Mateo's POV

-Znači...-veoma neuvereno sam počeo-Ti ama baš nemaš pojma gde je Dankan?

-Ne.-odmahnuo je glavom i napravio facu malog,nevinog deteta.

-Ali je malopre bio s tobom?-on očigledno misli da sam ja glup.

-Aha.-ponovo je klimnuo glavom-Pričali smo i onda puf!Izgubio se negde u masi!

-Oh,živote...-udario sam se po čelu beznadežno-Hajde,da na tren pređemo preko te gluposti...Šta ste vas dvojica radili u prokletom gradu kad znate da nas svi živi traže?!

-Ovaj...Mi...-spustio je pogled na tren-Mi smo...Rešili smo da malo prošetamo,to je sve.

-A ja sam glup!-zarežao sam i pogledao ga pravo u oči-Karl,za tvoje dobro,bolje mi kaži gde je Dankan!

-Rekoh ti...-malo je spustio ton-Ne znam gde je.

-Karl...-uzdahnuo sam i smirio se malo-Ako mu se nešto desi,i ja,i ti,a da ne pominjem njega,ćemo da budemo u veoma velikoj nevolji,a sumnjam baš da to hoćeš.

-Ne,ali po milionit put...-prevrnuo je očima smoreno-Ne.Znam.Gde.Je.Dankan!

-Dobro onda...-ušutio sam mu jedan besni pogled i okrenuo se-Ali kad ga budem našao,obojica ste u velikoj...Ne,u ogromnoj nevolji!

Krenuo sam u nekom nepoznatom pravcu ostavljajući ga u tišini.Dođavola,pa gde može da bude?!Kako ne podnosim ovo...Samo nestane negde i posle ja,i samo ja ispaštam.Dobro,nije toliko glup da bude negde u centri gde mogu da ga prepoznaju,ni igde ma otvorenom,tako da...Mogu se zakleti u svoju glavu da je kod one male crnokose.Znači,od svih mogućih dana u svom životu,on je našao sad da se zaljubi,baš kad ne treba!I to zna klinku par dana i onda...Hoće da se venčaju i imaju decu i žive srećno do kraja života i zajedno umru u staračkom domu!Dođavola,imaju samo 17 godina!Hvala bogu,nisam bio daleko od njene kuće,pa nisam ni morao mnogo da trčim.Uf,postajem prestar za ovo...Bela vrata sa malim prozorčićem pri vrhu bila su bila blago odškrinuta i mogao se videti deo unutrašnjosti.A šta ako nije tu?Pa ne mogu samo tako da upadam u nečiju kuću!Idiote,pa valjda ovo sve radiš dovoljno dugo da te ne primete!Uf,dobro...Uzdahnuo sam i polako otvorio vrata koja su kao u inat meni zaškripela kao u nekom horor filmu.Ovi baš ne znaju šta znači podmazivanje vrata s vremena na vreme...Ipak,za divno čudo,niko nije došao da bidi šta se dešava.Valjda su već navikli da im svaki dan uši para ova odvratna buka.Zastao sam na trenutak u slučaju da se neko sad pojavi,a onda oslušnuo glasove koji su dolazili iz dnevne sobe.Definitivno je tamo bilo sve osobe i jedan glas je pripadao Ester,ali ovaj drugi...Ne,ovo sigurno,nije Dankan,ali...Ne,to ne može da bude ona!Bukvalno sam išao na prstima po drvenom podu dok nisam stigao do vrata prostorije i naslonio uho na njih da bih mogao bolje da čujem šta pričaju unutra.

-Eto,to je to.-Ester je rekla toliko tiho da sam je jedva čuo ovde.

-Savršeno!Sve teče kako sam planirala!-radosno je uskliknula druga osoba,očigledno žena-Dušo,žao mi je što pre nisam saznala za tebe,sigurno bi mi bila od velike koristi.

-Samo malo!-pobunila se odjednom-Uradiću ovo i vi se svi gubite iz mog života,jel jasno!?

-Sigurna si?-zbunjeno i sa pimalo razočarenja je upitala ova druga-Imaš prirodan talenat...

-Da lažem i obmanjujem ljude!?-vrisnula je iznervirano i možda histerično-Ne bih baš da me ljudi po tome pamte!I onako počinje da me izjeda krivica zbog ovoga...

-Ester...-druga osoba se naglo uozbiljila-Najvažnija stvar u ovome je da nikako ne osećaš krivicu.

-Ipak...-uzdahnula je i smirila se malo-Bože,ovo je tako pogrešno!

-Ali je za njegovo dobro,razumeš li?-ova druga ju je uporno ubeđivala,a onda samu sebe prekinula-Stani na tren...Tebi se on stvarno sviđa?

-Ja...-Ester je zastala kao da razmišlja o najvećoj odluci u svom životu-On...Ne.Ne dopada mi se.

-Dobro je.-zadovoljno joj je odvratila druga žena za koju se sad zasigurno mogu kladiti ko je-Jer da ti se sviđa...Mila,tada ni nastao ogroman problem.

-Zašto?-pitala je zbunjeno.

