Duncan's POV

-Dan,stvarno mi je žao!-kukala je dok je trčala za mnom kao kučence-Nisan znala da će doći do ovoga!

-Hajde,ućuti već jednom!-zastao sam i okrenuo se ka njoj,pa joj se uneo u facu-Ćuti i hodaj!

-Zašto idemo uopšte?!-i ona je pitala isto tako iznervirano-I onako je mrtav...

U tom trenutku jednostavno...Nisam mogao da se kontrlolišem,pao mi je mrak na oči i ruka mi se prosto zalepila za njen obraz.Naravno,nisam je udario onoliko jako koliko mogu,tada bi do sad već ostala bez glave.Ipak,udario sam je dovoljno,jako,dase uhvati za obraz i počne da plače.Isprva mi je bilo žao,a i nikad nisam udario devojku,pa sam se loše osećao,ali je to osećanje brzo izbledelo.Jebeš ti džentlmena...

-To ti je za sve ono...-prostrelio sam je besnim pogledom i krenuo napred-I zato što si uopšte pomislila da on može da bude mrtav!Ne može i kraj priče!

-U redu,u redu.-tiho i kroz jecaje je promrmljala-Neću više ništa da kažem,ok?

-Na tvom mestu bih baš to i radio.-hladno sam rekao prisećajući se u kom beše pravcu treba da idemo-Na tvom mestu ne bih mogao više da se pogledam u ogledalo!

-Pa rekla sam da mi je žao!-rekla je pomalno očajno i krenula za mnom.

-I kaži još jednom,pa ćeš dobiti još jedan šamar!-procedio sam kroz zube i krenuo levom ulicom-Hajde,požuri malo!

-A gde idemo?-pitala je pomalo nezaintetesovano.

-Kod nas kući.-promumlao sam dok sam se osvrtao okolo-Možda je Mateo tamo.

-Kako ne kapiraš da je...-počela je ali kad sam se ponovo okrenuo ka njoj,samo je uzdahnula-Ok,radi šta hoćeš,baš me briga!

-Lepo,a sad začepi!-ošinuo sam je pogledom još jednom i nastavio.

Mateo's POV

-Gde je nestala tvoja originalnost,Medi?-pitao sam je izazivački,a ona mi je još jednom udarila šamar.

E kučka jedna,udara ko muško...Ali ovo nije pravedno,koja je fora kada su meni em ruke vezane,em sam ranjen!?Ovako bih mogao da je ubijem ko čovek,ali ne,ona uvek igra nepošteno.

-Ovo ti nije dovoljno originalni,ha?!-besno je zarežala teško dišući i počela da se vrti oko mene kao tigar oko svog plena-A šta kažeš da sad ispalim jedan rafal iz pištolja na tebe,pa da vidiš koliko sam originalan!

-Bolje tako.-laički sam rekao i slegnuo ramenima-Ne mogu da izdržim više.

-Toliki si pederčić?-nasmešila se zabavljeno i dalje kružeći-Žena ti udari par šamara i ti ne možeš više da izdržiš?

-U stvari,ja sam baš sto posto muško.-uspeo sam nekako iskrivljeno da se nasmešim-Ne znam da li ću izdržati još da sedim ovako mirno vezan dok ti ideš okolo oko mene kao neka prostitutka.Ozbiljno,znaš stvarno da napališ čoveka.

I još jednom,gospođica me je udarila,ovaj put pesnicom,a sada mi je to i bio cilj.Jeste da je zabolelo,ali ću pokušati da je isprovociram toliko,da izgubi razum bar na par trenutaka i onda ću ja da pobegnem.Kako sam samo pametan...Nije da volim da vređam žene,naročito na ovakav način,ali kad se malo pogleda sa svih strana,šta je važnije...Moj život ili njena čast?Ja pre mislim ovo prvo,ne znam sad kako bi neko drugi to uradio.A i njoj sigurno nije mnogo bitna čast,čim radi sve ovo.

-Uf,što volim grube devojke...-promrmljao sam glasom nekog napaljenog kretena.

-Ućuti!-vrisnula je najednom što me je baš začudilo.

Ok,znam da sam je uvredio,ali ona je ipak oko svega hladna kao led,a sad...Mateo,care,našao si bolnu tačku.To ti je kad imaš više steće nego pameti.

-Zašto?-podigao sam jednu obrvu i pogledao je upitno-Obično se žene polaskaju kada ih muško muva.I ne možeš da veruješ šta sad upravo zamišljam u svojoj glavi...Ti i ja u nekoj hotelskoj sobi,na velikom bračnom krevetu...

