-Hajde,samo još par metara!-šapatom sam ga obavestio.

-Brže to malo,otpašće mi ruke!-procedio je kroz zube vidno mučno.

-Kad si slabić...-promrmljao sam i molio se da me sad samo ne pusti jer ga zezam.

-Ne,nego ti imaš sto kila!-zarežao je iznervirano-Nemoj sad da te pustom pa da se polomiš kao zvečka!

-Daj,što se ljutiš?-pitao sam malo tužno.

-Zašto?!-vinično je ponovio-Zato što ću tajo da se uvalim u nevolju da mogu posle da se slikam,a tebe će baš da bude briga!I plan ti je očajan!

-Ok,mogli smo i plan B.-hteo sam da slegnem ramenima,ali nije da sam bio u poziciji,da ro uradim,tako da sam to uradio u glavi.

-A plan B je...?-pitao je sa pomalo nade.u glasu.

-Mogli smo i da uradimo ovako...-počeo sam sa svojim savršenim izlaganjem savršenog plana B-Treba da glumimo da smo poremećeni i da skačemo kao ludaci po kući i kad Mateo pomisli da smo skrenuli,ti uzmeš neku flašu i lupiš ga pi glavi.On se onesvesti i mi ga zaključamo u neki orman,ti paziš da se ne osvesti,ja odem do Ester,vratim se i posle se pravimo kao da se sapleo na neki kabal i onesvestio se,a ako nam ne poveruje i skapira šta se desilo,onda...Moraćemo da ga ubijemo.

-Reći ću samo ok.-uzdahnuo je beznadežno.

-Zašto?!-pitao sam preneraženo-Pa plan je savršen!Skoro savršen kao i ovaj!

-Dankane,jeste da taj tvoj nazovi plan,ja bih ga pre nazvao čista glupost,ima hiljadu i jednu,manu,ali reći ću samo par.-rekao je onim svojim glasom nekog genija-Kao prvo,ja sam mnogo,mnogo niži od Matea,pa i ne mogu da dohvatim da ga udarim,morao bih da se popnem na stolicu.Kao drugo,ne znam kako bi smo ga odneli do bilo kog ormara,nije baš lak ko perce,trebao bi nam još neko za to,tačnije još petorica kao mi.Kao treće,ako se probudi pre vremena,što je veoma izvesno,neću baš imati vremena da ga udarim ili nešto slično jer ću,već da budem mrtav.I četvrto,ono najvažnije,ne znam kako bi smo ga ikako ubili kad ne možemo ni da ga udarimo,a da ga zaboli!

-Uf,u pravu si.-namrštio sam se blago-Jel mu se čini ili sve ovo i previše traje?!

-Ok,mogu i da te pustim,pa ti se snađi.-osetio sam da je prevrnuo očima.

-U stvari...-sinula mi je jedna super ideja-Uradi to!

-Šta bre?!-preneraženo je pitao-Pa da pogineš?!

-Neću,ne brini.-mirno sam odvratio-Skakao,sam jednom sa kuće od tri sprata,neću da poginem sa prvog sprata.

-Siguran si?-dovde sam čuo kako je glasno progutao pljuvačku.

-Rođen sam siguran.-klimnuo sam glavom iako nije mogao da me vidi i pripremio se.
Odjednom je naš improvizovani konopac od čaršava popustio.Znam,malo je kliše,ali nije da smo imali mnogo materijala onde.Ne znam ni gde ži smo našli flašu za plan B.Na par trenutaka sam leteo kao pričica,ponovo malo preterujem,a onda se nekako dočekao na noge.Eto,to se zove trening i veština!

-Dobro si?-Karl je pitao šapatom s prozora.

-Aha.-klimnuo sam glavom i krenuo ka ulici.

-Čekaj malo...-zaustavio me je malo nesigurno-A šta da radim ako Mateo primeti nešto?