-Prosto je.-ponovo se uozbiljila-Zamisli na primer...Da se nekom pukom slučajnošću desi da mpraš da biraš između posla i osobe koju voliš svim srcem,šta bi odabrala?

-Pa tu osobu,naravno.-rekla je tonom kao da je to očigledno.

-Baš tako.-maltene šapatom joj je odgovorila,a onda joj se glas naglo podigao-Baš zato i ne volim da se moji zaposleni vezuju previše za neku osobu.To im postaje slaba tačka,a meni ne trebaju slabići.

-Ali...-Ester ju je bojažljivo prekinula-Ja nisam tvoj zaposleni.

-Ne,na moju veliku žalost...-tiho i pomalo tužno je promrmljala,a onda naglo povratila staru visinu glasa-Ne,ali Dankan Karter jeste i,da se odmah razumemo,meni ne treba zaljubljeni klinac,već hladnokrvan profesionalac,shvataš?

-Sigurno postoji neki drugi način za ovo.-Ester se ipak uporno protivila.

-Samo radi kako smo se dogovorile.-odbrusila joj je malo grublje nego do sad-Znaš li kako biljke mesožderke hvataju svoj plen?

-N-ne.-blago je zamuckivala.

-Evo,ispričaću ti.-prekinila ju je dotična gospođa i počela priču-One obično imaju lepo cveće i miris,što namami insekta da joj se približi.Tako i ti,draga moja.Lepa si,zavodljiva,izgledaš tako krhko i nežno,poput nekog lepog cveta,a u stvari si okrutna grabljivica.Onda te čudesne biljčice privuku insekta da sleti u njene čeljusti,što on i uradi,ali ih ona ipak ne sklopi odmah,već ga pusti da uživa neko vreme u njenoj lepoti,pa ga pojede.Tako ćeš i ti da uradiš.Nema potrebe da žuriš,samo polako.Neka neko vreme misli da je sve savršeno i da su svi njegovi snovi ispunjeni,a onda...-glas joj je u sledećem trenutku,dobio skoro demonski prizvuk-Onda ga slomi na milion komadića,tako da više nikada neće pomisliti da protivureči meni ili bilo kome drugom,postaće ono što je i trebao da bude,kao i svi ostali.

-Šta to?-Ester ju je zapanjeno i vidno preplašeno pitala.

-Obična,beakorisna marioneta.-odgovorila joj je jezivim i kao led hladnim glasom.

Kada su te reči prešle preko njenih usana,nešto kao...Kao da se slomilo u meni,te reči su me pogodile prabo u srce i najednom mi je pao mrak na oči.

-Medison,ti odvratna,bezosećajna,zlobna gaduro!-viknuo,sam bez razmišljanja i ušao unutra gledajući je besno kao svog najgoreg neprijatelja.

To i jeste na neki način,zar ne?Ester je bila vidno zbunjena,pogledom me je pitala ,,Pobogu,šta ćeš ti ovde?!'',ali Medison...Bila je potpuno jladna,kao da je upravo to i očekivala.

-Konačno,si se setio da uđeš.-rekla je opušteno što me je vidno zbunilo-Mati,sledeći put kada se budeš igrao špijuna,pokušaj da budeš malo tiši i oprezniji.

Na par trenutaka sam zaleđeno stajao i u isto vreme sam je se uplašio i divio joj,se.Kolika god da je veštica,stvarno je neverovatna...

-Samo probajte takvo nešto da uradite Dankanu i ja...-zapretio sam im obema kada sam se setio kako se govori.

-Ili šta ćeš,Mati?-pitala je podrugljivo i približila se na par centimetara od mene tako da su nam se nosevi skoro dodirivali-Zapamti da ja držim sve konce,a ti...Ne bih da te vređam,ali ti si niko i ništa naspram mene,dragi

-Možeš ti da misliš šta hoćeš,Medison,ali...-zatežao sam i ošinuo je besnim pogledom-Makar umro,nikad neću biti tvoja igračkica.Nikad!

-Samo se ti teši...-prevrnula je očima i odmahnula glavom-I šta uopšte hoćeš sad da uradiš?

-Istog trenutka ću otići do njega i reći mu kakve ste vas dve licemerne kučke!-procedio sam kroz zube i krenuo ka vratima,ali me je uhvatila za zglob ruke i zaustavila.

-Polako,imamo još stvari da razjasnimo.-rekla je uz pomalo bezobrazan smešak-Kad si postao tako drzak,Mati?I molim te,bez vređanja,budi bar na trenutak džentlmen.

-Ne zovi me Mati.Ima da budem kakav god hoću i ne zanimaš me.I da...Ti i ona...-pogledao sam ka Ester koja je oborila pogled istog trenutka-Ne zaslužujete nikakvo poštovanje.

-Kao prvo,Dankan te neće slušati i neće ti poverovati šta hod rekao.-naglo je promenila temu i dalke ledeno mirna.

-Zašto ne?-podigao sam kednu obrvu i prekrstio ruke preko grudi.

-Ljudi su takvi kad su zaljubljeni.-slegnula je ramenima opušteno-Ne slušaju nikog i ništa,važna je samo ta posebna osoba.

