-I dalje ne kapiram foru sa stolicom.-Karl je prokomentarisao dok smo još uvek trčali kao manijaci kroz hodnike.

-Duga priča.-kratko i pomalo iznervirano sam odvratio.

Ruke me ubijaju od ove stolice,koju inače nosam svo vreme jer sam još uvek vezan za istu,a on je našao da mi sad postavlja glupa pitanja.Pa to može samo Karl...

-Ma daj,ispričaj mi!-molećivo je procvileo-Nije da je državna tajna!

-Ok,ovako...-uzdahnuo sam beznadežno i prevrnuo očima-Hteli smo da uđemo,ali se onda tu pojavio Mur i onda da bi smo prošli mama me je prerušila u Indijku,pa nas nije pustio i ja sam mu razbio nos.Onda su svi počeli da me jure po bolnici,a ja sam našao Esterinu sobu i počeo sam da se jurim sa njima tamo i onda je njoj nešto pozlilo i trebala joj je hitna operacija,ali nisu imali krv njene grupe,a ja sam nekim čudom ista ta grupa i onda dam ja trebao da doniram krv,ali sam se plašio igle i stalno sam pomerao ruku,pa mi je napaljena medicinska sestra zavezala ruku za stolicu.Onda smo ja i onaj idipt sedeli zajedno jedno pola sata i svađali se,a kad je medicinska sestra došla i,kad sam joj tražio da me odveže,rekča je da jedino Mur ima ključeve,pa sam ja lepo uzeo stolicu u ruke,njemu razbio glavu sa istom i pobegao sa sve stolicom.Kraj priče.

-Ok,ovo je...-bio je načisto zbunjen i pogubljen-Najčudnija stvar koju sam čuo ikada.

-Sam si hteo.-potpuno nezaintetesovano sam slegnuo ramenima i zastao-Jel znaš možda u kojoj sobi je Mateo?

-Kao prvo,kako to misliš ,,mama''?-pogledao me je kao da sam najveći ludak na svetu-A kao drugo...Ostalo ništa nisam skapirao,zabagovao sam kod tog dela.

-Kao prvo,ja te nisam pitao da li si ti skapirao,nego gde je Mateo.-zarežao sam besno i prostrelio ga pogledom-A kao drugo,mislima mama kao ženska koja me je nosila u stomaku devet meseci,koja me je rodila,na koju,sam lep i to.Inače,to je ona plavuša što je bila sa mnom.

-Molim?!-trgnuo se kada sam rekao ono poslednje-Ti to mene zezaš?!

-Karl...-pogledao sam ga mrtav ozbiljan-Da li ja delujem kao da se zezam,ha?

-Ne,ali...-izgledao je kao da se svim silama trudi da zadrži smeh-Nije bađš da si od nje povukao lepotu.

-Hej,kretenu!-prostrelio sam ga pogledom i zarežao-To mi je majka,tupavi!

-Ja za nju nisam ništa rekao.U stvari...-zastao je i naslonio se na zid-Ona je lepa kao lutka,fora je u tebi.Nisi ništa lepote povukao na nju.

-Hah,kako ti ništa ne kapiraš,idiote jedan...-nasmejao sam se cinično i pokušavao da sdakrijem moj trenutno veoma povređen ego i želju da mu slomim nos.

-Šta lupaš?!-pogledao me je kao da nisam jnormalan i podigao jednu obrvu-Ti si malo glavu udario,jel da?!

-Ne,samo...-napravio sam neki kul osmeh i spustio onu stolicu jer su ruke stvarno počele da me ubijaju-Ona je žena.

-Stvarno te ništa ne kapiram.-ako nije do sad,sada j stvarno pogubljen.

-Uf,previše si glup za jednog pametnjakovića...-uzdahnuo sam smoreno i prošao rukom kroz kosu-Ona ježensko,a kako žene zovu?Lepši pol,naravno!Dakle,logično je da je ona lepša od mene u svakom smislu,kapiraš?!

-Ja sve mislim da je to samo tvoj glupšavi izgovor,ali ajde,da ti verujem...-prevrnuo je očima i počeo da se osvrće okolo-Pa?Šta ćemo sad,filozofe moj?

-Kao što sam i rekao,naći ćemo Ma...-počeo sam,ali sam naglo zastao i počeo da osluškujem-Sačekaj malo!

-Š-šta?!-odjednom je prebledeo i pogledao me kao da je video duha-Šta je bilo?!

-Previše je tiho.-promrmljao sam i počeo da tražim oko sebe bilo šta sumnjivo-Ne jure nas više.

-I šta s tim?!-ako nije do sad,sad je bio načisto pogubljen-Zar to nije dobro?!

-Ne,nije nimalo...-promrmljao sam,ponovo uzeo stolicu i počeo da trčim-Hajde,beži!

-Dođvola,Dankane,objasni mi!-pomalo iznervirano je viknuo,ali je ipak krenuo za mnom-Zašto je to loše!?

