

FLASHBACK END

-Šta si...-prošla sam prstima preko tog mesta na vratu i pogledala ga upitno-Šta si mi to uradio sinoć?

-Ne brini,neće ti biti ništa.-uputio mi je jedan utešan pogled i okrenuo se ka prozoru-Biće ti dobro,to je samo fora da na brzinu uspavaš nekoga,ne možeš nekome da naudiš.Osim ako ne uradiš nešto pogrešno...

-A ti nisi uradio ništa pogrešno,zar ne?!-pitala sam preplašeno samo iščekivajući momenat kad ću da padnem na pod bez pulsa.

-Pa živa si,jel tako?-maltene zabavljeno je odvratio i pokazao glavom ka vratima-A sad budi dobra devojka i idi mi spremi nešto da jedem.

-Hej,nisam ti ja domaćica!-podigla sam jednu obrvu i stavila ruke na bokove tako da sam ozbiljno izgledala kao neka tetka-Idi sam sebi spremi da ždereš!

-Jel si ti zaboravila da još imam svog malog prijatelj?-blago se osmehnuo i izvadio onaj nož od sinoć.

-Ozbiljno,pomislila sam na nešto drugo...-prevrnula sam na očima i rekla smoreno na šta se nasmejao pomalo perverzno jer je izgleda saznao šta sam mislila.

-Možemo i to posle.-izgleda da se dečko malo previše opustio.

-Evo ti ga kako ćeš to da dobiješ.-pokazala sam mu srednji prst iako mi to nije neki običaj-Jedino što možeš da dobiješ je hleb sa Nutelom i to je to!

Još jednom sam prevrnula očima i izašla napolje ostavljajući ga da se smeška i da gleda tamo gde ne treba.Nisam videla gde tačno gleda,ali sam osećala,prosto sam osećala...Muško ko muško,uvek gleda gde ne treba.

...........................................................................
Hej svima!Nemam nešto puno ovde da pišem,samo da vam se zahvalim na podršci i nadam se da vam se sviđa nastavak :) Love you all so much!

SweetyEvil