-A šta je drugo?-i ja sam rešio da promenim temu-Rekla si ,,kao prvo''.

-A kao drugo...-uzela je torbicu sa stola-Ti ni nećeš ići da mu kažeš.Nećeš smeti,Mateo.

-Od koga neću smeti?!-ovo mi je stvarno postajalo smešno-Od tebe,možda?!Da nećeš možda da se tučeš sa mnom,ha?!Nemaš baš mnogo šansi...

-Znaš i sam da nisam za fizičke obračune.Ja sam više...-iz torbice je izvadila nešto i pogledala me pravo u oči-...za pametno delovanje.

Lagano mi je pružila malu fotografiju koju sam uzeo i zbunjeno osmotrio.

-Šta je ovo?-pitao sam pogubljeno gledajući čas u nju,čas u fotogtafiju.

-Ne prepoznaješ je?-sa polupsmehom je upitala.

Rešio sam da malo bolje osmotrim devojku na slici.Imala je široki,radostan osmeh,krupne plave oči i crnu kosu,srednje dužine.Delovala je mlado,oko 20 godina,možda godina više-manje.U početku nisam mogao ni da se setim ko je to,a kamoli kakve veze ima sa mnom,ali je najednom film u mojoj glavi počeo da se premotava.Da,da,dobro se sećam tih lepih plavih očiju...

-Kako...-maltene šapatom sam pitao gledajući,sa nostalgijom u devojčin lep osmeh-Kako si saznala za nju?

-Znači,znaš ko je...-zadovoljno je uzdahnula-Baš je slatka,zar ne?

-Pitao sam te nešto,Medison!-viknuo sam besno zbog čega se Ester trgnula i udaljila par koraka,ali je Medison ostala smirena.

-Na tvom mestu,ne bih podizala ton.-uozbiljila se i glas joj je postao oštriji-Znala sam o tebi sve i pre nego što sam te upoznala,Mateo.Svaki aspekt tvog života,sve o svakome koga si poznavao,zar si mislio da neću saznati nešto o njoj?!Bilo bi baš šteta da joj,se desi nešto,ipak je još,uvek samo dete...

-Ne bi to uradila...-preneraženo sam je pogledao i u neverici odmahivao glavom.

-O,i te kako bih.-napravila je lažni osmeh i klimnula glavom-Tako da...Čuo si već.Izaberi između posla i osobe koju voliš.

-Dankan mi nije posao.-ponovo sam se iznervirao i zarežao.

-Naravno da jeste.-opovrgla je moju rečenicu bez trunke osećanja-Trebao si samo da ga treniraš i to je to,ništa više.Znaš i sam da vezivanje nije dozvoljeno,naročito takvo.

-Sve jedno,on mi je kao član porodice.-tvrdoglavo sam nastavio po svom i čvrsto stegnuo u pesnicu onu ruku u kojoj nisam držao fotografiju.

-Kako god.-Medison očigledno nije htela da se svađa više-Izabeti između nje i njega.

Još jednom sam pogledao u sliku i odmeravao iz,svakog ugla tu devojku.Kroz glavu mi je prolazio njen zarazan smeh,svaki naš zajednički trenutak,svaki put kada sam je tešio dok je plakala...I sve je to bilo previše da se odbaci.Teško je kad moraš da biraš između nekoga,ali sada...Mislim da je izbor očigledan.Nisam ni primetio,a oči su mi zasuzile.

-Tako sam i mislila.-Medison je rekla kao da mi čita misli-Nadam se da nećemo ubuduće imati problema,jel da?

Nisam više imao ni snage da joj odgovorim,pa sam samo klimnuo glavom u znak potvrde.

-Odlično!-rekla je vidno zadovoljno i krenula ka vratima,ali se tik ispred njih zaustavila i okrenula se-Kada se sve ovo završi...Možda da sredimo da je vidiš,šta kažeš?

-Kao što znaš,zbog tebe sad nema šanse da kročim uMeksiko ako hoću da ostanem živ.-sa puno gorčine u glasu,sam joj odbrusio.

-Ko je rekao da je ona u Meksiku?-nasmešila se misteriozno-Bliže je nego što možeš i zamisliti,Mateo.

Na te njene reči sam ostao potpuno bez reči.Ona ne nlizu?Ona je ovde?U Vašingtonu?!Šta šodrazumeva pod to blizi?

-Samo...-odjednom sam se osvestio i pogledao je ozbiljno-Samo se drži dogovora i,ne diraj je,važi?

Klimnula je glavom i zatvprila vrata za sobom,ostavljajući mene i Ester u gluvoj tišini.

.....................................................................
Uf,više od 2000 reči...Eto,malo duži nastavak,da nih se izvinila što nisam neko vreme pisala.Htela sam juče da završim nastavak,ali je počela neka gadna oluja i skroz je neytao i wi fi i sve,tako da ne bih mogla ni da objavim da dam završila,a i ne volim baš da koristim bilo šta električno kada grmi,prosto...Navika :P Ipak se nadam da je ovo dovoljno za iskupljenje i da vam se ovaj nastavak dopada :D

SweetyEvil