Odjednom je uhvatila okovratnik moje majice i povukla me je ka sebi.

-Kaži nešto takvo još samo jednom...-tiho i sablasni je zarežala-I potrudiću se da umreš bolno i polako.

-Baš ti je nešto osetljiva ta tema,ha?-pitao sam malo i previše znatiželjno.

-Nine tvoja stvar.-naglo me je pustila,udaljila se i odmerila me čudnim pogledom-Zaista ne veruješ kako sad imam želju da te izrešetam pištoljem,ne možeš ni da zamisliš.

-Jel ti to imaš neki pik na mene osobno ili na muški rod uopšte?-maltene zabavljeno sam je pitao i odmetio je od glave do pete.

Nije da je bilo nečega čudnog na njoj,samo...Više nije imala onaj svoj nadmoćni,superioran stav koji je ima do sad,sada je malo više ličila na obično ljudsko biće koje ima osećabja i sve ostale propratne stvari.I odjednom,samo puf!Vratila se ona stara Medison,hladna,nedodirljiva,potpuno mirna i bezosećajna poput lutke.Ako me ubije,bar sam doživeo da je vidim kao normalnu osobu,čak iako je to trajalo tek par sekundi.

-Može se reći na oboje.-rekla je mirno i nezainteresovano i opet počela da se šetka okolo.

Ok,sad počinje da me izluđuje,i to ne u smislu kakav sam malopre mislip,već u lošem smislu,kap dosadni komarac.

-Ne znam zašto,ja sam baš super tip.-napravio sam nekakvu šarmantnu facu,iako je to više izgledalo kao šlogirani petao.

Dođavola,kako ovo čudo boli,pa ubija!Medison,crkni zbog ovoga!I zbog svega ostalog,ali i zbog ovoga...

-To je baš i problem.-rekla je suvo i izašla nekuda.

Toliko o mom savršenom planu...

Duncan's POV

-Nema nikog...-promrmljao sam za sebe dok sam trčao iz jedne u drugu sobu kao ludak.

-To smo shvatili.-prosto sam osetio da je dotična gospođica Ester prevrnula očima.

-Rekao sam ti da umukneš!-zarežao sam i još jednom proverio svaku sobu-Fođavola,gde je taj idiot!?

-Rekla sam ti...-neobavezno je dobacila i taman sam hteo da počnem ponovo da se svađam,kad je neko ludački počeo da zvoni na vrata.

-Još nismo gotovi.-zapretio,sam joj prstom,prišao vratima i otvorio ih.

Ispred mene je stajala devojka par godina starija od mene,baš lepa,ali...Njeno lice i celo telo bilo je u posekotinama i modricama,odeća joj je bila prljava i iscepana,a ona je delovala kao da je pretrčala maraton.

-Da li...-zadihano je počela i naslonila se na štok vrata-Da li je tu Dankan Karter?

-Zavisi ko pita.-odvratio sam dok sam pokušavao da se prisetim odakle je znam.

-Ja sam Alazne,i hitno mi treba Dankan Karter!-malo jačim,ali i dalje umornim tonom je rekla.

-Zapamtio bih nekog sa takvim imenom.-odmerio sam sumnjičavo i prekrstio ruke preko grudi.

-Znači,ti si Dankan!?-vidno nestrpljivo je pitala.

-Da,zašto,si došla?-malo previše grubo,sam joj odbrusio.

Ipak mi,dan nije bio,nešto pa da pričam sa nekom klinkom ako nije nešto važno u pitanju.

-Brat mu je rekao da dođem do tebe.-glas joj je postao zabrinut-U nevolji je i moraš mi pomoći!

-Nije da čitam tvoje misli tako da...-morao sam da prevrnem očima-Ko je tvoj brat,dođavola!

-Mateo.-ispod glasa je rekla-Mateo Rivera,rekao je da dođem kod tebe po pomoć.

-Mateo?!-pitao sam uzbuđeno-Šta mu se desilo,dođavola?!

-Ona ludača sa riđom kosom me je otela i on je hteo da me spasi,pa ga je upucala.-par suza mu je skliznulo niz lice-Pobegli smo nekako,ali su nas našli i rekao mi je da dođem kod tebe.

-Medison...-zarežao sam sam za sebe i stegao pesnice-Gde je on sad?

-Zaista ne znam.-tužno je odvratila i baš u tom trenutku je zazvonio kućni telefon.

Zašto imam osećaj da ću sad saznati?I čekaj malo...Pa gde je nestao Karl?!

....................................................................
Ok,nije dugačak kao prošli,ali sam se potrudila da ga završim danas i nadam se da vam se dopada :D

SweetyEvil