-Pobogu,razmisli malo!-počinje ozbiljno da me nervira sa ovim sporim kapiranjem-Ako nas ne jure,to može da znači samo dve stvari.Ili su previše glupi,pa su odustali,ili su smislili nešto.U svakoj drugoj siuaciji bih se kladio na ovo prvo,ali ovo nije zezancija,zato trči koliko možeš!

I konačno,idiot je skapirao u čemu je reči i nastavio da trči u tišini.Ne znam koliko smo ni trčali,znam samo da su nas ljudi gledali kao da smo pali s Marsa i da je,što smo dalje išli,bilo sve manje ljudi,dok konačno nisu svi iščezli.Tu smo se i zaustavili i počeli da gledamo okolo,a na naše zaprepašćenje...U hodniku je bilo bar mali milion vrata.

-Uf,živote...-nervozno sam prošao rukom krpoz kosu-Ovi stvarno hoće da nam otežaju život!

-Pa,ostaje nam samo jedno.-slegnuo je rameniam i tužno pogledao ka kraju hodnika-Otvaramo redom vrata.

Tužno sma klimnuo glavom i uzdahnuo po ko zna koji put danas.Moj život je najgora noćna mora.Krenuli smo redom da otvaramo vrata i u početku je sve što je builo iza bio klasičan,bolnički prizor sa babama i dedama i aparatima oko njih,ali je posle sve postajalo malo...Zanimljivije,da tako kažem.Ili ipak bolje nije za decu mlađu od osamnaest.Na primer,u jednoj sobi su jedna stažistkinja i doktor...Znate ono kad se mama i tata vole i onda nastane beba?E to.I tako,otvorili smo bar sto vrata kada...Iza jednih od njih,ne znam ni ja kojih po redu bio je...Ne,nije bilo ničega specijalnog,samo Mateo kako leži na onom belom neudobnom krevetu,ni ne pomera se,sa zatvorenim očima,dok oko njega pišti sva ona mašinerija.

-Karl!-doviknuo sam mu i on je došao gledajući me upitno-Dođi ovamo!

-Jao,vidi!-pokazao je ka krevetu sa osmehom od uha do uha-Evo ga Mati.

-Ma nemoj!-po ko zna koji put danas sam prevrnuo očima-Bravo,Karl,nisam video!

-Jel mrtav?-počeo je da ga zagleda kao opitnog miša.

-Mrtav?!-pogledao sam ga kao da je pao s Marsa-Jesi li ti normalan,Karl?!

-Stvarno si negde udario glavu danas...-odmahnuo je glavom kao sa sažaljenjem-Samo pitam,tupane!

-Ne znam zašto.-pogledao am ga smoreno-Mateo Rivera ne može da umre.Kraj priče.

-I kako da proverimo?-kiselo se nasmešio i pogledao me čudno-Da nećeš možda da ga pitaš jel živ?!

-Naravno da ne.-zlobno sam se nasmešio i prišao krevetu-Uradiću nešto...Malo više u našem stilu.Ako se ne probudi,znači da je mrtav.

Stao sam onde i uzdahnuo svečano kao da radim ko zna šta,a ne ovo.Uf,sad ću lepo da mu vratim za sve što mi je ikada uradio....Taman sam zamahnuo rukom,ali kad je moja šaka bila na centimetar od njegovog lica,neko ju je snažno uhvatio u letu.Kao da nisam znao a će ovakvo nešto da se desi...

-Da to nikad više nisi pokušao.-Mateo je besno zarežao i pripodigao se-Nikada,kapiraš?!

-O,pa ti si živ?!-napravio sam kao nevinu facu nekog deteta-Mislio sam da nisi i...

-I lažeš očajno.-završio je moju rečenicu i pripodigao se-Hajde,curice,da se ja lepo presvučem i idemo odavde!

Počeo je 'ladno da se šetka po sobi i da uzima neke svoje stvari,a mi smo ga gledali kao da nije normalan.

-Čekaj malo!-Karl se prvi setio kako se govori i pitao zapanjeno-Zar ti do malopre nisi bio maltene mrtav,ležao si nepomičan,imao metak u sebi,bio na operaciji?

-Da,ali...-na brzinu je obukao neku odeću i pogledao nas obojicu u nekom kul fazonu kao Džejms Bond-U ovom poslu ne smeš dugo dsa budeš mrtav,zapamtite to.

-Mateo...-zadivljeno sam ga gledao sa vilicom do poda-Ti si moj idol.

-Kako god.-stavio je neke naočare ponovo u stilu Džejmsa Bonda i krenuo ka vratima-Idemo,dame,da naučimo one idiote pameti.

...............................................................

Tako.Prokleto.Mrzim.Ovaj.Nastavak!Znate li vi da sam ja sve ovo pisala pet puta iz početka?!PET PUTA :O Zato što mi je i kompjuter i tablet đubre...Zgadilo mi se pisanje za danas!Inače,prijavila sam KBIIŠ za neko takmičenje,pa ako želite,glasajte od 1.jula.I da,napisala sam neku kratku priču za neko drugo takmičenje,pa takođe možete baciti pogled ako želite.Volim vas sve!!!!!!!!

SweetyEvil