Ljudi,molim vas,pogledajte ovo na dnu :D

Kako je ovaj život...Glup i tupav i nije vredan življenja,bar u mom slučaju.Većina njih ima normalno detinjstvo,u dobroj porodici koja ih voli,završe školu i fakultet,zapisle se,zatim upoznaju ljubav svog života i venčaju se,dobiju dete,vole ga kao što su i njih voleli roditelji,onda njihova deca sve to ponove,oni dobiju unuke,vole ih i paze i na kraju mirno umru u toplim krevetu kraj voljenih ljudi.Ne urade ništa važno u životu,ali ga prožive u miru i sreći,jedino sam ja nesrećnik koji nije dobio priliku za to.Nikada nisam imao pravu porodicu,nikad se nisam vraćao kući na ručak,nikad nije bilo nikoga da me zagrli kada je trebalo,zato cenite kada ste sa voljenom osobom,ona možda neće zauvek da bude tu.

Sa svojim 17 godina sam se nagledao puno stvari,i to nimalo lrpih,koje mnogi ljudi neće videti celog svog života,a evo,ipak,sada prvi put plačem zbog nečega.Plačem zbog devojke koju znam jefno nedelju dana,koja mi je doslovno uništila život,a sada ga je...Spasila?!Iz prva nisam ni mogao da verujem da je to stvarno uradila,da je stvarno stala ispred žene i spasila me.Ipak,morao sam da poverujem kada je pala na pod uz jedan bolan jecaj.

-Ester!-viknuo sam šokirano i odmah kleknuo kraj nje-Ester,dobro,si?!

-Nimalo.-odgovorila je i slabašno se nasmešila.

-Zašto si ovo uradila,ženska glavo?!-viknuo sam,ali nimalo iznervirano ili okrivljujuće,više zabrinuto-Možrš da umreš,ludačo!

-Znam.-jedva primetno je klimnula glavom-Ja bih bila kriva da ti se nešto desilo,Dan.

-Naravno da ne bi!-zarežao sam i ispod oka pogledao Medison koja je stajala malo dalje od nas i smeškala se zlobno-Neko drugi bi bio kriv.

-Kako je to samo romantično!-dotična se nasmešila lažno i rekla sarkastično-Skoro ću se rasplakati!

Taman sam hteo da ustanem i naučim je neke stvari,ali me je Ester odjednom uhvatila za ruku poslednjim atomima snage i pogledala me jedva budno.

-Dan...-umorno je rrkla i par suza joj je skliznulo niz luce-Žao mi,je zbog svega.

Čim je to rekla,njena ruka se opustila i guste trepavice su joj se stopile u jednu liniju.

-Ester!-slomljeno sam povikao i prodrmao je-Ester,budi se!

Kao što sam rekao,prvi put sam plakao u životu zbog nečega tako bezazlenog kao što je nečija smrt.To mi je do sad bio pisao,nekog ubiješ,nestaneš i kraj priče.

-Ester!-viknuo sam još jednom dok sam je šamarao po prebledelim obrazima-Dođavola,nemoj da mi umreš!

Nažalost,nije ništa odgovarala,samo je ležala potpuno bleda,a njena odeća je bila umrljana krvlju.Gledao sam je u neverici trudeći se da zaustavim suze,ali nije baš išlo,osetio sam se užasno.Jeste da je bila dvolična,da me je povredila,izdala,ali nije zaslužila da umre!Obrisao sam onoliko koliko sam mogao suza rukavom i besno ustao streljajući medison besnim pogledom.

-Nisi morala da je ubiješ.-zarežao sam besno dok sam imao neodoljivu želju da je ubijem s jedne strane,a s druge da pobegnem negde daleko i zatvorim se u neku malu mračnu sobicu-Nije ti ništa skrivila!

-Ne,ali...-zvučala je toliko ležerno,kao da je nije upravo upucala-Previše je znala,a i nisam joj ja kriva,sama je skočila ispred tebe.

-Ti si poremećena!-viknuo sam iznenada,a ona je ostala potpuno hladna i mirna,skoro jeziva-Načisto si poremećena,lujko jedna!

-Kako samo brineš o njoj...-prevrnula je očima i uzdahnula beznadežno-Posle svega,ti se još brineš za nju.

-Ne kažem da je dobro to što je ona uradila,ali...-besno sam uzdahnuo i stegao pesnice kao da ću sad da skočim da je izudaram-Platićeš mi za ovo,znaš!?

-Ajoj,kako si samo sladak!-odvratnim bebećim glasom je rekla i nasmejala se sarkastično-Ako ništa,bar ćete za par trenutaka biti zajedno celu večnost.