-Izmisli neku priču ili,se pravi lud.-odvratio,sam sa kapije i,potrčao na ulicu-Sajonara,ortak!

***
Stogao sam do njene kuće kad je već pala noć.U tom trenutku su neka kola izlazila iz njenog dvorišta i pretpostavio sam da su to njeni roditelji,pa mi je laknulo.Imaćemo mira...Sve jedno,nisam hteo da rizikujem,pa sam došao do ispod njenog prozora.

-Ester!-viknuo sam šapatom,ali nije bilo odgovora.

Nije baš pametno da se derem kao idiot,pa sam morao da se popnem uz zid.Na sreću pa je imalo neravnina...Na jedite jade sam došao do njenog prozora i pokucao na njega,ali i dalje nije niko izlazio.Dođavola,Ester,zašto mi radiš sve ovo?!Stisnuo sam zube i jednom snažno udario pesnicom u staklo,koje se raspršilo u hiljade sitnih komadića,a par njih mi se zabilo u kožu šake.Dođavola,kako ovo jebeno boli!Ester Gest,nadam se da si vredna svega ovoga...Još par puta sam malo slabije udario prokleti prozor i razbio ga potpuno.Pazeći da se ne unakazim sa šugavim staklom,ušao sam u sobu što sam tiše mogao,da se ne prepadne i zatekao sam je kako leži na stomaku sa licem zabijenim u jastuk.Isprva sam pomislio da spava,kad sam čuo prigušene jecaje i skapirao sam da...Da plače.

-Ester?-pitao sam tiho-U redu si,dušo?

-Šta?!-preplašeno je skočila s kreveta i pogledom tražila nešto po sobi-Ko je to?!

-Smir se,Ester.-rekao sam umirujućim glasom-To sam ja,Dankan.

-Ah,ti si.-odvratila je sa malo olakšanja u,glasu,ali se u njemu čula i tuga-Šta radiš tu?

-Došao sam da te vidim.-odgovorio sam joj uz nežan osmeh i seo na ivicu kreveta-Zašto si tužna?

-Ma nisam,samo...-pokušala je da smisli neki izhovor,ali nije više izdržala i briznula je u plač-Da,tužna sam,uznemirana,uzrujana,mrzim sebe i želim da me nema!

-Ok,ok,smiri se malo.-tiho sam je umirivao i pribio je uz sebe-Hajde,polako mi objasni šta je bilo.

-Ebi i Ešli...Ja...-ridala je i pokušavala da mi ispriča nešto kroz plač-Ja...Rekča sam im za vas!

-Molim?!-preneražemo sam pitao i udaljio se od nje-Šta si im rekla?!

-Rekla sam da...-malo mirnije je promrmljala-Da vas traže i da...

-Ester,da li si normalna?!-ustao sam naglo i iznervirano je pitao-Znaš li šta si uradila?!

-Znam,izvini.-tiho i tužno je rekla i oborila pogled.

-Izvini?!-prasnuo sam i viknuo besno-Misliš li da će jedno glupo izvini da popravi ovo?!Znaš li šta može da se desi!?

-Dan,ja...-počela je plašljivo i slomljeno kad sam krenuo ka prozoru.

-Molim te,samo mi se ne obraćaj!-zarežao sam i pogledao je s visine-Ja ti poverim najveću tajnu,a ti je pričaš drugaricama?!Šta,imale ste pidžama žurku i igrale ste igru istine?!

-Dan,shvati me,ja...-ustala je,polako mi,se približila i htela da me uhvati za ruki,ali sam se izmakao.

-Samo...-malo tiše sam rekao-Samo me ostavi na miru.

Okrenuo sam joj leđa i izašao kroz prozor,a zatim je još jednom pogledao pravo u oči.

-Zbogom,gospođice Gest.-rekao sam polako i skočio s prozora.

....................................................................
So,helou agen!Moram da žurim,treba da uradim rad iz likovnog,see ya!Lysm!

SweetyEvil