Ponovo je sve bilo kao i malopre,polako je podigla pištolj,u gluvoj tišini se začuo zvuk repetiranja pištolja i baš se spremala da povuče okidač,ali...Nije stigla.Zašto?Baš u tom trenutku je odzvonio pucanj i Medison je pala na pod bez ikakvog zvuka,a njena odeća je postajala sve tamnija od krvi.Šta se ovde dogodilo?!Pogledao sam preneraženo u ostale,ali izgledalo je kao da ni oni ne znaju ništa više od mene,Alazne je pridržavala Matea da se ne sruči na pod,a Karl je samo stjao skamenjen u mestu i svi su gledali u jednu tačku sa moje desne strane.I ja sam tamo poglefdao,ali jedino što sam zapazio bila je silueta koja se trčeći udaljava i negde nestaje.

-Ko...-počeo sam kada sam povratio moć govora-Ko je to bio?!

-Nemam pojma...-Karl je pogubljeno odvratio sa pogledom i dalje prikovanim čas tamo,čas u Medison

-A i to nije važno.-Mateo je završio njegovu rečenicu i pokazao glavom ka Ester-Ona je sada važna.Neka neko pozove hitnu!

Sva trojica smo znali da to nije nimalo dobra ideja,da će tada doći i policija i da smo onda gotovi,ali nikome nije bilo važnije ništa osim da nekako spasimo Ester,čak i posle svega što se desilo.Karl,koji je jedini u tom trenutku imao telefon,je na brzinu okrenuo neki broj,a posle par trenutaka objašnjavanja spustio slušalicu i pokazao glavom ka izlazu.Svi smo klimnuli glavama,prišao sam Ester i uzeo je u naručje i krenuli smo što smo brže mogli,iako to nije baš išlo brzo zbog Matea koji je jedva i hodao,a kamoli trčao,ali smo ipak na kraju nekako stigli do tamo.Kao što sam i očekivao,bilo je dosta policajaca koji su očigledno sapirali šta se dešava,pa su držali uperene pištolje u nas.E baš divno...Nisam mnogo obraćao pažnju na njih,jedino važno su mi sada bili tipovi iz hitne koji su nam se brzo približavali sa svom onom opremom.Pomogao sam im da je ubace u onaj njihov kombi i baš kad sam i ja hteo da pođem sa njima do bolnice,rekli su mi da ne mogu i izbaili me napolje,a murija se okomila na mene.Još jednom,divno...Jedan lik mi se približio i počeo da blebeće one gluposti tipa ,,Imaš pravo da ćutiš" i meni je odjednom pukao film zbog svega,okrenuo sam se ka njemu i zavalio ga pesnicom po faci što sam jače mogao.Normalno,kao što se i očekivalo,svi su poskočili dva metra u vis i ponovo uperili...

-Dosta više sa tim pištoljima,dobiću fobiju od njih!-rekao sam iznervirano i prošao nervozno rukom kroz kosu.

Taman sam pomislio da sam upao u gadnu nevolju,kada nam se približila jedna visoka plavokosa žena od oko 30-40 godina.

-Spustite oružje.-rekla je jakim,ali ipak tihim tonom i svi su je za divno čudo poslušali-Ja ću se pozabaviti sa njim-zatim se okrenula ka meni i glas joj jhe postao mnogo nežniji-Pođi za mnom.

Au,ona mora da je neka šefica ovde...Još uvek malo šokirano sam klimnuo glavom i pošao za njom.Stigli smo do nekog automobila,ne previše luksuznog,ali bio je u redu.

-Gde idemo?-skupio sam snage da pitam.

-Da posetimo tvoju prijateljicu.-rekla je dok je startovala motor,a onda uzdahnula tužno-I zaista mi je žao.

-Žao?!-pogledao sam je kao najveću ludaču-Spasili ste me,za ime svega!

-Da,ali...-pogledala me je duboko svojim kristalno zelenim očima-Nisam stigla na vreme da i nju spasim.

-Čekaj malo...-zaustavio sam je preneraženo pokretom ruke-Vi...Vi ste pucali?!

....................................................................................

Ovo se zove nastavak iz pakla...Znači,napišem ja nastavak malo duži od ovog i ja da ga objavim,on se obriše :O Ako ništa,mislim da je ova verzija malo bolje ispala,kako se vama dopada?Dan mi je inače prelep,imam 90 poena na prijemnom i presrećna sam,mislila sam da sam nešto očajno uradila XD E sad,famozno pitanje...

Prošlo je malo više od godinu dana od kad sam na Wattpad-u,pa šta kažete da uradimo jedan Q&A?Vidim da to svi živi rade,pa što ne i ja? XD Možete me pitati bilo šta,vezano za pisanje,za priče,sadašnje i buduće, nešto u vezi mene lično,šta god hoćete,samo...Molim vas a me ne pitate za neki spojler,glupo je da nešto znate unapred XD Nadam se da samo neću dobiti veliku ispalu XD

Volim vas sve!

SweetyEvil